Čak i nakon prekida vatre i povratka talaca, život u Pojasu Gaze je daleko od normalnog. Porodice se vraćaju u svoje uništene kuće pokušavajući da skrpe delove svojih života. Ulice više ne postoje. Nema radnje iza ugla, ni komšije sa sprata. Zdravstveni sistem je razoren, škole su uništene. Neophodna je obnova infrastrukture, najpre one osnovne kao što je vodovod.
Poslednjih meseci rata pojavljuju se video snimci na kojima se vide napadi na cisterne s vodom. Odrasli i deca u redovima čekaju da napune kante. Već smo navikli da gledamo kako čak i mala deca stoje u redu da natoče svoje žute, plave ili providne posude kako bi preživeli dan. Borba za preživljavanje nije prestala sa zaustavljanjem rata.
Vodovodna infrastruktura u Pojasu i pre rata je bila ograničena i slaba. Stanovnici su se oslanjali na bunare, postrojenja za desalinizaciju i snabdevanje iz Izraela kroz tri cevovoda izraelske kompanije Mekorot. Podzemne vode su činile 81 posto dostupnih voda, 3 posto su obezbeđivala postrojenja za desalinizaciju morske vode duž obale i još toliko iz opštinskih postrojenja, dok se približno 12 posto kupovalo od Mekorota. Međutim, podzemne vode u Gazi sada su većinom kontaminirane zbog prekomernog ispumpavanja, prodora kanalizacije i morske vode, pa je potrebno filtriranje, prečišćavanje ili desalinizacija. Situacija je postala još gora za poslednje dve godine. Voda koja je stizala od Mekorota i ranije je činila relativno značajan udeo vode za piće u celoj Gazi. Tokom rata, postrojenja za desalinizaciju i ispumpavanje delimično su prestala s radom, a dotok iz Mekorota je smanjen, pa je količina vode dostupne u Pojasu Gaze pala na 10 do 25 posto od predratnog nivoa.
Napadi na vodnu infrastrukturu zabeleženi su već na početku rata. Tadašnji ministar energetike Israel Kac naredio je 9. oktobra 2023. da se vodosnabdevanje preko Mekorota odmah obustavi. Snabdevanje kroz dve od tri cevi je nastavljeno krajem oktobra 2023. da bi narednih godina Izrael svojevoljno puštao, zatvarao ili smanjivao dotok vode u Pojas i na taj način upravljao intenzitetom pritiska na civilno stanovništvo u Gazi. Čak i u periodima kada je voda stizala iz Mekorota, gubici zbog curenja oštećenih cevovoda procenjeni u maju 2024. iznosili su oko 80 posto.
Stanovnici Pojasa su se mogli samostalno snabdevati vodom, ali je infrastruktura neophodna za to oštećena na samom početku ratovanja. Tokom poslednje dve godine zabeleženo je bezbroj slučajeva granatiranja, bombardovanja i namernog uništavanja bunara, postrojenja za desalinizaciju kao i rezervoara za vodu, uključujući bolničke rezervoare i cisterne. Laboratorije za kontrolu kvaliteta vode takođe su uništene. U mnogim incidentima izvan zone borbe, uništenje je nastalo u oblastima koje vojska u potpunosti kontroliše i ne može se smatrati slučajnim. Tako je u januaru 2024. Izrael napao glavni vodovod u Gazi, kada su uništeni i delovi laboratorije za kontrolu kvaliteta vode. Vojnici su se često sami snimali dok uništavaju glavne rezervoare vode u Rafijahu. U pojedinim slučajevima napadani su radnici koji su popravljali cevovode, crpne stanice ili postrojenja za desalinizaciju.
Usled tih napada, do avgusta 2025. 60 posto privatnih i javnih crpnih stanica uništeno je ili nije dostupno dok je naredba za evakuaciju na snazi. Prekid struje u Pojasu obustavio je i rad postrojenja za desalinizaciju i bunare koji ispumpavaju podzemne vode. Neki od njih su ponovo pokrenuti uz pomoć agregata, međutim i snabdevanje gorivom je palo na petinu od količine koju za osnovne potrebe preporučuju Ujedinjene nacije. U nekoliko slučajeva dokumentovano je uništavanje solarnih panela koji su obezbeđivali energiju za bunare i postrojenja za desalinizaciju. Slično kao i kod napada na druge osnovne resurse, i ovde je cilj podsticanje stanovništva da se iseli u cilju etničkog čišćenja određenih oblasti, kao što su Rafijah i severni deo Pojasa, uključujući i grad Gazu u nedeljama pre prekida vatre.
Izraelska blokada ograničava i kapacitete za popravku štete nastale granatiranjem. Postrojenjima za desalinizaciju neophodni su rezervni delovi, hlor i kompleti za ispitivanje kvaliteta vode, a Izrael retko odobrava ove zahteve. Kao i sa drugim vrstama pomoći, delovi opreme za postrojenja klasifikovani su kao proizvodi sa „dvostrukom namenom“ – za civilne i vojne potrebe – što znači da im neće biti odobren transport u Gazu. Naravno, lista tako definisanih materijala i opreme nije transparentna. U jednom izveštaju Lekara bez granica, preostala postrojenja za desalinizaciju nazvana su „frankenštajnovskim“ jer se nova grade ili popravljaju stara tako što se teže oštećena postrojenja demontiraju i koriste za rezervne delove. U pokušaju da se osmisli vodosnabdevanje koje nije izloženo izraelskim napadima, uz finansijsku pomoć iz Emirata decembra 2023. izgrađeno je postrojenje za desalinizaciju na Sinaju, što ispunjava tek mali deo potreba na jugu Pojasa. Cevovod je oštećen u maju 2024. tokom invazije na Rafijah, a novi je izgrađen tek krajem avgusta 2025.
Situacija se pogoršala tokom potpune blokade od marta do maja 2025. godine. Izrael je do aprila uništio 719 bunara. Opšta blokada za transport hrane, koja je počela 2. marta, dodatno je pogoršana nestankom struje osam dana kasnije, što je dovelo do delimičnog ili potpunog prekida desalinizacije. Sledećeg meseca, bombardovano je privatno postrojenje za desalinizaciju vode za sever Gaze, dan pre nego što je Izrael blokirao vodosnabdevanje preko Mekorota. U ovoj fazi, 90 posto stanica prestalo je sa radom ili zbog direktnog bombardovanja ili usled nestašice goriva. Bez agregata i Mekorota, sa više od hiljadu metara uništenih cevovoda, vodosnabdevanje je postalo još oskudnije. Kako se smanjuje voda raspoloživa iz bunara, vodovoda ili postrojenja za desalinizaciju, raste zavisnost od cisterni sa vodom. Kvalitet vode iz cisterni, međutim, na tako je niskom nivou da je prošlog aprila palestinski novinar Ibtisam Mahdi izvestio da stanovnici Gaze mešaju morsku vodu sa onom koja stiže cisternama kako bi je učinili „podnošljivijom za piće“.
Pošto je uništena vodovodna mreža, cisterne su postale glavno sredstvo vodosnabdevanja. Krajem avgusta postojalo je približno 1615 punktova za distribuciju vode cisternama, koje se pune iz postrojenja za desalinizaciju, na izlaznim tačkama vodovoda Mekorot ili iz nekoliko preostalih bunara. Dugi redovi za vodu koje vidimo, znak su da su za mnoge cisterne jedini izvor, dostupan na ograničenom broju distributivnih punktova. To nije održivo rešenje ne samo zbog količine vode koju cisterne mogu da prenesu, već i usled nedostatka bezbednosti na putevima.
Satnica za distribuciju vode je postala nepredvidiva. Tim Lekara bez granica izveštavao je o ljudima koji uzalud stoje sa posudama za vodu čekajući cisterne, kao i o deci koja lutaju u potrazi za distributivnim punktom, izmeštenim zbog bombardovanja ili raseljavanja. Zabeleženo je nekoliko direktnih napada na distributivne punktove: u gradu Gazi 13. jula i u oblasti Han Junis 23. avgusta vojne snage su pucale na grupu ljudi koja je došla po vodu; tu je i napad na Al Mavasi 2. septembra, dok je 15. septembra napadnuta cisterna sa vodom u Šeik Radvanu.
Teško je izmeriti fatalne razmere izraelskih akcija, na kraći i duži rok. Teško je prebrojati umrle od žeđi, jer te slučajeve prate i glad i bolesti od kojih se telo teško oporavlja. Žedni piju zagađenu vodu koja polako truje telo. Deca piju vodu iz bara zagađenih kanalizacijom, insektima, crvima. Dojilje trpe glad i dehidraciju, hrane svoje bebe formulom rastvorenom u kontaminiranoj vodi. Već u decembru 2023. zabeleženi su slučajevi odojčadi i dece sa dijarejom, kao i odraslih pacijenata sa stanjima koje je teško dijagnostikovati zbog nedostatka laboratorijske opreme i materijala.
Kao posledica zagađene vode, prijavljen je porast stope virusnog hepatitisa A, dok kod onih koji pribegavaju morskoj vodi dolazi do oštećenja bubrega. Takođe, hrana koja stiže u Pojas uglavnom je suva (testenina, sočivo i pirinač) i zahteva kuvanje. Tako nestašice vode utiču i na ishranu. U takvim uslovima, voda za ličnu higijenu je na dnu prioriteta. Zabeleženo je širenje kožnih i zaraznih bolesti, posebno kod dece i beba. Devojčice i žene u reproduktivnom dobu posebno su pogođene zbog nedostatka higijenskih sredstava. Lekari izveštavaju o kožnim bolestima, vaškama, buvama, stenicama i krpeljima, kako kod dece tako i kod odraslih.
Teška situacija sa vodosnabdevanjem u Pojasu Gaze navela je nekoliko međunarodnih organizacija da posvete posebno detaljne izveštaje ovom pitanju. Već u julu 2024. Oxfam je zaključio da Izrael oštećuje vodnu infrastrukturu u Pojasu Gaze kako bi stvorio „životne uslove koji mogu da dovedu do fizičkog uništenja stanovništva Gaze u celini ili delimično“ prema Konvenciji o genocidu. Još je oštriji izveštaj organizacije Human Rigths Watch iz decembra 2024. u kom se ističe da time što stanovništvu ograničava pristup vodi, Izrael vrši genocid u Gazi. Sistematičnost izraelskih postupaka ne ostavlja prostor za drugačiji zaključak. Pošto je uništena većina bunara i postrojenja za desalinizaciju, ljudi preživljavaju na slanoj vodi pomešanoj sa zagađenom.
S početkom trećeg prekida vatre i, kako se navodi, krajem najintenzivnijeg dela rata, jasno je da će rehabilitacija vodne infrastrukture zahtevati mnogo vremena jer nestašica vode neće biti rešena preko noći. Više od 80 posto zgrada u Pojasu je uništeno ili oštećeno, uključujući kućnu i gradsku vodovodnu infrastrukturu. Postrojenjima za desalinizaciju je potrebna popravka, a štetu na podzemnim vodama je teško čak i proceniti posle dve godine bez organizovanog odnošenja otpada i ogromnih količina eksploziva bačenog u više od 40 hiljada vazdušnih napada na Gazu. Mora se uzeti u obzir i neizvesna budućnost na oko polovine teritorije Gaze koja je još uvek pod kontrolom izraelske vojske. O zdravstvenim posledicama dugotrajnog nedostatka čiste vode kod dva miliona ljudi tek će se govoriti.