foto: Dženat Dreković/NOMAD

Stanković: Rane i kasne ekstaze

Vrtenje glavom

Dugo sam, do kasnog puberteta, vrteo glavom da bih se uspavao. Ritmično, relativno snažno i brzo, pomeranje levo-desno glave na jastuku prijatno me je ošamućivalo ali imalo je i još jedan značajan efekat. Istog momenta reagovali bi mi nervi duž mokraćnog kanala, meni neobjašnjivo. Povezanost je bila neposredna, preskakala grudni koš, stomak, nisam osećao zaobilaznu putanju, koja kao da je išla iz kičmene moždine do korena najhuđega uda bez prepreka, kao strujni impuls. Uvek bi se ponovo iznenadio razlivanju bridećeg zadovoljstva kada bih zavrteo glavom. Erotska i narkotička priroda doživljaja bila je nešto čega sam se stideo i zato je to bila navika koju sam praktikovao samo ako me niko ne vidi, kada bi svi zaspali ili bar ne bi gledali u mom pravcu i to što tiše ako je moguće i samo koliko mi treba. Taj čin nije imao ništa sa seksualnim uzbuđenjem i onim što njega prati, bio je to bezlični električni kontakt, hemijska, organska interakcija, direktna veza mozga i pola. Magla u glavi i slast, kad bih se umorio, preneli bi me u besvest. Trebalo je svrgnuti s trona tiraniju svesti uz pomoć podzemnih sila i čulnog užitka.

Tražio sam kasnije objašnjenje u indijskim čakrama, u propusnijoj granici između svesnog i nesvesnog kod umetnika, u specifičnoj nervnoj strukturi i nikada se nisam usudio da nekom poverim svoju tajnu, da pitam da li je to nešto što i drugi rade. U mojim adolescentskim krizama jedna žena puna problematične empatije rekla mi je da je to znak da je dete zapostavljeno od roditelja i da tako nadomešta emotivnu prazninu. Ja se nisam tako osećao u detinjstvu, naprotiv, sve je bilo prepunjeno do vrška, u emociji, hrani, brizi, čak i preterano, bili smo prezaštićeni, brat i ja. Negde sam pročitao da su ritmična ponašanja kod dece normalna pojava, utešna i umirujuća. Moja devojka iz Niša, koja je bila psihički bolesna, klatila se pri sedenju na podu kao da se moli nekom nepoznatom božanstvu ili kao da joj svira u glavi.

Večernje umirenje bogova

U srednjoj školi pravio sam s drugovima prave tam-tam izvedbe za vreme odmora, lupali smo po stolicama i klupama, toliko bučno i često da je naš razredni starešina, profesorka srpsko-hrvatskog jezika, morala da nam strogo zabrani te izlive radosti i ushićenja. Na koncertima rok bendova obično bih se namestio blizu zvučnika gde jačina zvuka prži vazduh i para sluh, i žmureći pokretao glavu u ritmu, skakao i tako se podizao sa zemlje, odletao u drugi svet, lebdeo bar za tren. Rane ekstaze bliže su telesnom.

Evo jedne afričke nikad objavljene pesme iz tog perioda koja mi je ostala u sećanju, što govori nešto o njoj.

***

U leganje svi plješćemo
ritam za večernje umirenje
bogova da noć bude prohladna
sena u vrelom danu
trk leoparda kroz glave
naše.
Lelujamo nežni po utabanoj
zemlji naših predaka
i tabanima tresemo je
golu.

Odnos s prirodom u mladosti je neposredniji, bez pojmovnog aparata, analize, tako da sam svaku kišu i noć doživljavao kao rastakanje svog bića:

***

Noćas kiša sa mene spira
sve što mi smeta.
Stojim raširenih prstiju
na rukama.
Pitam se da li će nešto
ostati od mene?

Rastko Petrović govorio je da ne piše poeziju nego samo veliku ekstazu. Evo još jedne rane pesme koja je pobedila zaborav, na tom tragu:

***

Ližem lišće zeleno sa drveća
spavam u guduri kamenoj na obali
zgrčen. Tečnosti iz mene zemlja upija.
Kapljica vode curi mi po glavi kroz kosu
ne vidim je ali joj leden dah osećam.
Hladna kao jezero planinsko
u kome se kupamo ti i ja izlazimo
i gazimo pesak i šljunak goli.
Sneg i ti me čuvate.
Udišem duboko širim se i postajem vetar.
Ti se smeješ i kosom prolaziš
kroz mene.
Sve je tako čisto.

Zrno raja, amor fati

U drugom delu mladosti, u retkim, privilegovanim momentima, imao sam osećaj da sam tačno tamo gde treba da budem i u telu koje je prisno moje, uz sva ograničenja i urođene mane. Nikakvo drugačije, zdravije i savršenije nije mi bilo potrebno, naprotiv, njegova unikatnost, poznate linije, oblici u kojima bih prepoznavao oca, majku, baku, tekstura i boje, a ponajviše sigurna disolucija i raspad koji mu slede narednih decenija bio je beskraj koji me je zanosio, nikako rastuživao. Topilo se kao vosak sveće u starom hramu, zaboravljene od crkvenjaka, zapaljene rukom samilosne žene za nekog dragog pokojnika. Telo ima svoj ritam i sat i ta njegova urednost garancija je vlasniku da će imati još vremena da nešto uradi i vidi, doživi. Da je samo do glave, mišljenja, nebrojeno puta bih se uništio u očaju ili tek od radoznalosti.

Postajao bih tada centar svemira. Svako ko se nalazi na pravom mestu jeste centar univerzuma. Zrno raja. Sve bude harmonično, veliki sklad, epifanija, nema trenja sa stvarnim niti tragične raspolućenosti, izgubljenosti i praznine. Smrt gubi na snazi. Znao sam da takvi trenuci ne mogu dugo da traju i verovao da su oni plodovi discipline, duhovnih vežbi i koncentracije. Oni nas umnožavaju a da se ne pokrećemo, statični smo i otvaramo se kao cvet. U proleće života pupimo i cvetamo dok latice otpadaju na vetru. Nešto mi je govorilo da ću tako da se osećam i kad budem umirao. Čist višak koji ne može žaliti ni za čim jer ga ima premnogo, do rasprsnuća. Plod koji čezne za nestankom. Kako i zašto bi ovaj život bio bilo šta drugo do ispunjenje sudbine, za svakog. Radi se o zasićenju kada se od blagorodnosti ne može dalje do u ništa. Telo dobija patinu, sjaj, kao na slikama, gubi se granica između umetnosti i života.

Ili je sve to samoobmana jednog usamljenika, fantazija i nadahnuće. Ali njemu nije važno šta je u pitanju, on ne reflektuje, samo diše, doživljava, sluti i topi se; on ukida razlike, podelu na istinu i laž, sasvim ljudsku i nalazi se u predelima božanskog, na izvoru mitova. Kao da je neka droga pre mog rođenja utisnuta u mene, od strane Boga ili evolucije, i sada se luči u vidu hormona sreće, okeanskog osećanja, povratka kući. Kao što je pisao Novalis (1772-1801): „Kuda idemo? – Vazda kući.“

Dobar trik, Bože. Kuća je carstvo kome smo težili sve vreme, okrilje koje prevazilazi dvoumljenja, očajanja, težnje, potrebe jer svega ima dovoljno. Svako ide svom domu i kako će on izgledati zavisi od života koji je vodio. Da li će on biti pustinja i prazna hala, mučionica i stratište, ili skromna koliba, pećina pored izvora, šuma, more, vinograd, voćnjak, kafana, voljena osoba, saznaje se na kraju.

Telo postaje misao. Život postaje bajka. To je glavna intencija Novalisova a on je napisao i sledeće rečenice koje govore o integralnosti čoveka i sveta, o nepristajanju na rastrzanost i dualizam (telo/duh, teorija/praksa) na razne profesorske podele znanja kojima smo izloženi kao nečemu neprikosnovenom:

„Mišljenje je kretanje mišića.“
„Znamo samo ukoliko činimo.“
„Sladostrašće začinjanja. Svako začinjanje je, dakle, polemička operacija. Sladostrašće sinteze.“
„Postati čovek, to je umetnost.“
„Postoji samo jedan hram na svetu, i to je ljudsko telo. Ništa nije svetije od ovog uzvišenog oblika. Klanjanje pred čovekom je odavanje pošte ovom otkrivenju u mesu. Kad dotaknemo čovečje telo, dodirujemo nebo.“

Miodrag Pavlović je za Novalisa rekao, parafraziram, da se propeo, skočio ali se nije prelomio nego se skupio u jezgro, i tako se odbranio od zla kojeg ima u svakoj epohi dovoljno a ponajviše u samom čoveku. Nema kod ovog nemačkog pesnika i mislioca bitne razlike između nauke i magije, umetnosti i metafizike, života i smrti, pogled mu je sintetičan i čitajući ga u ranoj mladosti, pre ratova, naslutio sam da je tzv. spas moguć, spas kao očuvanje duše i slavlje tela, u večnosti kako je ja zamišljam jer taj pojam svako drugačije vidi, oseća, o njemu se teško može polemisati. Crkve nameću svoje interpretacije ali je spasenje uvek lično ako je pravo. Kuća kojoj idemo naša su dela, ono što pišemo, stvaramo, kako delujemo na druge, to je ono što ostaje. Kako ne biti razoren u svetu u kome je razoreno sve, to je glavno. Odgovor je da treba praktikovati udaljavanje od sveta, napuštati ga povremeno kroz ekstazu i zanos da bi mu se vratili s više čuvstva i dubljom ljubavlju.

Dragoljub Stanković