Vidim polja što se žitom zlate,
i na brijegu vidim rodni dom,
svakog trena mislim na te,
zemljo moja, zemljo moja!“
(Kemal Monteno, Ambasadori, Ismeta Krvavac)
Na njen pomen prođu me žmarci, kao rengenom bivam osvetljen iznutra, koske mi se provide, žlezde počinju da luče neobično i drugačije jer i one imaju svoju povest, sećanje i mladost. Malo se zanesem u glavi i pogledam oko sebe ne bih li je ugledao, ali nje – nema.
Bude to neko neopisivo, tajno, zagušeno, stidljivo osećanje o kom ne želiš ni da govoriš, kao o uspomeni koja je toliko sveta da nije zaslužila da se iznosi pred zločince, baš njene dželate i ubice, klevetnike, ona je mistično učenje, ezoterično znanje, najstrože zabranjeno, čim se pomene u ma kom kontekstu koji nije odvratan pale se sve lampice i sirene uzbune, prosto ti nije jasno koliko je nepodnošljiva onima koji su i sami živeli u njoj, izgradili karijere, uživali, skućili se… samo izgovaranje njenog imena dovoljno je za histeriju i konvulziju, pomračenje svesti, toliko je opasna, moćna i podzemna u nama. Zato je i istoimena pesma koja je nedavno bila u natjecanju za predstavnika Srbije na Evroviziji ispala neizdrživa vlastima, o njoj se pisalo u režimskim medijima, a rekao bih da je i puku bilo nelagodno. Shvataš da među njenim slogovima leži epohalna griža savesti, reflektuje se opačina, pljačka i masovna smrt u ratu. Ipak izbrisati je ne mogu! Kakva jalova drama.
Silovana u Foči, u Vilinoj Vlasi, granatirana u Sarajevu i Dubrovniku, nosila je belu traku na rukavu u Prijedoru, streljana i triput zakopana u Srebrenici, srušena u Vukovaru, mučena u Omarskoj, potonula u hladnjači u Perućcu, iskopana u Batajnici, kako bi i šta bi onda trebalo da ostane od nje?
Jugoslavija je simpatija iz osnovne škole, nevina, u belom, sa čipkastom kragnicom u horu što peva Pioniri maleni, nikada joj i nisi izjavio ljubav, ostala je kao san, nasmešena, neotkrivena, nećeš valjda o toj neprolaznoj slici kazivati ološu od ljudi. Što je više gaze i napadaju ona je sve misterioznija, povlači se u onostrano, u onirično, u snatrenja, u najnežnije frekvencije, sve manje o njoj želiš pričati bilo kome, a u srcu ti ona čudno raste, grana se, nesvesno, u nekoj drugoj dimenziji, univerzumu, zato je i udaraju stalno jer je ne mogu izvući iz sopstvenih nutrina, izagnati i sprati… sve pre nje bila je teška magla a sve posle zločin, proganja ih kao mrtva draga, već je i njeno ime poput zastave, leprša zavodljivo, ženstveno, vijore na vetru oblici dragi, osmesi i raskoš života, reka radosti, nestale bezbrižnosti, ne možete to dotući, kako odstraniti nadu, detinjstvo, večnost, pucate sebi u grudi, zatrpavate je lažima koje odavno već nebo dotiču, očigledne su kao nosorozi u sobi, nakaze, čudovišta, ali svi žele da veruju u njih, kako bi onda sebe objasnili, gde su i šta su bili onda i sada, kako je do svega došlo, ko je kriv ako nisu oni. Najlepša avet kruži Balkanom.
Najviše je mrze oni koji su bili njeni stubovi, smislili je i kleli se u nju, gospodarili nad drugima u njoj. Manji, koji su više pratili, bili su onda blagodarni na njoj, a i danas su zahvalni, dok su osnivači besni i proždiru se međusobno, bez kraja. Priviđa im se kao najstrašnija noćna mora, svuda je vide i izganjaju kao demona. Svima je ona kriva jer je neuporediva sa njima, radi se o drugome svetu i jeziku, nebu i suncu. I mrtva ih natkriljuje nežnim paperjem golubice i ne traži ništa za sebe.
Priviđa im se ona svuda, najviše u drugome i drugačijem, onim koji se za dlaku ne uklapa u proklamovano krdo. Oni žele samo da budu isti, isti, isti, kao štancovani, kopipejstovani, sa identičnim rečima, izrazima, pozdravima za praznike i blagdane, sa Bogom koji je njihove nacionalnosti, s kojim su na ti, čuvali ovce. Oni su ljudi „od razume se“ kako je govorila moja baka, rođena u devetnaestom veku ali recimo i to da i ona nije bila imuna na otrov koji se ovde popije s majčinim mlekom i širi vekovima već, i ona bi nekad šapatom kazala:„Hrvaštije!“
I sâm imam u sebi instalirane drajvove rasizma, homofobije, nacionalizma, patrijarhata, mačizma, agresije, zelene zavisti, pohlepe, poput svih drugih fabričkih emotivnih podešavanja čoveka na zemlji, čitajte mračnog Frojda u vezi toga da svi nosimo predački instinkt ubice, i jedino što sam mogao da uradim je da postavke neutrališem, držim ih pod kontrolom, višegodišnjim kultivisanjem sebe, i tako isključim u praktičnom životu, činjenju, ali ne mogu da ih zaustavim potpuno, iščupam iz sebe, oni se uvek jave u mislima, u šali, asocijaciji. „Dobar čovjek ne postoji, to je zabluda loših ljudi. Dobar čovjek je vještačka tvorevina, rezultat teške unutrašnje borbe sa samim sobom“, reče Zuko Džumhur u intervjuu koji nam prenosi Ozren Kebo. Čovek nije samo prirodno biće, poručio bih svim borbenim ateistima, materijalistima i negatorima transcendentnog.
Najmanjim delićem sebe nešto u meni se i danas pita da li možda Albanci ipak imaju rep, da li su gejevi bolesni, da li su Hrvati i Bošnjaci mutirani Srbi, u vezi Crnogoraca tu nema sumnji, Makedonce gledam sa beskrajne visine kao dobroćudne budale, onda kako su žene bestidne u oblačenju, mada i zakopčane do grla bude u meni zver, nekad postajem i Hambert Hambert, pa da li je crna koža prljava i zašto se te afričke njuške puštaju u javni prevoz, tu već počinjem da se smejem sebi i razvijam u dalje diskriminatorske uvrede dok uviđam da je tlo za te moje gadosti sasvim spremno, formatirano odavno, da bi se više od pola ljudi oko mene složilo da sam u pravu ili bar ne bi reagovalo kada bi ih izgovorio glasno. Najbolji lek za sva ta pomračenja je upoznavanje onih o kojima je reč, konkretnih ljudi, naroda, manjina. Zato je uspostavljanje granica, opsednutost ograđivanjem od stranaca i stranog uticaja, otežano prelaženje tih fiktivnih bedema najvažnija stvar našim ratnim i poratnim elitama. Nažalost u tome smo bili avangarda u svetu.
I to se dešava meni koji sam do svoje dvadesete godine uživao blagotetima različitosti Jugoslavije i decenijama se iz petnih žila trudim da porušim predrasude i laž palanke u kojoj živim a nemam nikakav drugi posao. Kako onda očekivati od zaposlenih i podjarmljenih ljudi ili od mladih da su u nekoj većoj meri raskrstili s glupošću koja se servira svaki dan njihovog života u najjačoj dozi.
Neki drugi deo mene dok sam živeo u Jugoslaviji divio se baš malecnim razlikama u jeziku i mentalitetu među njenim narodima, nalazio sam tu neiscrpno bogatstvo duha, dokaz da je sve složeno i duboko, lepo do mističnosti jer može da se kaže i mleko i mlijeko i mliko i svi to razumemo, kakva je to sloboda i raskoš samo u jednoj reči!
U Jugoslaviji svi smo bili drugačiji, zapanjeno smo otkrivali običaje i jezike, dijalekte i narečja udaljenih krajeva svojih sugrađana i to nam je davalo krila, nadahnjivalo nas, činilo se da je zemlja nepregledna, da uvek ima čime da iznenadi i da je mešanje ljudi u njoj nešto divno, da od toga može ispasti jedinstvena stvar za svakoga, svako će imati unikatnu avanturu jer će uzeti druge sastojke za životno jelo i delo. Sloboda je izbor. Ako nemate izbora gde je tu sloboda? Paradoksalno, kada su krenuli tzv. slobodni izbori devedesetih izgubili smo mogućnost stvarnog izbora. Naravno, ovo važi za lunatike koji nisu pali na nacionalističku bljutavu čorbu nego su tražili nešto više i šire. Čini se da je to danas zanemarljiva manjina.
U govorima drugih naroda nalazio sam jaku privlačnost jer su delovali kao da su starija braća, zbog ijekavice koja sve usporava i otežava ili jer makedonski i slovenački nekad zvuče bliže staroslovenskom nego moj srpski. Ko je onda čuvar i baštinik prošlih vremena i vrednosti? Bio je to okean u kome si mogao plivati i iznenađivati se uvek novim otkrićima sličnosti i srodnosti i on je vodio dalje u evropsku i svetsku kulturu, prelivao se, nije bilo granica… i albanski sa svojim egzotičnim arhaičnim zvukom, i koji sve ne jezici, bili su samo novi izazov i avantura za mladog Jugovića.
Jugoslavija je bila jedini protivotrov za bolest nacionalizma i on je delovao skoro pola veka, umirivao zloduhe ali nije išao ka njihovom sistematskom iskorenjivanju, potpunom osvešćenju. Zato je Juga bila nedovršena država, rekoše pametniji.
Zbog toga su u nadolazećim svetskim promenama krajem osamdesetih najstariji narod i hiljadugodišnje košmarne težnje sladostrasno i ludački uništili i druge i sebe, i ispali su najveći neprijatelji baš onoga u šta su se zaklinjali, izdali su svoje zemlje, napravili od njih kolonije i to danas gledaju kao svoj najveći uspeh.
Uzgojene su zatvorske generacije mladih. Nema povratka. Ti mladi nama matorima zameraju tzv. komunizam, kažu da smo komunjare, nemajući pojma kako se tada živelo i da se tako i nije zvalo, dok im većina starijih daje za pravo, a mediji se samo time i bave, retuširanjem i revizijom istine. Jedan nastavnik istorije sa Banovog Brda zapretio je đacima da niko ne sme ništa lepo da kaže o SFRJ, inače će imati sankcije. Kako njegovom đaku onda objasniti šta je bila ta zemlja a ne okrenuti ga protiv škole, i školu protiv njega? Zašto bi on verovao nezvaničnoj verziji i trošio energiju na to?
Mogu racionalno da razumem lopove, novobogataše, političare, tajkune, kriminalce, ratne zločince, ratne huškače iz elite da pljuju po Jugoslaviji, oni su sve to što jesu jer su paraziti na njenom bogatstvu, ubice i hijene, oteli su državu, ali običan svet koji je osiromašio i koji se i bolje od mene seća kako se živelo a koji takođe govori loše o njoj u ime tzv. srpstva, to mi teže pada da shvatim. Propaganda je moćna stvar. Ja sam kao mali porodično svake godine išao na slavu Đurđici kod komšinice Rade i davio se u izvrsnim kolačima. Mladi su zadojeni odvratnošću a stari su izgleda bili pripremljeni za klerofašističko pečenje još u SFRJ, niko ih nije učio da žive u velikom svetu i da moraju da misle o njemu ma koliko im to teško padalo, zbog sebe i svoje dece, njima je bilo dovoljno okrenuti nešto na ražnju, na plaži popiti, štipnuti, a visoke ideje, pojam društva, pravde, svetske probleme ostavljali su vođama i funkcionerima da se bakću sa njima. I onda je nastupila strašna i odlagana realnost.
U Jugoslaviji novac nije bio jedini Bog kome se svi klanjaju kao danas, Bog koji briše sve grehove i zločinstva, parola koje se sećam bila je da je čovek naše najveće bogatstvo, i mi deca smo verovali da je to iskreno promovisano, gradili svoj svet na tim temeljima, osećali i mali prezir prema novcu kao oličenju kapitalističke i ljudske otuđenosti, gramzivosti. Uostalom šta govori podatak da su potomci Josipa Broza Tita sasvim obični ljudi u borbi za egzistenciju, od njih je mnogo bogatiji svaki osrednji poratni tajkunčić na lokalu?
Ratovi devedestih nisu vođeni niti je genocid počinjen zbog nekakvog rodoljublja i tzv. ugorženosti, od početka do kraja i do danas i do sutra u pitanju je samo gola pljačka bližnjega svoga, njegova eliminacija.
Moja zemlja danas je ruglo u svetu. Ja je se stidim, stidim se onih koji je predstavljaju. Znam da će me stid nadživeti. Poslednja zemlja koju sam osećao kao svoju, onu u kojoj sam želeo da živim i umrem, čije bi me slatke oranice zatrpale i ja bih moćno disao ispod njih, osmehnut u večnosti, bila je Jugoslavija.