U prvoj polovini devedesetih godina prošlog veka, kad je intelektualna, politička i svaka druga elita udarnički radila na sveopštoj apokalipsi, pojavio se jedan pesnik kog su književni uglednici odmah proglasili za genija, krunisanog kralja poezije, Remboa i Rilkea u jednom čoveku, čudo od talenta, poetu kakvog svet nije video, i brzom brzinom su ga smestili u kanon, kao neporecivu veličinu natprirodnih razmera. Bio je to Dragan Jovanović Danilov, o čijim su knjigama kritičari nizali neumerene hvalospeve, kao na fabričkoj traci. Naravno, usledile su nebrojene pesničke nagrade, priznanja, prevodi, gostovanja, festivali, slava i sve što uz to ide.
Njegov magnum opus je pesnička trilogija “Kuća Bahove muzike”, sa podnaslovom “tiha knjiga o beskraju”. O beskraju, normalno, o čemu bi drugom pesnik takvog formata pisao, sve ispod beskraja za njega je luk i voda, a knjiga je, normalno, tiha, jer je u to vreme tišina bila na velikoj ceni, bar u poeziji. Selektivna bibliografija kritičkih tekstova o ovoj ultra-giga-mega pesničkom remek-delu broji bar stotinak bibliografskih jedinica, listom panegirika.
Pirgava kokoška smisla jaše kobilu paranoje
O Danilovljevoj poeziji slavopojke su pisali i neki ozbiljni pesnici i kritičari, autoriteti, ljudi od poverenja, poput Miodraga Pavlovića ili Ivana V. Lalića. Mladi čitalac poezije u to vreme, još tinejdžer, bivao je krajnje zbunjen u susretu sa ovom mnogohvaljenom poezijom. Nema razloga da ne veruje uglednim poetama i kritičarima, a opet, kad otvori slavljenu knjigu pesama – ništa mu nije jasno. Možda je to zaista velika poezija, pesničko čudo, ali on to naprosto ne vidi, njemu svi ti stihovi deluju proizvoljno, pomalo kičasto i poprilično besmisleno, ali nemoguće da je on, sa svojim malim iskustvom, u pravu, a da greše onoliki znalci koji su proučavanju poezije posvetili decenije života, napisali desetine knjiga, te o poeziji znaju valjda sve što se uopšte može znati.
Mija Pavlović je, recimo, pisao kako je Danilov postigao “unutarnju oslobođenost takvog stepena da ona postaje jedno paradoksalno zidanje. Zidanje zgrade haosa”. A Ivan V. Lalić je dosoljavao kako je reč “o poeziji koja sa prave strane i na pravi način prilazi fenomenu drame ljudskog postojanja, u višestrukosti njenog odražavanja/izražavanja u svakidašnjici”, te kako se “Kuća Bahove muzike” bez zazora može “čitati kao delo u kontekstu struje lirske refleksivnosti, inače vrlo jake u srpskoj poeziji, ali delo ostvareno u izrazito modernom (postmodernom) ključu”.
Međutim, nije lako naći refleksivnost, a kamoli zgradu haosa (šta god to bilo) u stihovima kao što su: “Nežna, veoma nežna kobila paranoje. (…) Butine dana tužne su, avaj, / kornjača sa svojim oklopom je sam prizor smisla, / dabome, govorim narcisima u medu i vrbama / što u smaragd utapaju rese, kokaina ima svuda”. Ili: “Pokisla je pirgava kokoš smisla. / Nema više bolnih menstruacija u poeziji. / Ko još menstruira?” Nehotičnog humora ima, ali refleksivnosti ni za lek, a nema ni smisla, čak ni u formi pokisle pirgave kokoške, koja je možda odjahala na kobili paranoje, u sasvim nepoznatom pravcu.
Nekoliko stotina stranica glumljenog buncanja
Nakon stotina i hiljada stranica o Danilovljevom pesničkom geniju, o delu “nadmoćne pesničke inteligencije”, o “nesumnjivo najtalentovanijem i najoriginalnijem pesniku koji se pojavio u poslednoj deceniji” XX veka, o pesniku koji je “imao hrabrosti da pokuša da bude sličan kakvom mladom Bogu”, o takorekuć pesničkom božanstvu – pesnik, prozaista, esejista, prevodilac Predrag Čudić je objavio jednu od najbriljantnijih knjiga eseja u istoriji srpske književnosti pod rableovsko-vinaverovskim naslovom “Vejači ovejane suštine”. U toj urnebesno duhovitoj knjizi našao se i esej “D. J. Danilov – davitelj njim samim”, obimna studija na preko 120 stranica u kojoj je Čudić detaljno analizirao “Kuću Bahove muzike”, maltene stih po stih, i ubedljivo dokazao da tu poezije nema, već da je reč o “nekoliko stotina stranica glumljenog buncanja”.
Analiza Danilovljevih besmislica u Čudićevoj izvedbi nužno biva humorna, jer kad se rasklopi pesnička skalamerija sklepana od dragog kamenja iz “lirskog kamenjara”, smeh se ne može izbeći. Vredi navesti bar jedan odlomak Čudićeve analize i videti kako izgleda kad majstor secira pacera, pišući verovatno najduhovitiji esej srpske književnosti, u Rableovom duhu:
“U pesmi U zipku mi zgrni lišće (Princip kandila) pesnik zgrće po dosad nepoznatom principu, ‘principu kandila’, sledeća čuda:
Jutro, boje jastogovog sanjarenja,
Vode me u Vavilon, zvezde padaju
u svoj sarkofag, pod noktima je tuga,
mnogo belih lornjona
i, zamisli, sve se to kotrlja…
…Kao mošus, mirišem u undergroundu…
Jastogovo sanjarenje svima znano već od Vavilona vrlo se lako može zamisliti kao i mnogo belih lornjona. I tugu pod noktima u vidu pesnikove peruti, jer pesnik se češka po glavi, izbegavajući dijademe, dok piše, i to je lako zamisliti. Ali zamisliti da sve se to kotrlja: perut u vidu tuge pod noktima, zvezde koje padaju u svoj sarkofag te još pride i Vavilone, bele lornjone i jastogovo sanjarenje, to je nec plus ultra.
Dakle, pesnik kao mošus (goveče) miriše u podzemnoj iliti metrou, jer on je iz provincije i pošto se oseća kao govedo u krdu, tako se i oseća. Naš Herkul iz Požege prolazi kroz andergraund kano kroz Dardanele, avaj, sudeći po dosad pročitanom pre će biti da se oseća na beli luk, ali misli da je ’in’ kad tvrdi da je mošus (goveče).
Zato on već u sledećim redovima, mada još u zipci, opšti sa tekstom polno što i nije daleko od istine, a meni se čini kao da mu se tekst otima te on mora da primeni silu, tako da Danilov mora volens-nolens silovati, prvo tekst, pa posle neoprezne čitaoce obožavaoce.”
Misterija u narandžastom
Zlostavljanje teksta neminovno vodi u materijalne greške, koje nije lako ni primetiti u ovolikoj količini galimatijasa, ali Čudićevom oštrom oku ništa ne promiče. Tako kod Danilova “iz slavine kaplje jedna suza”, iako gramatika kaže da ono što kaplje ne može biti u jednini; ili “nepismene reči” (nepismeni Danilov difamira reči, ni krive ni dužne); Evropa ima kopito, iako je u mitu Evropa ćerka feničanskog kralja, a Zevs se pretvara – u bika, dakle papkara, a ne kopitara; ili “Zima uvek dođe kad ti umre otac” – koliko čovek može imati otaca; “nilski konjić” (Čudić kaže: “postoje nilski konj i vodeni konjić, a razlika između ove dve životinje je isto tolika kolika je razlika između Danilova i pesnika”); ili “jednonoga čaša viskija” – čaše za vino imaju tanke drške, dakle – jednonoge su, za razliku od čaša za viski; ili “zrcala od medi” – mjed je na hrvatskom bronza, a med je – med, pčelinji proizvod; ili klizač koji podiže balerinu – balerine igraju u baletu, a klizači podižu – klizačice… Nabrajanju nikad kraja.
Čudić pomno analizira jedan od najurnebesnijih primera, dovodeći ga u vezu sa uputstvom za upotrebupesama koje Danilov navodi na početku knjige, po Kitsu: “uzimati ih jednu po jednu, s vremena na vreme, prema potrebi, i puštati da se rastvore u umu”. A onda sledi ubistven citat i komentar: “Kako da se rastvore u umu Danilovljevi stihovi kao: Ozleđuje me, jako me ozleđuje što nisam više narandžast… Ako i sam um već nije uveliko rastvoren ozleđivanjem, jakim ozleđivanjem što pesnički subjekt nije više narandžast, možete pustiti da se ti stihovi rastvaraju koliko hoćete, nikad nećete razumeti da li je pesnik ozleđen što je bio narandžast pa više nije ili što nije za stepen više narandžast, tj. narandžastiji?!”
Vazali kanjona i tihe mimoze ostranenija
Danilovljeva poezija prosto vapi za parodijom, mada nije lako parodirati tekst koji je sam po sebi već nehotično parodičan i komičan, dovoljno je citirati te lucprdaste stihove ili, još bolje, jednostavno ih posložiti u novu celinu, što sam jednom prilikom i učinio. Nije zgoreg ponoviti tu veselu montažu, zabavi nikad kraja. Danilovljeva poezija može se čitati kao prenos uživo iz poetske ispovedaonice, kao pesnički dnevnik koji nas obaveštava o bardovim poslovima i danima, sumnjama i snovima, i to iz minuta u minut.
Pesnik prvo mrzi ćubaste ptice, pa ga strašno ozleđuje što više nije narandžast, onda prebacuje sebi što nije polje raži, pa bude uzbuđeni kruh, žali se da nikad neće biti odmoran i lak, kukumavči da ga mermer boli kao ubod krina i “Luča mikrokozma”, pretvara se u padajuću ružu s licem uplašene životinje od meda. Danilovupotom biva hladno pa naloži sve lastavice, kao džemperčiće, pod strehama secesionističke arhitekture; potom ga zaskoči tiha mimoza ostranenija, spopadne ga strah od guščjeg perja kad veje dole na rogoz, a svi protekli dani mu se preinače u buter dok sedi pokraj sodadžijske radnje, pijucka klaker, gricka orasnicu i čeka da naiđe neki sveti profil koji će da oženi.
Pesnički subjekt sadi mladog orla u dvorištu da bi imao s kim da razgovara; tu negde, u blizini, violončelo se dаvi sred mrtvih ružа, a dаni su mirnа nogа čаplje u аzuru sve dok se zemlja ne zatrese, nije to običan ovozemaljski zemljotres, jer nastaje kao posledica pesnikovog sanjarenja u bezdanu gde je nemi očaj sakrio od drugih i od sebe. Danilov nas obaveštava da ga nežno podiže sаmoćа istetovirаnа nа dnu bunаrа, koja nema ime, ali zato poseduje ruke svetlije od senki. Kao grom iz vedra neba pojavljuje se poezija maskirana u pčelicu, ubada pesnika, ali on uspeva da preživi svoju smrt i podeli je sа vlаstelom belih rаdа i lаlа.
Pesnik priznaje da su mu drugi pesnici potrebni kаo izumrle čeze, kаo pаlme, te da smo svi mi (članovi kraljevske množine) vazali kanjona, pogotovo ako znamo da je jutro, očigledno, patrijarh, ljubav – jezero, a Beograd tiha, mermerna trudnica. Nepotrebno je naglašavati da dotično jutro ima boju jastogovog sanjarenja, u trenutku kad pesnika vode u Vavilon, a zvezde padaju u svoj sarkofag, pod noktima je tuga, mnogo belih lornjona. I sve se to kotrlja!
Usred tog nezamislivog kovitlaca, krik anđela razdevičuje prastaru dubravu, a nad vodom prikovanom za nebo sekunde stadoše da izriču proročanstva. Danilovu, pomalo izgubljenom u svom paralelnom univerzumu, preostao je samo jedan izlaz – slavno vojevanje: “Rat je lep, sija poput zvezde, blistav je zaslepljujuć sjaj tog plamena što otkupljuje od sivila svakodnevice i čini da ne zaboravimo svoju sudbinu”. Nije ni čudo što je na kraju postao živi utopljenik u bezglasnoj tmini u kojoj niko nikom ne polazi u susret.
Intuitivno tumaranje počelom
Nisu samo Danilovljevi stihovi prepuni nehotičnog humora, takvi su i kritički tekstovi posvećeni njegovoj poeziji, tu sve vrvi od bizarnih termina, komičnih spojeva reči i pojmova, izmislica i besmislica. Kakvih tu ima visokoparnih, gromopucatelnih skarabudževina koje glume misaonost, filozofičnost i dubinu, pa to je čudo jedno. Evo samo nekih budalastijih primera. Osnovni princip “Kuće Bahove muzike” je “sinteza metafizičke slutnje Prapočetka i Haosa, dakle zapitanost nad Univerzalijama koje svaki subjektivni princip odmah projektuje u vaseljensku svetlosnu energiju”.
Njegovi stihovi su “intuitivno tumaranje počelom”, narečena pesnička trilogija “otvara jednu ontološku belinu”, ona je “nagoveštaj čedne smrti”, Danilov je “pesnik lampe, ne ogledala”, on je “grozničavo opsednuti osluškivač onih podzemnih jezičkih i nadjezičkih strujanja koja svet drže na kakvom-takvom okupu”, njegovim tekstovima “tumaraju metaforički nanosi neutvrdive starosti i porekla”, njegova pesma je “uzdignuta na viši, atemporalni, statični nivo večnosti”, to su sve same “guste uljane slike stanja” kroz koje se probijaju “titraji bića i ništavila”, ukratko – to je “mistično izjednačavanje mikro i makrokosmosa”, to su “bezvremeni metafizički prostori, koji mešaju san i stvarnost, u kojima je san – stvarnost”.
Naši ugledni kritičari, univerzitetski profesori, profesionalni tumači poezije prosto obožavaju krupne reči, što više takvih reči slože u besmislene rečenice – to će poezija o kojoj pišu delovati uzvišenije i velelepnije. A vole i da se predstavljaju kao poznavaoci ontologije, metafizike, teologije, najviših dostignuća mišljenja i mistike o kojima, sasvim očigledno, blagog pojma nemaju. Ili nisu čitali filozofe, teologe i mistike, ili su čitali, ali uzalud, jer nisu ništa razumeli.
I onda šta će, kud će, ostaje im samo da mistifikuju, da prodaju rog za sveću, da otvoreno lažu i prave maglu u mračnoj književnoj krčmi koju ne bi mogla da osvetli ni vaseljenska svetlosna energija, te da vredno opslužuju mašinu za proizvodnju ničega u svim duginim bojama. I da intuitivno tumaraju počelom, bez vodiča i kompasa, da se probijaju i prave prtinu kroz smetove ontološke beline, da se potucaju kroz bezvremene metafizičke prostore koji su takvi, atemporalni, izgleda i statični nivo večnosti. Za razliku od dinamičnog nivoa večnosti, koji je verovatno mnogo živahniji, ali naši hermeneutičari tamo slabo zalaze, budući da su alergični na sve što je živo, živahno, životvorno, živolazno, živodajno, živuljasto, živooko ili bar živžikavo.
Tajna purpurne rose
Pisali su srpski pesnici vo vremja ono i drugačiju, istinsku poeziju, ali kritičare takvo pesništvo nije zanimalo. Zato ovaj tekst o jednoj golemoj mistifikaciji, o tipičnom primeru poetsko-kritičarskog opsenarstva, završavamo pesmama koje stoje na suprotnoj strani od kritičarske i pesničke bulumente. Pesme potiču iz knjige “Jadi srpske duše” Miodraga Stanisavljevića, o kojoj je napisan ciglo jedan prikaz u vreme kad se pojavila. Sasvim razumljivo, kritičari nisu imali vremena da se bave ovakvim prizemnim pesmama, jer su pisali stotine prikaza, kritika i hvalospeva Danilovu i sličnim stihoklepcima koji su se, što reče jedan profesor, bavili tapkanjem nad prazninom. Jeste profa pokušao da toj praznini pridoda nekakvu metafizičku dubinu, ali mene ona neodoljiva podseća na neke drugačije, konkretnije praznine, na jame, recimo onu na Korićanskim stijenama.
Rođenje Republike
Konačno imamo našu Zasebnicu.
Niko to nije mogao sprečiti:
mi smo državotvorni narod.
Za razliku od naroda-vancaga
mi znamo tajnu purpurne rose.
Predeli koje smo oslobodili
prosto su preporođeni:
černozjom se puši,
u stenama žice metala pevaju,
gušteri trčkaraju, žapci skaču,
pozdravljaju vlast našu.
Radost je velika, gradi se mnogo
a najviše česme-krajputnice.
Neki vele da su to Česme Ubica
što je s najvišeg mesta demantovano
jer kod nas lošoj savesti mesta nema.
Svi koje smo pobili punopravni su građani Republike.
Ne rade ništa, šetaju ulicama, sede na klupama.
Deluju skoro veselo
ta bleda stvorenja nameštenih kostiju, zakrpljenih rana.
Imaju samo, umesto osmeha,
mlaziće krvi u uglovima usana.
Sve se sliva u naš levak
Mi nemamo vojnih problema. Samo jezičkih.
“Oslobođenje” ili “pad”, na primer.
Ili, kako opisati sedefne prelive nemoći,
šikljanje peska iz stisnute šake
u vreme Pogančevog rata.
Na dvoru se otvara šampanjac
za jednu vonjavu – glava šarena – pobedu.
Ljubičasti nekrofil, u ruševinama,
drži prvu sednicu vlade.
Kao što gušter svoj plavičasti
jezik hitne na muvu – dograbićemo ih,
recituje dvorski pesnik.
Dvadeset oligarha aplaudira mu.
Evropa je mlitava, naše oružje sofisticirano,
sve se sliva u naš levak,
– tolkuje glavni Rasudnik. Doista,
mi vojnih nemamo problema, a logičke
rupe – popunjavaju leteće grupe.
Poljsko ludilo je češće
al’ ludilo brđana uvek je krvoločno
– mni, gledajući Potpredsednika,
romanopisac – čokotorezac.
Između paperjastih rečenica
(“Opsađuj dok ne crknu!”, “Ucmekaj na stepeništu!”)
pleše vojvoda šupkopljubac.
Nafrakana smrt žuri na televiziju.
(Potajno radi za oba propagandna štaba.)
Doista, mi nemamo problema sa našim kohortama
a i opravdanja su nam sve povozitija.
Ja sam državotvoran, peva rošavo stvorenje.
Ozimi grbavac otpeva mu. Iz svakog beščašća
poleću i naše verzije. One će biti seme
nove posleratne umetnosti.
Sve sliva se u naš levak.
Instrumenti su – javljaju – registrovali
trepet stomačnih mišića onih što nas ne vole,
u južnom delu grada.
Leteće grupe već su se zaputile tamo…
Bog dobre prilike
Nebojši Popovu
Mi smo narod najstariji! rekao je Mazalo.
Mi smo okot plavetnila! rekao je Natpop.
Pesnici, dotrpeznici, zunzali su o nacionalnom osećanju.
I sve je doista obuzelo jedno osećanje
isto posle toliko vekova:
Osećanje dobre prilike, osećanje dobre prilike,
krećemo u zoru, krećemo u zoru,
biće lako, biće lako,
slabo su naoružani, slabo su naoružani.
Našem orahu treba prostora za senku, rekao je Polkovodac.
Naši su orasi krošnjeviti! rekao je učeni kepec.
Njihove kuće poružnjuju brda!
Njihova muzika rasteruje zečeve i ribe!
Oni peku glinu, muče svetu zemlju!
Tako su govorili pametari, ali glavno je ostalo neizrečeno:
Prilika je sjajna, prilika je sjajna,
slabo su naoružani, slabo su naoružani,
krećemo u zoru, krećemo u zoru,
iznenadićemo ih, iznenadićemo ih.
Popovi su zapalili borove iglice
i zapevali pesme u slavu Boga.
Većina je međutim čula glas svog starog boga,
boga dobre prilike:
Prilika je kajsijin cvet,
prilika se propustiti ne sme,
plenu se radujte, plenu se radujte,
omotajte vesla u krpe,
iznenadite ih!