Lament nad Beogradom
Kada sam došao u Beograd daleke 1987. godine po prvi put sam video da može postojati nešto kao što je duh i zajedništvo jednog grada. U provinciji, manjim gradovima u kojima sam živeo pre toga nije bilo moguće da na ulici, slučajno naletiš na neke besplatne stvari, zabavu, hranu, na događaj s kojim nemaš ama baš nikakve veze, a koji je organizovao neko nevidljiv, ko se ne ističe u prvi plan, imenom i prezimenom, ne traži momentalnu zahvalnost ili poklonjenje, nego je to zajednička imovina koja se deli svakome, čime se osetiš prihvaćen i privilegovan da živiš baš u tom društvu, u kome neko moćan želi da makar kolačićem, šarenim dekorom, muzikom, nekom naizgled sasvim suvišnom, šašavom, ne nasušnom idejom, učini svet prijatnijim mestom za sve. Ne mora sve da bude borba za koru hleba, darvinovski okršaj za položaj jačeg, nemilosrdna konkurencija među ljudima gde je čovek čoveku vuk, nego su svi ravnopravno pozvani, čak i oni nemoćni i nejaki ponajviše, deca, stari, bolesni.
Bilo je stalno takvih dešavanja tih godina u Beogradu kada smo mi prisutni građani mogli da se osetimo neobavezno povezani i to je baš ono najbolje, fali još samo neki veseli slogan u ime bilo čega i eto duha grada u malom.
Čovek tada u trenutku probije nametnutu ljusku, stegu familijarnog, interesnog, plemenskog, nacionalnog i oseti se građaninom sveta. Nekakva divna bezličnost raznobojnog, razobručenog dunjaluka, univerzuma, paradoksalno, garantuje svakome od nas da može da bude slobodna ličnost. Nepoznatog pored sebe doživiš kao bliskog, brata. Anonimnost je tu nešto u čemu se uživa, što daje kreativne plodove, ozarujuće, iznenađujuće, grade se nove veze i odnosi među ljudima. Dakle, sve ono od čega zazire i što suzbija svaka autoritarna vlast time što nameće samo jedan pogled na svet, lik, obično turoban i zabrinut, lažno nasmešen, tj. trenutnog vođu.
U tim situacijama bi se zbunio i poremetio moj formatirani pomoravski i šićardžijski karakter, koji je i u raspusnim osamdesetim stalno bio plašen bedom, nemaštinom, zemaljskim šarom kao neprijateljskim mestom u kome je najvažnije napraviti udobnu jazbinu i zalihe za ne daj bože jer bilo je to predanje dedova i očeva, mučenika davnih ratova, pa sam se s tim i takvim bekgraundom pitao ko sve to plaća i ima li tu nekog računa, pravila i koncepcije kad bar jednom nedeljno osvane na nekom ćošku radost i graja, džaba klopa i razne igračke, slike, đinđuve, olovke, koješta, koje se nemilice dele. Verujem danas da je to bio minimalan, zanemarljiv trošak za milionski grad sa njegovim prihodima, ali dobra volja i slutnja da neko ima u opisu radnog mesta da obraća pažnju, stara se, da se život ne svede samo na goli opstanak i truljenje ispred TV-a, da želi da animira ljude makar i iz reklamnih razloga, davalo je neki polet i osećaj da su plemenite inicijative moguće, one koje nikoga ne prisiljavaju ni na šta nego su pružena ruka i poziv da budemo bolji i gledamo šire od svog novčanika i tanjira, porodice. Sve to mi je kao provincijalcu bilo nepoznato i neprocenjivo, uživao sam u oslobođenosti, slučajnosti i otvorenosti dešavanja gde se nije gledalo ko je ko, nego je važilo komunističko, rajsko geslo: svakome prema njegovim potrebama.
Kada tome dodamo koncerte najvećih svetskih pop i rok zvezda, što dolaze da sviraju kao da žive s nama u istoj zemlji, opuštenost i lepršavost atmosfere koju je devedesetih zamenila mržnja i histerija medijski fabrikovane ugroženosti a koja se danas može seći nožem u vazduhu i pakovati za izvoz i zimnicu, onda mi bude jasno zašto sam osamdesetih imao osećaj da sam privilegovan jer živim u izuzetnom gradu, u kome te preplavljuju sadržaji kulture i raznovrsnosti a gde su ljudi dobronamerni, u kome sam se kasno, u crnu noć, praznim uličicama i parkovima, vraćao sa časova džez gitare kod čuvenog R. M. Točka bezbrižan kao ptičica, ne misleći da bilo šta može da mi se desi. Sigurnost je bila u vazduhu dok danas caruju grafiti posvećeni ratnim zločincima i kosovska šizofrenija navijačkih narko bandi. Kakav kontrast!
Od nekog vremena ja više ne primećujem ovaj grad kojim sam strasno šetao celu mladost, bio njegov ljubavnik i ulični hodač, po zanimanju i opredeljenju: peripatetik. Sećam se da sam jednom krenuo iz svog suterena na Kanarevom Brdu preko Banjice, šumom duž nekadašnjeg bulevara JNA, pa pored Zvezdinog stadiona, popeo se do Karađorđevog parka spustio na Slaviju i pored JDP-a i preko Terazija stigao na Kalemegdan, oko desetak kilometara je sve to iznosilo. Noge su mi već u šumi, na trećini puta, postale tako lake da nisu davale da se zaustavim, gurale su me same od sebe kao da im je lakše da se kreću nego da stoje. Čudesna inercija mišića, kao da letiš!
Da li Beograd gledam a više ne vidim zbog toga što već toliko dugo živim u njemu i sve mi je poznato ili možda jer ne mogu više da koračam satima kao nekad, ne znam, i to bi bili razumljivi razlozi. Neprijatni razlozi bili bi da se sve izmenilo, uglavnom na gore. Šetači su ovde diskriminisani, a kako kažu i Ilf i Petrov u Zlatnom teletu, iako su pešaci oni koji su pronašli i vatru, napravili točak, sve za šta znamo pa i automobile oni u velikom gradu provode mučenički život. Sve je prilagođeno prevoznim sredstvima, bogatima, i parkirana vozila su prave barikade.
Na primer, pešački prelazi na Slaviji su u rekonstrukciji od pre nekoliko godina izmešteni tako da se više ne može proći njenim centrom nego samo po obodu, puno dalje u ulicama koje se tu ukrštaju, dužim putevima, utisak je kao da te odvraćaju, odbijaju od sebe, kužan si, nedostojan i nedobrodošao u svetu jakih i motorizovanih. Objavljeno je tada da su Beograđani baš tako i tražili kao i da su bili protiv toga da se pravi podzemni prolaz, zbog klaustrofobije i straha. Voleo bih da vidim te molbe i uverim se da su postojale jer kada je ova bezobzirna vlast ikada poslušala one koji je plaćaju? Podzemni prolaz bi pešacima dao potpunu slobodu kretanja.
Na mesto spomenika Dimitriju Tucoviću, kritičaru srpskog imperijalizma i svedoku genocida nad Albancima u Balkanskim ratovima a po kome se trg i zvanično zove, ne znam da li još uvek, postavili su ogromnu preskupu fontanu koja svira i raznobojno svetli u gunguli saobraćaja kao da je nekom još do toga stalo dok prolazi pored, hitajući na posao, kući, i gledajući da ispoštuje pravila kružnog toka. Jednom rečju bahati kič osione vlasti, o trošku građana – pešaka koji sve to samo još mogu da gledaju iz daljine, kao parije.
Ovaj grad se udaljava od svojih stanovnika, ne menja se po njihovoj meri, nego po ćudima najbogatijih, samo statiramo bespomoćni, ne osećamo ga intimno, lično kao nekada, slojevi betona i konstrukcija govore da ima nekoga iza, važnijeg od svih nas, kome moramo biti bezuslovno pokorni, izvršen je proces u kome su slobodni građani postali podanici, rulja, robovi, potrošna masa za političku zloupotrebu i korupciju, za enormno bogaćenje nekolicine. Beogradski pesnik Novica Tadić svoju pesmu Slavija završava stihovima: Veje ludilo.
Budžetski neimari i zadužbinari ostavili su po meri svog ništavila i gluposti, nasilništva, još monumentalnih nakaza koje izobličavaju lice Beograda, krive ga u grimasu velikog bola i besa, prave ambijent pustoši, zrače prazninom i kičom, nešto tu suštinski nedostaje, a to je ljudskost, osećaj za konkretnog, smrtnog čoveka i samilost prema običnom životu, jer ta dela i nisu nastajala s pravim pijetetom i merom, s diskretnošću i iskrenim ushićenjem, nego sa nacionalističkim resantimanom „pokazaćemo mi njima“, plod su megalomanije, taštine i umišljenosti, nasilja nad urbanim. To važi i za promenu imena ulica. Logika je pijačna, psovačka, kafanska, kao da odlučuju ljudi koji bi stalno da se svete.
Prefinjene meditacije bivšeg gradonačelnika Beograda, antifašističkog i zato iz zemlje prognanog umetnika, arhitekte, intelektualca raskošne erudicije i imaginacije Bogdana Bogdanovića na temu gradova, spomenika, čitaju se danas kao da su pisane na kineskom, potpuno su nedohvatne i nepodnošljive poratnim elitama u svakom smislu, što je i logično. Ne mogu neprijatelji civilizacije, rušitelji tuđih gradova (Sarajevo, Dubrovnik, Vukovar) biti graditelji svojih, mogu samo po nagonu nastaviti da ruše, grad je grad, njega čine ljudi koji uvažavaju različito mišljenje, bez agresije, zato je baš u gradovima i nastala filozofija, ona je pre svega dijalog s Drugim, a ne njegovo uništenje.
Kada odem u svoju lokalnu biblioteku na Mirijevu, ogranak Biblioteke grada Beograda, među novim izdanjima knjiga uvek se ističu i baškare dve do tri debelo ukoričene skupe monografije o četničkom pokretu i Draži Mihailoviću s obaveznim slikom tužnog zločinca na naslovnoj strani i nekoliko drugih revizionističkih i „kao da nemamo pojma šta se desilo“ publikacija, punih teorija zavere i mržnje prema Zapadu upakovanih u nazovi akademske radove. Nešto što bi bilo nezamislivo za raniju jugoslovensku zvaničnu ideologiju sada je normalizovano. U čudu sam i velikoj neprijatnosti uvek kada pogledam u tu gomilu na stolu, tražeći nešto za čitanje.
Po čemu će se naši današnji gospodari između ostalog pamtiti? Po kolosalnom čudovištu Stefana Nemanje koje izgleda kao svemirsko g…. koje se spustilo da pokvari simetriju cele okoline, posebno otmene klasicističke zgrade izmeštene Železničke stanice; po spomeniku Despotu Stefanu Lazareviću u istoimenom bulevaru koji samo treba uporediti sa onim ranijim na Kalemegdanu i videti kako nežni, ženstveni pesnik postaje Konan osvetnik, sve u duhu nove varvarske klase.
Eto, možda i zbog svega toga ne šetam već odavno, idem samo sa ciljem negde. Najkraće: Beograd je nestao iako živim u njemu. Neću da kvarim doživljaj bilo kome ko je mlađi, ko misli i vidi drugačije, dolazi sa strane, ne zna šta je sve bilo na ovim prostorima i šta je ovaj grad uradio celom regionu, koliku štetu je naneo, nikada se ne pokajavši, ne, neka neki drugi nađu opet zadovoljstvo i dušu grada ako je negde ima, ovo je samo moje viđenje, i lično ću se potruditi da se ono poboljša kako-tako ali za razliku od Miodraga Pavlovića koji je u pesmi iz 1953. godine Odbrana našeg grada podražavajući Eliotovu metriku i smisao pevao razumljivo optimistički, jer pobeđen je fašizam, posle Drugog svetskog rata: Ja imam nade za ovaj grad, s obzirom na kontrarevoluciju koja se desila u međuvremenu, ja više nemam nade za ovaj grad. Možda se treba okanuti očekivanja, pa se onda nešto dobro i desi. Živeti bez nade, samo za trenutak, bezbrižno, zen budistički, ceneći svaki oblik života, radovati se svemu, jedina je mudrost kojoj su me naučile devedesete.