Svaki tekst moram da prebolim, teško odbolujem. Kao groznicu. Uzima mi krv. Kad se objavi, napisano staje ispred mene i kaže: „Pa, dobro, zar si morao baš sve to da napišeš i obnaroduješ? Zašto svi treba da znaju tvoje najintimnije tajne i dileme? Šta imaš od toga? Zašto ne možeš da živiš kao drugi ljudi i pišeš neke priče ili filozofiju sa distancom, zar moraš da otvoriš utrobu, rasporiš se i da svi neprijatni i reski mirisi pokuljaju, masna krv, znoj i suze, i nežno tkivo razdruzgano? Šta si ti? Egzibicionist? Manijak? Imaš li mere i granice?
Žene, pobogu i deca, o muškima da i ne govorimo, mogu sad da se klizaju po tvojim nervima, živcima, da prate električne impulse, ganglije što pregorevaju kao osigurači, trafo-stanice, čvorišta što eksplodiraju, da dodirnu ti kožu i čelo, pomiluju te po obrazu i prošapuću: Ne brini, biće sve u redu, odmori, suviše si ozbiljno shvatio život. Onda ti spuste glavu na jastuk i pridrže za ruku. Dok ti u bunilu, razrogačenih očiju, pitaš se ko si i šta si, mešaju se san i java, nemaš temperaturu, a haluciniraš.“
I tekst nije više tekst, nikada nije ni bio, to je komad mesa koji sada ima sopstveni život, raste, menja se, ulazi u interakciju s drugima, crven i krvav. Odsekao sam svoju ruku i bacio je. Pri svemu tome ne mogu da se setim šta sam napisao, iako je prošlo tek nekoliko sati, odvojilo se nešto od srca i otišlo, zaplovilo u beskraj, plava pučina ga ljuljuška i ko zna gde će stići i ko će ga otkriti, kako pročitati, hoće li odzvoniti u njemu, proizvesti zvuk, boje. Može obići zemaljsku kuglu, gradove i savane, i vratiti se pa ću ga čitati sa iznenađenjem i nekim dalekim sećanjem ali to nisam više ja, nikako, to je neki deo, aspekt mene koji sad plete svoju priču. Zmijska košuljica, šarena laža i paralaža noći.
Osećam jedino da sam se oslobodio nekog bremena, lakši sam i drugačiji, ali teži na nevidljivoj strani. Metamorfozirao sam baš zahvaljujući napisanom jer Reč postaje telo kada je prava. Svaki tekst je nov preobražaj, u tome je avantura pisanja. Ako ostajem isti, ništa nisam ni napisao. To je putovanje u srce tame, neizvesno. Koga ću sresti kad stignem? Možda nikog? Golog čoveka? Oslobođenog zemaljskog. Zar je to bio cilj?
Otpadaju slojevi tkiva: politika, istorija, ideologija, lično, porodično, hronične bolesti i ludila, neprežaljeni gubici i sve zbog čega sam zažalio. Ostaju knjige i ništa – koje sam ja. E, sad, treba reći za one koji ne znaju, a to je većina, da knjige koje čitate vrlo često nisu ono što je pisac napisao, želeo da napiše.
Prvi filter kroz koji prolazi nevinost zamišljenog je jezik, on će dopustiti prolaz samo nekim delovima psihičke supstance koja navaljuje, ali će je i modifikovati po svom ćefu. Tu uvek dođe do kompromisa jer ne može se tačno izraziti ono što se želi, nema savršenog izraza a s druge strane jezik nam šapuće neka, čak epifanijska, rešenja koja nismo imali na početku i koja menjaju stvar, vrlo često, i po pravilu, na bolje. Jezik, nekakav alter ego počinje da piše ono što smo mi hteli, bolje od nas i kao jedino moguće. Ono što smo imali u glavi moramo odbaciti zarad ovog koje nam je dato, drugog nema, ono se izgubilo u magli i magmi stvaranja. To je prva, unutrašnja rešetka kroz koju prolazi doživljaj pisca, već tada tekst dobija sopstveni život, počinje da diše samo u svom ritmu i pisac to mora da prati, da trčkara, sustiže ga, kao što i ja sustižem ovaj tekst dok pišem.
Ipak najlepši deo je samo pisanje, prva ruka, tu se ne razmišlja mnogo, sve vrca, izlazi samo delimično kontrolisano, i uporedivo je sa ejakulacijom na duhovnom planu. Zadovoljstvo je veliko, izlivanje i ekstaza. Posle toga dolaze teži, mučni i iscrpljujući poslovi da bi se ono što je naraslo, hranjeno krvlju, rodilo na najbolji način, u najboljem obliku, ako je prevremeno izašlo moraće da provede neko vreme i u inkubatoru. Pisac u tom stadijumu čita po stoti put delove rukopisa, ispravlja, seče, kasapi, bez mnogo emocije jer tu je u pitanju hirurgija. Ne želi da se pojavi šest prstiju ili tri oka, sitnije stvari obrađuje ali pošto je to telo njegovog tela on kao i svaki roditelj ostaje slep za mnoge greške i greškice u novorođenom, i onda tu nastupaju književne babice, urednici, i još bolje – prijatelji.
Pisac je iscrpljen sopstvenim delom, nosio ga je godinama kao teret i ljubav, posvećenički, i danju i noću mislio na njega, popravljao ga i sanjao, mislio svakom porom i atomom o njemu, i nije čudo da mu je dosadilo, ma koliko da je genijalno. Prihvataju ga zato uredničke babice da ga pročešljaju i postrižu temeljno i nemilosrdno. Tako i treba, svaka bolećivost i pristrasnost može dovesti do fatalnih ishoda, do trajne invalidnosti. Kada su urednici ujedno i prijatelji, blizak im je svet novog dela, onda je tretman najbolji jer da nisu, ako im je ono što je napisano samo još jedan od tekstova prema kome su manje-više ravnodušni, gledaju samo njegovu tehničku, pravopisnu stranu, oni mogu napraviti rezove koji bi pogoršali stanje i smanjili vrednost rođenog.
Nehajni i strasni Bora Stanković davao je svoje proze urednicima da rade šta hoće, verovatno nije proveravao posle, i pitanje je da li je ono što mi čitamo stvarno ono što je on i napisao, u kolikoj meri je izmenjeno. Za pisca je posebna muka da sto i prvi put čita svoj rukopis, on samo želi da ga se oslobodi da bi išao dalje, u nove teme i dileme. Zasićen je obrađenom problematikom. To je i znak dobro obavljenog posla, kada apsolvirano brzo tone u zaborav. Da nije urađeno temeljno i kompletno, svareno, da autor nije ovladao materijom potpuno, ona bi mu se vraćala u snovima i na javi.
Ima tu i jedan fatalan obrt. Posle više godina ako se pisac vrati objavljenoj knjizi, da proveri kako to sve zvuči, možda i da uporedi sa verzijom koju ima kao prvu, on je u međuvremenu postao drugi čovek, drugačije bi sada pisao o istoj stvari, na treći način, i shvata da nikakvog smisla nema sada vraćati se na nešto i ispravljati ako je pokvareno uredničkom rukom. Ne postoji više original, nije relevantan ni za pisca. Postoji samo objavljena knjiga kao proizvod sticaja slučajnih, smešnih, glupih i sretnih okolnosti.
I Stankoviću kao i Tolstoju žene su prepisivale knjige. Ko može da nam garantuje da su ti prepisi besprekorni?
Duh ne miruje, menja se, nema vraćanja na staro i knjiga je otisak njegovog trenutnog stanja. Kiš je zamerao Milišiću jer je ijekavizirao svoju prvu zbirku poezije Volele su me dve sestre, skupa, govorio je da to nije više ista knjiga. Mirko Kovač i Bora Ćosić su takođe menjali svoje knjige posle mnogo godina. To više nisu iste knjige, a isto se zovu. Sujeta, perfekcionizam, konkretni, opipljivi motivi svake vrste? Možda su one stvarno bolje, za pisce koji su imali strpljenja otkopavati sebe nekadašnjeg i sređivati se. Kada sam onomad čitao hrvatsku varijantu Kovačeve proze učinila mi se boljom, elegantnijom ali danas više ne znam i ne zanima me jer sam prestao Kovača da cenim kao vrhunskog, meni potrebnog pisca.
Knjiga je, dakle, zajedničko delo, ne samo onoga čije ime piše na naslovnoj strani. Kod kraćih knjiga poezije ima se veća kontrola i tu ne sme niti jedno slovo da se mrdne bez pitanja, jer pesma se unakazi začas. Kod duže proze svašta može da promakne.
I meni se desila slična stvar sa mojim prvim proznim delom, Beogradskim kiklopom. Ponesen samom činjenicom da sam uspeo da napišem roman nije mi bila važna svaka sitnica, pristajao sam na razne i brojne izmene, reda reči u rečenici ponajviše, neke na koje danas možda ne bih jer sam iskusniji, i čak nisam bio obavešten šta je promenjeno u poslednjoj ruci iako su to bili samo neki detaljčići. Neki od njih koje sam uspeo da prepoznam bili su sjajna rešenja ali neke ne bih dozvolio nikako. Shvatio sam da mi je urednik ipak više pomogao nego odmogao. Ako knjiga od onoga što se nameravalo da se napiše uspe da prenese, sadržajno i stilski, devedeset i više procenata, onda je to sasvim uspela stvar. Crnjanski je bacio u vatru deo Dnevnika o Čarnojeviću jer su mu tražili da skrati rukopis i taj deo je zauvek izgubljen ali delo ima strašnu snagu i ovakvo kakvo je.
Rečenica je jedinstvena kod svakog dobrog pisca, ona ga i čini prepoznatljivim i privlačnim, ona je kardiogram duha, otisak prsta, i on ne bi trebalo olako da pristane na njeno menjanje, ispravljanje. Zagrcnuta, mucava, nelogična, više govori i više prenosi od obezličene i pravilne. Šta bi bilo sa Nastasijevićem kad bi ga uredili? Vulkan emocija i mitova, zmija i čuda krije se u vijugavim redovima njegove proze. Vinaver je pisao kako se trudio da kod Bore Stankovića što manje interveniše, želeći da sačuva njegovu rečenicu ma koliko nepravilna bila, da ne pegla tekst jer će se onda izgubiti neponovljiv karakter pisca, a to je najvrednije u delu, njegov uzrok i smisao.
Zbog svega rečenog pisci pate, manje ili više, ceo proces nastanka dela je višeslojan, društveno kompleksan i ne postoji idealno rešenje, niti knjiga. To je sasvim ljudski, ta relativnost, u njoj je i čar. Zato kada vidite sabrana dela nekog autora imajte na umu koliki višegodišnji rad i odricanja su podneti, muka i očajanje pretrpljeni, da bi svi uživali, da bi sve na kraju ispalo slatko, zabavno i uzorno. Zato je knjiga najlepši dar.
Petoro moje dece, knjiga, možete naći u Biblioteci Sarajeva. Kao i sva druga deca i ona vole da se igraju, potražite ih!