U knjizi razgovora sa Latinkom Perović “Činjenice i tumačenja” koju je uradila Olivera Milosavljević, a objavio Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, na jednom mestu se povela reč o intelektualnim i političkim elitama koje su pripremale rat. Latinka daje jezgrovit portret te vrste ljudi: “Lakomislenost je posledica političkog diletantizma ljudi koji su odlučivali o sudbini jedne zemlje i o životima pripadnika i svoga i drugih naroda. Oni imaju naučne titule i visoka zvanja u državi, ali njihovo razumevanje vremena i sveta u kome žive, njihova uverenost da svakog mogu izigrati, su poražavajuća. Oni su, jednostavno, preučili. Razmišljaju u istorijskim analogijama. Arsenije Čarnojević, Nikola Pašić, vojvoda Radomir Putnik, sa njima su za istim stolom. Jezik je infantilan: ‘lukavo i mudro’, ‘igramo igru’, ‘krećemo se ivicom brijača’, ‘ono što je de fakto nećemo tako i imenovati’… To je i igranje istorije, i igra za istoriju”.
Olivera Milosavljević se na to nadovezuje zanimljivom opaskom: “Ali, ta iracionalna slika nacije, a sa druge strane život običnog čoveka u Srbiji… Zar Vam se ne čini da je to neka igrarija? Da oni, u stvari, uopšte ne veruju u sopstvene priče…” Latinka odgovara: “Dobro je to što ste sad rekli. Ja to vidim i kao neko pozorište. Verujte mi!”
Sablasti i fantomi
Igrarija, pozorište, igranje istorije – to su ključne reči u ovom odlomku razgovora. Ima nečeg jezivo prividnog u poslovima i danima svih pripadnika dobrovoljnog patriotskog društva. Sve te razvikane nacionalne bardove što povazdan tobož brinu o sudbini nacije, sve te udarnike nacionalističke kontrarevolucije i njihove mnogobrojne sledbenike teško je ozbiljno shvatiti.
Ozbiljne su posledice koje njihove reči i dela ostavljaju, patnja i smrt, strava i užas, ali oni koji pokreću mašineriju uništenja ostavljaju nesporno fantomalni, sablasni, avetinjski utisak. Loši glumci koji neprestano glumataju, šmiraju, preglumljuju, do zla boga neubedljivi, papirnati, lišeni minimuma zanatske veštine.
Pozorište je ozbiljna stvar, a metafora o životu kao pozornici je stara, opravdana i dobro poznata. Najznamenitija se nalazi kod Šekspira, u komediji “Kako vam drago”, u Žakovom monologu koji počinje stihovima: Pa ceo svet je / Glumište gde ljudi svi i žene glume; / Svak se pojavi tu i ode; i odglumi / U svom životu mnoge uloge / Kroz sedam činova” (prevod Velimira Živojinovića i Borivoja Nedića).
Šekspirovu metaforu razradila je Vislava Šimborska u pesmi “Život na licu mjesta” – usredsređujući se na jedinstvenost i neponovljivost bivanja, nema nikakvih priprema niti proba, čak ni generalne, postoji samo premijera. Evo nekih stihova u prevodu Đurđice Čilić, iz knjige “Svijet koji nije od ovoga svijeta”.
Život na licu mesta
Ne znam ulogu koju igram.
Znam samo da je moja, nepromjenljiva.
O čemu je predstava,
to moram saznati na samoj sceni.
Slabo sam pripremljena za počast življenja,
nametnuti tempo akcije pratim s naporom.
Improviziram, iako mi se improvizacija gadi.
Na svakom se koraku spotičen o nepoznavanje stvari.
Moj način bivanja odiše zastarjelošću.
Moji su instinkti amaterski.
(…)
Kad bi se barem jedna srijeda navrijeme mogla navježbati,
ili barem jedan četvrtak još jednom ponoviti.
A evo već dolazi petak s neznanim mi scenarijem.
Je li to fer – pitam
(hrapavim glasom,
jer mi nije dopušteno ni grlo iza kulisa pročistiti).
Iluzorna je misao da je to samo usputni ispit
koji se polaže na nasumičnom mjestu. Ne.
Stojim usred dekoracija i vidim da su kvalitetne.
Osupnuta sam preciznošću svih rekvizita.
Rotirajući mehanizam radi već dulje vrijeme.
Popalile su se najudaljenije nebule.
Oh, nema sumnje da je ovo premijera.
I što god da učinim,
pretvorit će se zauvijek u ono što sam učinila.”
Uobraženi kosovski bolesnici
Da, ozbiljne su to teme, nedostupne dežurnim braniteljima svetinja. Pošto su sami sebe osudili na boravak u limbu, prinuđeni su da prvi objekat na koji njihov um naleti proglase za nešto sakralno, da mu natakare oreol, pa da ga brane do iznemoglosti. Nije to pozorište, već vašar privida, eventualno podseća na neku od hiljadu besmislenih serija koje se kod nas snimaju poslednjih godina samo da bi učesnici namlatili pare, bez najmanjeg napora da naprave nešto što zaslužuje da bude upamćeno.
Avetima sopstvene pomahnitale uobrazilje nastanili su sve oko sebe, pretvarajući stvarnost u panađur fantoma. Pogledajmo, na primer, silne nedavače Kosova koji vrište i leleču sa svih strana organizuju molebane, spremaju litije, pozivaju na proteste, izvikujući oveštale parole. U njihovim pričama Kosovo nije realno postojeća zemlja, već mitsko mesto, krajina iz legende, čista fikcija, fantazam, tamni predmet želja. Šta će njima Kosovo? Ni sami ne znaju. Da li im je Kosovo uopšte potrebno? Nije, ali ga baš zato tako silno ištu i traže. Šta bi se to promenilo kad bi Kosovo ponovo postalo deo Srbije, kakav bi se to kosmički prelom dogodio? Nikakav, sve bi bilo kao pre, jadno i bedno.
Zar Kosovo nije bilo deo Srbije od 1913. go 1999. godine, dakle čitavih 86 leta? Jeste. I šta se tokom tog perioda dešavalo sa kosovskim zavetnicima i ostalim profesionalnim rodoljubima? Imali su u posedu srce Srbije, ispunili su životnu svrhu, sve njihove žudnje bile su utažene, svi ciljevi ispunjeni. Da li im je život bio bremenit smislom, da li su lebdeli u kosovskoj ekstazi, da li su dosegli rajsko stanje svesti, da li su se uspeli na najvišu stepenicu Jakovljevih lestvi, da li su uznapredovali u procesu oboženja ili bar dostigli nirvanu? Nisu. I tada su kukali, zapomagali i kmečali nad zlehudom sudbom svog naciona.
Pa možda onda uopšte nije problem u Kosovu? Naravno da nije. Možda nema tog Kosova, kako god se ono zvalo, koje bi nedavače zadovoljilo, koje bi im život ispunilo radošću, smislom i spokojem? Naravno da nema, njih ne zanima da dobiju to što navodno žele, već da zauvek ostanu frustrirani, ojađeni i ogorčeni na čitav svet i dalju okolinu, uključujući i nekoliko sazvežđa iz prvog komšiluka. I nema leka za tu boljku? Nema, jer to nije istinska boljka, reč je o uobraženim bolesnicima, klasična hipohondrija.
Nedavači nacionalne frustracije
Čemu onda sva ta gungula, protesti, litije, molebani, kričanje, zapomaganje, pozivanje na kosovski zavet, klečanje Jeremića Vuka pred Lazarevom kletvom na Gazimestanu, Vučićevo urlanje s tribine “Nema kapitulacije”, sva ta buka i bes? Čemu zakletve predsednice Zavetnika da neće rađati decu ako Kosovo ne bude u Srbiji? Čemu to stvaranje lažnog utiska da bez Kosova u sastavu Srbije nema života? Eh, čemu.
Što se tiče političke i intelektualne elite, tu je očigledno da se radi o običnom profiterstvu. Kosovo zaista jeste “najskuplja srpska reč”, kako lepo reče jedan od najuspešnijih trgovaca ovim virtuelnim artiklom, Matija Bećković. Da nema kosovske frustracije koju neprekidno podgrevaju, elitni veselnici bi morali pošteno da rade svoj posao, a sudeći po kvalitetu političkog i intelektualnog rada, u nekoj uređenijoj zemlji se od toga baš i ne bi hleba najeli.
Ovako je mnogo lakše. Umesto da se bavi mukotrpnim poslom stvaranja političkog programa i ozbiljne organizacije, rešavanjem problema svagdašnjih i višedecenijskih, reformama i radikalnom promenom društva, politička persona samo ide naokolo i urla: Ne dam Kosovo! Ne dam Kosovo! I od tog nedavanja živi kao bubreg u loju. Slično je i sa intelektualcima. Preuzmu desetak floskula, pa ih kombinuju i vrte do iznemoglosti, jednim potezom oslobode sebe obaveze da misle i saznaju, a roba ide kao alva.
Vetrokazi u ljudskom obličju
Da li je onda u pravu Olivera Milosavljević kad kaže da je sve to igrarija, da “oni, u stvari, uopšte ne veruju u sopstvene priče”? U suštini jeste, ali stvar je, čini mi se, malo komplikovanija. O verovanju i uverenjima možemo govoriti kad su u pitanju ljudi koji smatraju da postoji istina, da je treba tražiti, da je nešto nesporno tačno, a nešto drugo nesporno netačno, da se to može utvrditi, da je ljudski um sposoban da rešava probleme i otkriva tajne. I da je to uopšte važno.
Nedavači i ostali dobrovoljni davaoci savesti, uma i ličnosti spadaju u drugačiju sortu ljudi, onu koja nije u stanju da veruje u nešto, koju ne zanima istina, koja za njom ne traga, niti ima nameru da razobličava konvencionalne laži. Oni veruju u prevaru kao vrhovno načelo, zato je njima sve puka igrarija. Pošto nemaju smelosti i slobode da se razigraju, prinuđeni su da svakog izigraju.
O kakvim uverenjima možemo govoriti kod nekog ko je čas skojevac, čas četnik, čas komunista, čas monarhista, ostaviš ga kao internacionalistu, a on se pojavi kao nacionalista, usni kao militantni ateista, probudi se kao fanatični vernik. Menja uverenja kao čarape, a uvek nosi ideologiju koja se trenutno isplati. Nije ni ateista ni vernik, ni komunista ni konzervativac, ni vino ni voda – to je vetrokaz u ljudskom obličju.
Raj za švindlere
Za tu vrstu savijača u pravcu vetra, nacionalizam i patriotizam su prirodno okruženje. Nije nacionalizam neka ozbiljna ideologija, a još manje mu paše uloga političke religije. Nije to ni marksizam ni liberalizam, pa da godinama čitaš i proučavaš sve mislioce koji su pripadali ovim smerovima. Nije to hrišćanstvo ili budizam, pa da celog veka izučavaš teologiju, filozofiju, umetnost ovih religija, a još je neophodno i da ih primenjuješ u praksi.
Nacionalizam je privid ideologije, pogleda na svet, vere, filozofije, puka providna prevara. Dovoljno je da vikneš: Kosovo je Srbija! Ugroženi smo! Svi nas mrze! Čitav svet se zaverio protiv Srba! Ua, Hrvati, Bošnjaci, Albanci! Smrt Zapadu! Svi Srbi u jednoj državi! I gotova stvar, već si veliki Srbin, patriota, nacionalista, dika i ponos srpskog naroda, čas posla dođeš do identiteta. Još kao takav imaš bogomdano pravo da psuješ, vređaš, pretiš i mlatiš svakog kog tvoja grupa označi kao spoljnog ili unutrašnjeg neprijatelja.
Nacionalizam nije uverenje, nego afektivno stanje, društveno poželjan duševni poremećaj, oktroisana paranoja, praznina za punjenje šupljih ljudi. Ukratko – obmana i samoobmana, duplo golo, igrarija, opsena; sve je tu tobož, vajno, šatro, kvazi, pseudo i kobajagi. Kolokvijalno rečeno – švindleraj. Raj za švindlere.