“Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne! / Gazite tihim hodom! / Opelo gordo držim u doba jeze noćne / Nad ovom svetom vodom”. Tako počinje “Plava grobnica”, amblematska pesma Milutina Bojića o sahranjivanju leševa srpskih vojnika koji su prešli Albaniju, pored ostrva Vido u Jonskom moru. Znamo tu pesmu iz lektire, mnoge stihove naizust, početak je zauvek ostao u svesti, kao i ono uzdizanje mrtvih seljaka srpskih u mitsku sferu: “Prometeji nade, apostoli jada”.
Samo što u stvarnosti nije bilo nikakvih galija carskih, leševe seljaka pomrlih od gladi i dizenterije prevozila je islužena francuska lađa na pučinu, nedaleko od ostrva, gde su ih jednostavno bacali u more. Patriotski ljubitelji književnosti mogli bi da kažu kako je preinačenje islužene lađe u galije carske pesnička sloboda, ali udaranje pozlate na tragediju nije naročito vredan pesnički postupak. Njime se ne izražava rugobna stvarnost, niti autentičan doživljaj užasa, već se realnost tog horora skriva od čitalaca.
Rađanje golgote
Nije tu bilo ni prometeja ni apostola, samo nesrećnih seljaka, osuđenih na smrt u ratnoj strahoti, bačenih na morsko dno, iščezlih zanavek. Ne samo sa sveta, već i iz svesti, iz jezika, pa i iz poezije, pogotovo one zvanične, rodoljubne, retoričke, koja nije smogla snage da pogleda u oči nacionalnoj katastrofi i zato je žrtve poništavala apstrakcijom, mrtvim simbolima, mitskim obrascima. Otuda i ustaljeni naziv za povlačenje srpske vojske i prognanih civila preko vrleti Albanije – “albanska golgota”.
Taj novozavetni izraz prvi je upotrebio Milutin Bojić, kako piše Radomir Konstantinović u “Biću i jeziku”. I to unapred, pre nego što se stradanje zbilo. “On je prvi nazvao albansku katastrofu Golgotom, ali ne samo pre nego što je zvanična propaganda (kroz novinare i pesnike petorazrednog značaja) nacionalnu katastrofu pokušavala da porekne mitologijom Golgote, već i pre nego što se ova katastrofa počela očevidnije i da iskazuje masovnim, mučeničkim umiranjem”, piše Radomir. Imenovanje pre samog događaja izvršeno je u pesmi “Odlazak”, napisanoj u Skadru: “Golgota čeka. Znaš li njoj da gredu / Putovi tvoji maglom zavijeni? / A vragovi ti pokrov slavi predu! / Iz teška sna se, o moj rode, preni”.
Pokušao je Bojić, u to vreme tek dvadesettrogodišnji mladić, da se unapred odbrani od neminovnog stradanja koje je usledilo, od jezivih prizora koje će gledati, od divljanja ništavila kojem se možda i ne može gledati direktno u lice. Baš kao što se potom upinjao da se odbrani od bacanja mrtvih seljaka u morske dubine, preinačavajući tu neprimljivu stvarnost u svečanu sahranu. “Strah njegov je bio, i ostao, da se njegova mitska ‘galija carska’ iz ‘Plave grobnice’ (1917) ne nasuče na podzemne grebene anti-mitske stvarnosti, i da umesto nje ne ostanu samo leševi unakaženog, ratom i bedom obesmišljenog čovečanstva”, piše Konstantinović.
Poreći leš u lešu
I još: “Bojao se da ‘plava grobnica’ ne iščezne u stvarnosti zaražene morske vode u koju se bacaju kužni skeleti i kužno mrtvo meso za koje više nema mesta na ostrvu Vido, kraj Krfa. (…) To je jedan od čovečanski najpatetičnijih trenutaka novije srpske poezije: trenutak Milutina Bojića koji je, i sam osuđen na smrt, i gledajući sa svog prozora, užasnut, kako leševe tovare u lađe da bi ih pobacali u vodu, hteo da porekne leš u lešu, da ubedi samog sebe: da to i nije leš, nego heroj, Otac onoga Sina koji, na Solunu, stvara ‘povesnicu’ (‘Ovde iznad Oca pokoj gospodari, / Tamo iznad Sina povesnica biva’), i da to nije bacanje mrtvih ljudskih tela, kao zaraženih stvari, i koje živa ruka ne sme ni da dodirne, nego obredni čin preobražaja zaraze smrti u zarazu ove mitske ‘povesnice’”.
Bilo je u tom Bojićevom pregnuću autentične lične tragike i ljudske drame, u tom nemiranju sa stvarnošću, kako nacionalnog stradanja tako i sopstvenog umiranja. Bio je mladić tek ušao u život, a preturio je preko glave tolike strahote, da bi na kraju sa jedva navršenih 25 godina skončao u Solunu, novembra 1917, nakon dugog bolovanja od tuberkuloze. Pokušao je da nađe utočište u kolektivu, u mitu i apstrakciji, da se tako odbrani od ništavila, besmisla i smrti.
Ono što se dogodilo nije bila samo nacionalna, već opšteljudska katastrofa. Dozvoliti toj konkretno-egzistencijalnoj stvarnosti ličnog iskustva da se ušunja u svest značilo bi priznati da nacija, ideali, patriotizam, država, kralj, otadžbina, da sve one drage predstave o svetu ne znače apsolutno ništa kad se čovek nađe izložen patnji, stradanju, gladi, hladnoći, bolesti, u bespućima i vrletima; priznati da je svet tuđ čoveku, da ništa nema smisla, da je sve apsurdno i da su ljudi tek marionete u rukama nekih bezumnih sila, da je možda bolje čoveku i ne roditi se, kako rekoše Sofokle i pravedni Jov.
Priručnik za širenje nacionalne paranoje
Bojićeva bitka protiv besmisla je razumljiva, ali nije razumljivo sve ono što je usledilo, sav taj goli verbalizam, puka patriotska retorika, praznoslovlje koje do dana današnjeg prekriva tragediju srpskog seljaka u Prvom svetskom ratu. Ako je Bojić bio pogođen sopstvenim iskustvom prelaska Albanije, bezbrojnih smrti vojnika i civila s kojima je zajedno koračao, delio hleb nasušni, kad ga je bilo, i meso sa mrtvih konja, u gudurama gde su toliki ostavili svoje kosti, Dobrica Ćosić svakako nije imao razloga da bude uzrujan, šest decenija kasnije, dok je pisao “Vreme smrti”.
Taj obimni roman je verovatno najstrašnija od svih kvazipatriotskih zloupotreba srpskog iskustva iz Prvog svetskog rata. Od velike teme otac nacije, kao zakleti nac-realista, napravio je priručnik za širenje nacionalne paranoje i brevijar opštih mesta nacionalizma. Pisali su mnogi o tome, možda najtemeljnije Nikola Bertolino u eseju “Vreme inkubacije”, već sam pisao o tome u tekstu “Zarobljeni u Ćosićevom vremenu smrti”, povodom serije snimljene po romanu i nebuloznih izjava producenta Gorana Šušljika kako “nije Dobrica Ćosić nacionalista, šovinista”, kako je njegov roman “jedna fantastična vivisekcija onoga što smo mi bili kao društvo u tom trenutku, šta smo bili kao narod”, kako je ono o čemu je Ćosić pisao “utkano u našu krv, naše kosti, naše meso i našu svest”. U poslednjoj izjavi ima istine, naravno da je utkano, na tome su radile hiljade propagandista i nekoliko političkih režima.
Navešću samo ono što je pisao Goran Lazičić sa Instituta za slavistiku u Gracu u tekstu “Smrt autora i rađanje nacije: književna postmoderna i nacionalizam u Srbiji”, sumirajući ideje iz Ćosićevog romana: “Već u prethodnoj deceniji – najuticajniji primer je romaneskna tetralogija Dobrice Ćosića Vreme smrti (1972-1979) – mogu se pratiti začeci ključnih stanovišta i stereotipa nacionalizma koji će se kasnije iskristalisati kao dominantna ideologija u društvu: izuzetnost srpskog naroda u istoriji, pre svega po pitanju žrtava i stradanja; večita opkoljenost neprijateljima i borba za opstanak; međunarodna politika kao ‘sveopšta antisrpska zavera’; jugoslovensko ujedinjenje kao fatalna greška, kao politički projekat od početka osuđen na propast; kristalisanje figure domaćih izdajnika kao stranih plaćenika; pripadnici drugih naroda i religija posmatraju se isključivo kao pretnja, što vodi u nacionalni autizam gde je Drugi uvek i samo Neprijatelj; svesno opredeljenje za rat i stradanje kao opredeljenje za carstvo nebesko”.
Uzaludno oživljavanja mrtvog vremena smrti
Sve je to odavno poznato, a i svakom prosečnom čitaocu je jasno čim otvori Ćosićev roman sa čim ima posla, nije to neka zagonetka, niti zakučasto tajanstvo, tako da ne znam čemu svi ti uzaludni pokušaji oživljavanja mrtvog vremena smrti snimanjem serije, davanjem posthumne nagrade Srce Sarajeva Žarku Lauševiću za najbolju ulogu u dramskoj seriji, te propratno lakiranje čoveka koji je prevashodno bio komesar i ideolog. I to u književnosti koja ipak ima čime da se podiči.
Što reče Slobodan Blagojević – Dobrica Ćosić “ne vlada književnošću (i lijepim pisanjem i estetskim obimom toga pojma) kao Stevan Sremac ili Milovan Glišić, da ne pominjem Boru Stankovića i Simu Matavulja (a Ivo Andrić i Miloš Crnjanski bi mogle biti njegove izvangalaktičke primisli koje bi mu mogle pasti na pamet samo u nekom neočekivanom i nezasluženom nadahnuću)”.
Nije sve to oko Ćosića i njegovih čeprkanja po vremenima smrti, vlasti, zmija, zla, krvi i tla nimalo zanimljivo, dosadno je ponavljati poznate stvari, pogotovo ako su pritom i očigledne. Bedni ideološki manipulator, vazda žedan moći, kontrole i zapovedanja ljudskim dušama, iskoristio je srpsko stradanje kao gorivo za novu nacionalističku mobilizaciju i podjarivanje niskih šovinističkih strasti. Šta bi drugo i radio? Kao da je njemu bilo šta kompleksnije, zamašnije, zahtevnije, literarnije, misaonije bilo dostupno.
Kudikamo je zanimljivija Bojićeva drama, kao i potonja patriotska retorika, nacionalna mitlogija nastala na liniji golgote, plave grobnice, galija carskih, prometeja nade i apostola jada. Pogotovo nemoć zatajena iza velelepnog napora da se besprimerni bol i patnja konkretnog, empirijskog čoveka, “velikog druga”, “poslednjeg živog ugarka ljudstva” izoluju i zakopaju u apstraktnom nacionalnom hramu veličine i herojstva. O tome neki drugi put, dosta je svakom tekstu zla svojega.