Poslao mi prijatelj pre nekoliko meseci link na X nalog Mihaela Martensa, novinara Frankfurter Allgemeine Zeitunga. Martens je preveo na engleski delove mog teksta o Vidovdanskom protestu, preporučio ga za čitanje i na kraju napisao intrigantnu opasku: “Razgovarao sam o ovome sa jednim srpskim kolegom čiji rad veoma poštujem. Rekao je: ‘Marković piše iste stvari već 25 godina’. U redu. Ali ako je to slučaj – možda piše iste stvari već 25 godina zato što je to neophodno?”
Svaka kritika čoveka navede na preispitivanje, budući da smo često skloni samoobmanama i iskrivljenom pogledu na svet, sebe i odraz u ogledalu, uprkos težnji da stvari vidimo u realnom svetlu. Možda zaista pišem jedno te isto već četvrt veka? Možda sam stvarno opsednut jednom temom, pa je razvlačim bez počivke i predaha? Možda je neimenovani, a uvaženi kolega u pravu, ko zna? Takva sumarna opažanja mahom se zasnivaju na subjektivnom utisku, a ni moja nisu mnogo verodostojnija, pa je zato najbolje ne prepuštati se maglovitim slutnjama i odokativnim metodama, već ispitati gole činjenice u vidu tekstova.
Jednoličnost istog
Ne moramo da se vraćamo u duboku prošlost od pre frtalj stoleća, da pogledamo o čemu sam pisao u poslednje četiri i po godine na ovom portalu. Bilo je tu svega i svačega. Na primer, svetla buntovnička bogumilska tradicija i plamene babunske reči koje odjekuju kroz vekove. Čuvari svetinja koji u ime raznoraznih totema i fantoma zlostavljaju i terorišu bližnje, a ponekad ih i prinose na oltaru svog lažnog boga kao ljudsku žrtvu. Reči koje su se odlučile na unutrašnju emigraciju, dok ne prođe ova kanonada buke, besa i varvarstva: ukarariti, revenati se, prehodljiv, prigađati, najponičije…
Napisao sam i tekst u kojem sam razotkrio ujdurmu oko skandala sa ljotićevskim pesmama, recitovanim na proslavi Dana pobede nad fašizmom u Narodnom pozorištu u Beogradu, koje je istoričar i režimlija Dejan Ristić mrtav hladan pripisao Momčilu Nastasijeviću, a javnost takvu krivotvorinu prihvatila zdravo za gotovo. Na meniju smo imali i esejčić o tome kako je put do pakla popločan lošim stihovima, o vapijućem neskladu između predstave o našem čoveku kao praktičnom i pragmatičnom, kojem je svaka poezija tuđa, i realnosti u kojoj se dotični opija ideološkim halucinacijama u književnoj formi.
Bilo je tu i eseja i kritika o nekim književnim delima, o zbirci pesama “Pohvala slabosti” Dragoljuba Stankovića, o romanu “Ljudske slabosti” Predraga Čudića i o njegovoj knjizi eseja “Vejači ovejane suštine”, o reprintu prvog izdanja poeme “Jama” Ivana Gorana Kovačića, sa originalnim grafikama Ede Murtića i Zlatka Price, koji je objavila izdavačka kuća Most-art Jugoslavija, o satiričnoj poeziji Predraga Lucića, o memoarskoj prozi Edina Zubčevića “Čekajući Azraila”, o pesničkoj zbirci “Kućni red logora” Đorđa Šćepovića, o studiji “Ruske ideje i srpske replike” Latinke Perović.
Monotonija ponavljanja i prenavljanja
Pa onda jedan esej o ekfrazama, o pesmama velikih pesnika sa raznih meridijana, pisanih povodom slike “Pejzaž sa Ikarovim padom” Pitera Brojgela Starijeg, uz dodatna tumačenja tog klasičnog remek-dela. A bilo je tu i raznih igrarija, na primer parodija književnih kritika, sprdanje sa blesavim blurbovima, humorna analiza jedne pesme “Beogradskog sindikata”, persiflaža patrijarhove propovedi, četnički apokrifi, uputstvo asketama za borbu sa demonima, skromni predlog da se srpski sudovi bave isključivo rehabilitacijom svetskih zlikovaca, parodija amandmana na Ustav Srbije, humoristički predlog Zakona o vojnoj obavezi, parodija istorijske čitanke…
Bilo je i nekih citatno-montažnih formi, jedan portret pesnika Ibrahima Hadžića, sačinjen od njegovih stihova, pa nekoliko tekstova na razne teme, montiranih od citata raznih velikih pesnika i pisaca. Da navedemo još neke teme: pogubno odsustvo vere u Strašni sud, kratka istorija blasfemične tradicije u srpskoj književnosti (koju zli volšebnici krivotvore i prikazuju kao bogobojazni i klerikalnu), erotska narodna poezija koja razbija glupe stereotipe desničarskih samozvanih čuvara tradicije i sličnih pravoslavnih talibana, verski fanatizam raznih konfesija, samoizdaja neoavangardnog pesnika koji je postao državni funkcioner i negirao samog sebe, jugonostalgija kao etički imperativ, glupost naša nasušna…
Imali smo i ciklus tekstova o resantimanu kao osnovnom osećanju sveta duha palanke, takozvanom žrtvingu, i kako se od njega odlepiti. S tim u vezi je i tekst o ideološkim konstrukcijama u jeziku, pogotovo o onima koje nas oslobađaju odgovornosti. Pa onda čitav ciklus o ruskoj imperijalnoj politici, napadu na Ukrajinu, totalitarnoj i autoritarnoj tradiciji, gulazima, o ruskoj kulturi koju je istrebljivala ruska država. Bilo je reči i o drevnom tekstu bosanskog krstijanina “Kako je Satana stvorio ovaj svijet” i afirmaciji gnostičkog dualizma, pogotovo nepopularne teze da nas je stvorio đavo, a ne dobri Bog, te da smo svi đavolje pleme.
Uvek ista priča
Šta smo još imali? Teološki spor Avgustina i Pelagija o prvorodnom grehu i kakve to veze ima sa današnjicom u Srbiji. Zaustavljanje vremena i prolaznosti u pesmama Vislave Šimborske. Partizanske i levičarske pesme Desanke Maksimović. Stihovi Vladimira Čerkeza pripisani Ivi Andriću na Kulčini Beograd, a povodom rođendana nobelovca. Politička religija i novi bogovi: nacija, država, vođa. Nostalgija za verom u pakao i večne muke nakon smrti. Glupost veštačke inteligencije.
Poezija koja istinitije i verodostojnije govori o ljudima i pojavama od žurnalizma. Realnost koja imitira lošu književnost, uglednici kao neuverljivi, loše napisani likovi u očajnim romanima. Tolstojev susret sa bivšim vojnikom kog savest ne uznemirava zbog počinjenih zločina, sa prošlošću koja odbija da se upokoji.
Niz tekstova u odbranu poezije i poetskog doživljaja, pesničke naivnosti, lirska glupost kao brana sveopštem pametovanju; poezija kao jedini lek protiv tiranije, poezija kao protivotrov koji sprečava likantropiju, koji nas spasava od tuđeg i sopstvenog zla, podsećajući nas da smo ljudi, a ne krvožedne zveri. Nažalost, bilo je i nekoliko nekrologa.
Jednoobrazna biblioteka
Usput budi rečeno, kroz te tekstove provlače se citati, parafraze i aluzije na mnogobrojne autore, navedimo samo neke: Šarl Bodler, Diogen Laertije, Lav Šestov, Rastko Petrović, Tin Ujević, Vislava Šimborska, Zbignjev Herbert, Fernando Pesoa, Česlav Miloš, Tadeuš Ruževič, Vistan Hju Odn, Vilijem Karlos Vilijams, Gistav Flober, Brana Petrović, Momčilo Nastasijević, Vladislav Petković Dis, Dušan Matić, Mileta Jakšić, Antun Branko Šimić, Marina Cvetajeva, Josif Brodski, Mihail Šiškin, Aleksandar Genis, Nadežda Mandeljštam, Osip Mandeljštam, Varlam Šalamov, Petar Čaadajev, Aleksandar Hercen, Miroslav Krleža, Vitold Gombrovič, Fjodor Dostojevski, Adam Zagajevski, Stanislav Vinaver, Moni de Buli, Branko Ve Poljanski, Miloš Crnjanski, Dušan Vasiljev, Marko Ristić, Epikur, Publije Vergilije Maron, Publije Ovidije Nazon, Eshil, Heraklit, Krates, Anaksagora, Sofokle, jevanđelista Matej, Prezviter Kozma, Gavril Stefanović Venclović, Bela Hamvaš, Aleksandar Puškin, Fransoa Rable, Radomir Konstantinović, Petar Jevremović, Milan Dedinac, Andre Breton, Miodrag Stanisavljević, Vuk Perišić, Andre Žid, Laza Kostić, Jovan Skerlić, Džon Berdžer, Bertold Breht, Deni de Ružmon, Imanuel Kant, Volter, Nikolaj Gogolj, Pelagije, Avgustin, Milovan Đilas, Mitra Mitrović, Slobodan Blagojević, Oskar Davičo, Branko Aleksić, Predrag Lucić, Predrag Čudić, Ibrahim Hadžić, Latinka Perović, Olivera Milosavljević, Bogdan Bogdanović, Hana Arent, Koča Popović, Lisjen Žerfanjon, Žan Delimo, psalmopevac David, Monsinjor de Surian, Vasko Popa, Dušan Pajin, Emili Dikinson, Džonatan Svift, Vojislav Ilić, Konstantin Kavafi, Mak Dizdar, Anri Mišo, Ernesto Kardenal, Vujica Rešin Tucić, Danijel Dragojević, Sinan Gudžević, Etjen de la Boesi, Vladimir Bukovski, Danilo Kiš, Boris Dežulović, Žan Ameri, Jovan Jovanović Zmaj, Vladimir Sorokin, Zemfira Talgatovna Ramazanova, Pavle Rak, Nikola Bertolino, Jevgenija Ginzburg, Ežen Jonesko…
Dakle, jedna solidna biblioteka, prilično raznovrsna. Dobro, neka bude da ja pišem stalno jedno te isto, ali navedeni pesnici, pisci i ostala menažerija pišu vrlo različito, njih je nemoguće podvesti pod isti zajednički imenitelj, pritom još i monoton, monohroman, monomanijački, jednoobrazan. To je nemoguća misija.
Ljute se zbog nečeg drugog
Spisak tema nije potpun, ali se na osnovu pobrojanog može steći neka predstava o čemu je pisao potpisnik ovih redova poslednjih godina. Šta znam, meni to ne izgleda kao sadržaj koji bi opravdao lakonsku konstataciju: “Marković piše iste stvari već 25 godina”. Na prvi, a i na bilo koji drugi pogled reklo bi se da se na ove tekstove ne može primeniti fraza “jedno te isto”. Pre će biti – jedno te različito.
Ako ćemo pravo, većina medijskih poslenika je kudikamo monotonija, jednoličnija i piše o manjem broju tema. A njih niko ne doživljava kao da decenijama pišu iste stvari. Kako je došlo do ove paranormalne, paramistične, gotovo neobjašnjive pojave?
Kao i svi drugi zabludeli fenomeni, ni ovaj nije ništa novo. U delu “Atina i Jerusalim”, u fragmentu “Dve dimenzije”, Šestov na tu temu veli: “Na mene se ljute zbog toga što ja, tobože, jednako o jednom te istom govorim. I na Sokrata su se zbog toga ljutili. Kao da drugi o jednom te istom ne govore. Očevidno, ljute se zbog nečeg drugog. Kada bih ja govorio jedno te isto, ali uobičajeno, prihvatljivo, pa prema tome shvatljivo i za sve prihvatljivo, na mene se ne bi ljutili. I ne bi se činilo da to ‘jedno te isto’, to jest uvek isto ne liči na ono što bi se želelo čuti”.
Sporni tekst o Vidovdanskom protestu ukazivao je na opasnost od desničarenja u studentskom pokretu, te na očiglednu činjenicu da se nacionalističkom ideologijom koja je stvorila naprednjački režim ne može promeniti društvo. Takva je atmosfera stvorena i u antirežimskom bloku da čovek stalno mora da objašnjava kako je nebo plavo, trava zelena, ispijanje otrova opasno po život, a konstantno kretanje istim putem ka provaliji u principu osuđeno na isti katastrofalan ishod u vidu sunovraćivanja.
Vagon pretiče lokomotivu
Što reče Boris Dežulović pre neki dan, ono zbog čega imam grč u stomaku je to što “vidim tu ikonografiju opet iste, dobre stare svetosavske, vidovdanske, kosovske Srbije”. Na bizarno pitanje voditeljke “Šta je tu loše?”, Dežulović je odgovorio da je “tu loše to što si ti u poziciji vagona druge klase koji na istim tračnicama hoće preteći lokomotivu. Ne možeš, majstore, nikad niko nije pretekao lokomotivu”.
Kad čovek piše o nacionalističkoj ideologiji, o ratovima devedesetih, o silnim ratnim zločinima i genocidu, o nužnosti suočavanja sa prošlošću i sličnim nezgodnim temama – skoro svi se ljute. Jer bi, koliko vidim, i većina pobunjenih građana i studenata da smeni režim, ali ne bi da dira temelje na kojima je režim sagrađen, niti bi da iščupa koren problema. A ko podseća na te neprijatne činjenice, toga treba diskvalifikovati, makar tako što mu spočitaš da stalno piše jedno te isto. I onda je svejedno što je realnost drugačija, stotine i hiljade stranica ispisanih na neke sasvim druge teme o kojima gotovo niko drugi i ne piše – jednostavno ne postoje. Koga briga za fakte ako nam se ne uklapaju u zamišljenu sliku stvarnosti?
“Kada bih ja govorio jedno te isto, ali uobičajeno, prihvatljivo, pa prema tome shvatljivo i za sve prihvatljivo, na mene se ne bi ljutili”. Ali, pošto govorim o onome o čemu ogromna većina ćuti i pravi se blesava – onda je prirodno što se ljute. Što reče Šestov u nastavku: “A ljute se, to treba znati, zbog onoga zbog čega se ljuti i onaj koga bude iz sna. Njemu se spava a neko navaljuje: probudi se. I kako se samo ljute? Svejedno, ne može se večno ni spavati. Neću ja nikog trgnuti iz sna — istinu govoreći, ja na to i ne računam — svejedno, doći će vreme i neko će drugi, ne rečju, već sasvim drugačije, početi da budi iz sna i kome je do buđenja on će se i probuditi”.
Ne može se večno ni spavati
Ne znam šta bih vam rekao, drugovi i drugarice. Ako hoćete da neko piše drugačije o političkoj i ideološkoj realnosti Srbije, onda je promenite. Pošto skoro četiri decenije srpskim društvom vladaju iste ideje, ista ideologija i isti ljudi – onda ništa, čitajte jedno te isto. Ako vam nije problem da decenijama trpite isti teror istih ludosti i istog nasilja nad mozgom, šta vam je teško da čitate iste stvari o toj istoj nenormalnosti. I meni je ponekad dosadno da pišem o večnom ponavljanju istog mraka i memle, pa onda tražim nove perspektive, nove uglove gledanja, drugačije kontekste, izvodim mentalne vratolomije, imam i ja dušu.
A potom pišem i o drugim temama, samo što to ostaje neprimećeno. I to je sasvim razumljivo – publici koja tako uspešno poriče najstrašniju stvarnost, sve moguće očiglednosti i radikalno zlo nedavne prošlosti, nije nikakav problem da negira i postojanje stotina nekakvih tekstova. To je za našu veštinu negiranja luk i voda. Opet, ne može se večno ni spavati, kako reče filozof. Samo što su male šanse za buđenje koje je pomenuo. Ako vam je različito isto, a isto različito, ako gledate svet čvrsto stisnutih očnih kapaka, grčevito se braneći od svakog ko bi vas prenuo iz sna – spavaćete još dugo, dugo. Ni gromoglasne trube iz “Otkrovenja” apostola Jovana neće vas probuditi.