U jeku studentske pobune izvesni predstavnici prosvetnih sindikata otišli su na sastanak sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem i predsednicom Narodne skupštine Anom Brnabić na pregovore. Odgovor javnosti u komentarima i na društvenim mrežama je bio brzometan: Zašto uopšte pregovarate s njima kad oni nisu nadležni za prosvetu? Beogradski prosvetni radnici su istog časa odbili nepristojnu ponudu, potom su se sa istim zaključkom oglasili svi reprezentativni sindikati školstva.
Ovakva reakcija bila je nezamisliva do pre samo mesec dana. U međuvremenu su se desile blokade na teško prebrojivom broju fakulteta, praćene pobunom srednjoškolaca, uz podršku prosvetnih radnika, poljoprivrednika, advokata. Bunt se širi, pa tako dve trećine sudskih i javnotužilačkih službenika podržavaju studente, lekari potpisuju peticiju podrške, poštari su započeli štrajk, pridružuju se i druge društvene grupe, sva je prilika da je Vučićev autokratski režim dobrano uzdrman, sa tendencijom konačnog pada. Ili, što bi rekla jedna parola, sa protesta: Hulja se ljulja!
Imenica iz parole koja označava nevaljalog i nečasnog čoveka, nitkova, podlaca (prema Rečniku Matice srpske) navodno je Vučićev nadimak iz gimnazije. Nema pouzdanih svedoka koji bi potvrdili da je to tačno, mada predsednikovom karakteru reč “hulja” svakako pristaje, javljali su se na društvenim mrežama neki ljudi koji ga se sećaju iz mladalačkog doba, nadimak im nije poznat, ali pamte da je samodržac redovno prijavljivao školskim vlastima devojčice koje na odmoru puše u WC-u. Tja, karakter je sudbina, što reče Heraklit Mračni.
Tebe niko ništa nije pitao
Vučić je na sve moguće načina pokušao da utiša studentski bunt: podmićivanjem jeftinim stanovima i nadrealno povoljnim kreditima, pretnjama, slanjem partijskih batinaša na blokade, javnim izricanjem dozvole naprednjačkim vozačima da gaze demonstrante kolima, dobro poznatim pričama o stranim plaćenicima i obojenim revolucijama, tabloidnim kampanjama satanizacije studenata, prividnim ispunjavanjem zahteva… Ništa nije upalilo.
Na sve predsednikove napore studenti imaju jednostavan, logičan, takoreći legalistički odgovor: Tebe niko ništa nije pitao. Nisi nadležan za studentske zahteve, nisi ni tužilac, ni sudija, ni policija, ni ministar, tvoje nadležnosti su uglavnom protokolarne, hoćemo da institucije rade svoj posao, hoćemo pravnu državu, ne zanimaš nas. Ili, što reče jedna studentska parola: Vrati se u frižider! Parola aludira na jedan od Vučićevih sumanutijih poteza u predizbornoj kampanji, kad je išetao iz frižidera i ušao u studio TV Pink.
Studentsko ignorisanje Vučića delovalo je kao otkrovenje na srpsku javnost, otprilike kao kad se u bajkama pojavi junak i nekim jednostavnim potezom razveje čini koje je bacio kakav zli čarobnjak ili veštica. Kao da su se ljudi probudili iz ružnog sna, protrljali oči i najzad progledali. A nema ničeg jednostavnijeg od konstatacije da predsednik jednostavno nije nadležan za 99 posto stvari kojima se bavi, piše sve u Ustavu Srbije.
Vlast rađa čovjekova poslušnost
Pozivanje na zakonitost nije ni neka nova strategija, primenjivali su je još šezdesetih godina prošlog veka ruski disidenti. Strategiju je osmislio Aleksandar Sergejevič Jesenjin-Volpin, sin slavnog poete, matematičar po struci, silom prilika nateran da napravi briljantni izlet u pravnu struku. Jedan od vođa disidentskog pokreta tog doba Vladimir Bukovski prepričava šta im je Jesenjin-Volpin govorio, a oni ga u početku gledali u čudu, kao ćaknutog tipa, da bi ubrzo shvatili svu genijalnost njegovih razmišljanja.
“Nismo prisiljeni da se pokoravamo ničemu izvan zakona”, učio je Jesenjin-Volpin. I dodatno pojašnjavao: “Malo je važno znati koja banda zločinaca gazi zakone; to ne znači da ja prestajem biti građaninom”. Vlast ne stvara oružana sila, već nešto znatno suptilnije: “Vlast rađa čovjekova poslušnost, činjenica da je spreman poslušati. Zbog toga svatko od nas koji odbije pokornost sili smanjuje tu silu točno za dvije stotine pedeset milijuniti deo”. Zakoni SSSR-a zapravo i nisu bili nepravedni, bar većina, režim je sprovodio represiju mimo zakona, ponašajući se kao da su svi ti paragrafi mrtvo slovo na papiru: “Oni su točno izračunali da se neće naći dovoljno neustrašivih ljudi koji bi od njih zahtijevali primjenu tih zakona”.
Slična situacija je u Srbiji pod naprednjacima, represija se odvija mimo zakona. U takvom slučaju nema potrebe posezati za građanskom neposlušnošću, već za suprotnom strategijom koja bi se mogla nazvati građanska poslušnost zakonima. U tome je ceo kopernikanski obrt, i u Sovjetskom Savezu pre 60 godina, i u Srbiji tokom studentskih blokada. U tom smeru idu i napori mnogih škola u Srbiji koje su jednostavno odbile da se povinuju dekretu Ministarstva prosvete kojim se skraćuje prvo polugodište i proglašava raspust pre vremena. To je protivzakonita mera doneta da bi se ugušila pobuna srednjoškolaca, pritom šteti interesima učenika, nema razloga da bude poštovana.
Dobrovoljni robovi
Jesenjin-Volpin je došao do svoje strategije na osnovu temeljnih promišljanja, ne dozvoljavajući da mu sveprisutna društveno-politička stvarnost pomuti um, stvorio je čitav sistem otpora, na tom temelju nastao je sovjetski Pokret za građanska prava. Tako je načinjen prvi značajan korak ka oslobađanju od totalitarizma. Studenti su na sličnu ideju, čini mi se, prosto nabasali, služeći se najobičnijom logikom. Svejedno, rezultat je sličan. Njihova jednostavna poruka Vučiću ogolila je i sam temelj njegove vlasti, otkrivajući na čemu počiva ta famozna moć jednog čoveka.
Studenti su podsetili predsednika i sve građane Srbije da nije nadležan gotovo ni za šta, da protivzakonito odlučuje o svemu i svačemu. Ranijih godina, kad god bi se neko pobunio i priterao režim uza zid, Vučić bi se javio i pozvao pobunjene građane na pregovore. I oni su redovno pristajali. Ili su čak sami zahtevali pregovore sa predsednikom. I tako su mu davali legitimitet, umesto da jednostavno odbiju ponudu i traže pregovore sa nadležnim organima, pre svega ministarstvima. Tako je Vučić pokorio sve takozvane ustanove. Pojavio se, rekao sad ja odlučujem o svemu, a vi ima da slušate. I svi su rekli: Dobro, slušaćemo, radićemo šta nam kažeš. Razumem i nije mi teško! Umesto da jednostavno poštuju zakon, da rade svoj posao u skladu s pravilima. Svima je bilo lakše da se povinuju samovolji jednog čoveka. Navikli ljudi da se pokoravaju partiji na vlasti, koja god bila, a ne zakonima i Ustavu.
Tako su postupili nebrojeni državni činovnici, sudije, tužioci, policajci, direktori regulatornih tela, predsednici raznih komisija, upravnici svega i ničega, direktori agencija, urednici medija, opštinski, gradski, republički službenici. Koga briga za zakone, propise, pravila, Ustav Srbije, principe, etiku, integritet, mi ionako ne verujemo u te izmišljotine strane srpskom biću, uvezene sa dekadentnog Zapada, nama je mnogo udobnije da budemo dobrovoljni robovi prvog moćnika koji poželi da bude autokrata, tiranin, despot. Red zastrašivanja, red podmićivanja, red ucenjivanja – i autokratija radi kao podmazana.
Dubinska trulež
Nema nikakve misterije u tome kako je Vučić prigrabio svu vlast za sebe. Jednostavno je poželeo da to učini, napravio veliku partijsku organizaciju neophodnu za takvo preduzeće i porušio krhke ustanove kao kule od karata, otpori su bili minorni. Nije to nikakav velelepni poduhvat koji uspeva čudom, zapravo ništa lakše od toga. Teško je stvoriti demokratski poredak u zemlji sa dominantnom autoritarnom kulturom i plemenskim tradicijama, porobiti roba nije teško. Pogotovo u zemlji koja je krajem osamdesetih i početkom devedesetih upala u kolektivni amok, izazvala četiri rata, izvršila najstrašnije moguće zločine i nikad nije smogla snage da se pogleda u ogledalo, da bar započne proces suočavanja sa zločinačkim nasleđem.
Srbija je drugi put za četvrt stoleća upala u isti autokratski sistem, prvo pod Slobodanom Miloševićem, potom pod Vučićem. U međuvremenu smo imali Vojislava Koštunicu i Borisa Tadića, i oni su imali slične ambicije, ali u nedovoljnoj meri, široke mužičke mase su očekivale da ih dotični političari osedlaju, zajašu i mamuzaju, ali njih dvojica nisu bili dovoljno zainteresovani za tu vrstu jahaćeg sporta. Srećom po jahaća grla, Vučić se pokazao kao dobro rešenje za njihovu žudnju.
Kad pogledaš te vajne diktatore, to su takvi mediokriteti i zamlate da je prosto bizarno kako su počinili onolika zlodela i nepočinstva. Milošević je, što reče Koča Popović, “obični bankarski pacov”, a Vučić je naprosto budala. Činjenica da su obojica bez po muke osvojili apsolutnu vlast ne govori mnogo o njihovim sposobnostima, već jasno ukazuje na nadrealnu slabost i dubinsku trulež srpskog društva.
Jatak lopova koji vas pljačka
Pre gotovo pola milenijuma pisao je o svemu tome jedan vršnjak današnjih maturanata i brucoša, osamnaestogodišnji Etjen de la Boesi u “Raspravi o dobrovoljnom ropstvu”. Najbolji prijatelj Mišela Montenja postavljao je sasvim logična pitanja, sebi i drugima: „Kakav je to porok, odnosno kakav je nesrećni porok to što je beskrajno mnoštvo ljudi ne samo poslušno, već i slugansko; ne samo što njime vladaju već ga tiranišu… ono pati zbog pljačke, lopovluka i svireposti, i to ne od neke vojske, ni od varvarske horde (od koje bi svako krvlju branio svoj život) već od jednog jedinog čoveka; ne od nekog Herakla ili Samsona, već od jednog čovečuljka.“
Pitao se La Boesi kako to da tolikim milionima vlada jedan čovek “koji ima samo onu moć koju mu oni daju; koji ima snage da im naudi jedino ako su oni voljni da to podnose; koji može da im učini neko zlo samo ako oni pristanu da ga trpe, umesto da mu protivreče”. I ponudio odgovor koji je i danas surovo aktuelan: “Sami narodi dopuštaju, odnosno rade tako da bivaju ukroćeni, jer bi samim odbijanjem da služe bili oslobođeni; narod sam sebe podjarmljuje, sam sebi preseca grkljan; taj isti narod, koji može da bira između podaništva i slobode, odbacuje slobodu i prihvata jaram, pristaje na sopstveno zlo, sam juri za njim”.
Potom se obratio tom istom narodu, nizom nezgodnih konstatacija i pitanja: “Onaj koji tako gospodari vama ima samo dva oka, dve ruke, jedno telo i ništa drugo što ne bi imao i poslednji stanovnik velikog i beskrajnog broja vaših gradova. Ono što on ima viška – to su sredstva koja mu vi pružate kako bi vas uništio. Odakle mu toliko očiju da vas uhodi osim ako mu ih vi sami ne dajete? Kako to da ima toliko ruku da vas udara osim ako ih ne uzima od vas? Nisu li to vaše noge kojima gazi vaše gradove? Kako to da uopšte ima neku moć nad vama osim ako to nije vašim posredstvom? Zar bi se usudio da vas zajaši da nije u sporazumu sa vama? Šta bi vam on uopšte mogao da niste jatak lopova koji vas pljačka, da niste saučesnik ubice koji vas ubija, i svoj sopstveni izdajica?“
Čišćenje Augijevih štala
Izlaz iz samonametnutog ropstva je zapravo jednostavan: “A mogli biste da se oslobodite od tolikih nedostojnosti, koje ne bi podnele ni same životinje, ako pokušate, ne da ih se oslobodite, već da pokažete volju da to učinite. Budite odlučni u tome da ne želite više služiti i – eto vas slobodnih”. Poslednjih nedelja deluje kao da se pojavila jedna takva generacija, odlučna da se oslobodi, nesklona da služi prvom autokrati kojeg vetar nanese, rešena da se izbori za slobodu i pravdu. Odlučni su da ne budu jatak lopova koji ih pljačka, ni saučesnik ubice koji ih ubija.
Nakon pada naprednjačkog režima sledi sudar mladalačkog slobodarstva i tradicionalne autoritarne kulture. I čišćenje Augijevih štala, nakupilo se toliko đubreta da to ni nekoliko naraštaja neće moći da počiste. No, jednom mora da se počne, pa dokle stignemo. Za početak, ne bi bilo loše pohapsiti i procesuirati nekoliko hiljada ratnih zločinaca protiv kojih postoje krivične prijave i čame u fiokama Tužilaštva za ratne zločine. Kad smo već kod krvavih ruku, pravde i zločina koji ne zastarevaju.