Boje devedesetih
Moje ime je Propast. U propadanju ima toliko slasti i nežnosti. Prepuštanja, bezbrižnosti, uživanja u nemoći kada ste laki kao perce i sve i svako može da vas oduva na bilo koju stranu. Kako je divna ta neodgovornost, sigurnost u beznađu, otvorenost za sve novije i novije strahote i ponore, neodupiranje njima, srođavanje, unošenje u sopstveni krvotok ritma i supstance razaranja i rastakanja svega. Raspadanje je moja intimna, integralna ekstaza, pogled na svet, filozofija. Mnogo smo patili, pisao je pesnik ljubavnik smrti, i onda je ta patnja postala naša fizionomija, karakter i podsvest, superego i id, ličnost, struktura bića, predugo je trajala da bi bila zamenjena bilo čime jer inercija je moćna stvar, posle određene tačke u vremenu nema više zaustavljanja, i kao da je nikada i nije bilo, sve postaje fatum, sudbina. Amor fati.
Moj moto oduvek je bio: Dajte mi poparicu u čančetu, sa malo sira po mogućnosti, i ja ću vas zahvalno pogledati očima izvan svakog zla, velikim, plavim, boje neba i voleću vas najjačom ljubavlju, onom koja spaja za večnost, ljubiću vašu ruku, svemoćnu, diviću vam se dok vas posmatram iz svoga ćoška senovitog, biću margina vašeg života, neprimetan i bezglasan, možda nekada i jastuk za vašu umornu glavu i mišicu kojom me hranite i održavate u životu, u tom čudu koje nisam ničim zaslužio, ovo moje jadno telo i zlehudi um, klanjaću se vašim stopama jer vi uvek znate kuda idete i zašto, a ja nikada, nego lutam, glavinjam i posrćem, vrtim se u krug, proždirem svoj rep kao uroboros, hranim se sopstvenim ludilom i pomračenjima, probavljujem sebe, znajući da svet ovaj nije mesto stvoreno za takve kao što sam ja, žito ne zri za nas, govorio je moj deda, i zato smo prezadovoljni i s otpacima sa bogate trpeze koje nam bacite sevapa radi ili iz dosade.
Ja sam užas, ja sam beda, glad, hladnoća, praznina, izgubljeno božje vreme, uzaludnost, besperspektivnost, neuklopljenost, ništa nemam da dam, čak i moje reči donose samo mrak, jezu, omiljeni humor mi je onaj pod vešalima, sve ono od čega drugi beže kao od čistog zla. A baš tu moje je okrilje, u bolesti i umiranju, svakoga minuta i sekunde mislim na njih, nema druge slutnje i strepnje, eventualni trenuci vedrine su u najboljem slučaju melanholični muzički TV intermeco između dve emisije o boli, samomučenju i teskobi. Nikako ne bih mogao da se prilagodim tzv. normalnom, stabilnom, zdravom bivanju i disanju, gde čovek je svoj gospodar, odlučuje po nahođenju, racionalno, ima izbor, možda je to nekada bilo moguće ali vrag je doneo šalu, kikot, grohot, Apokalipsa je moje prezime, familija, rod rođeni, kako bih drugačije i mogao da shvatim svet ako ne kroz njegov krah, svršetak, i to danas, najkasnije sutra.
Moja prva i poslednja molitva upućene su smrti, okončanju svega ili bar mene. Sebi sam teret, spas nalazim u samozaboravu, brisanju svega što je vezano za mene, sve je to poznato i dosadno, rutina nepotrebnog jada i slabosti, samomržnje i besa.
A nekada sam i ja bio ukleti pesnik. Sada sam samo sredovečna bolećiva prikaza s nameštenim kezom. Ne mogu više umreti mlad, eto, ni to nisam uspeo, a to i nije teško izvesti na ovim prostorima, najčešće je dobrovoljno. Mada, nikada stvarno nisam ni bio mlad, zdrav i živ. Takve osobe gledao sam na filmu. Ili u serijama o blistavim američkim tinejdžerima koji kao da su pravljeni u raju, u reklami; oni već maloletni voze skupe limuzine koje im je kupio tata kapitalista u zemlji slobodnog tržišta, i s lakoćom upisuju prestižne koledže a najveća im je zanimacija ko će koga kada i kako – nikada ne odrastu. Živeo sam u fikciji gde je sve namešteno, proračunato, lažno i zato tako privlačno. Zaljubljivao sam se, završavao fakultete, vodio kompanije, bio detektiv, gangster, samuraj, prostitutka, trans osoba, kao slikar silazio s uma, glembajevski, trpeo vojni dril, bio ranjen u ratu, vraćao se iz njega, nabacivale su mi se podatne lepotice, rodoskrvne sestre, profesorice klavira, Francuskinje, sve sam iživeo u mašti, sagoreo, hiljadu i jednu noć uzbuđenja, bluda i razvrata, raskalašnosti i miline.
U vatrenom, strasnom čitanju krv mi je tekla kroz slova i tekst, bukvalno sam je video, bio sam engleski dandy u viktorijanskoj melodrami sa happy endom, genijalni nemački pesnik koji neshvaćen umire od sušice na rukama svoje nevine i čarobne šesnaestogodišnje izabranice u ljubičastoj haljini sa crnom čipkom, koja obrubljuje njene voštane prste i mramorni vrat, na cvetnom proplanku, dok njegov konj uplašeno frkće, udara kopitom i trese grivom, što je simbol neukrotive snage i vere, tragične lepote, u odjavnoj špici, itd, itd, i posle sve te lektire i snova tzv. život sa svojom banalnošću i šemama bio mi je u sedamnaestom planu.
Nikada ništa nisam radio, postao sam penzioner odmah posle srednje škole. Tip koji se šeta, ničemu ne teži niti se nada, pomiren sa svojom suvišnošću, prati vesti i triviju, bez ikakvih obaveza a ipak uvek u nekakvoj žurbi, kao da ide negde određeno, odlučno hoda, stupa ulicom, pretiče druge, kasni, jurodivo veseo, i kao da je na kraju plodonosne i uspešne naučne karijere ili u prvoj starosti, krajnjoj zrelosti, kad sabira utiske i sa smeškom se osvrće na pređeni put i uspehe.
Pre udesa devedesetih ličio sam na druge, delimično, mislio sam da pripadam većini, da mi slede nekakve dužnosti, nameštenja, služba, zvanje, društvena korisnost, reputacija. Spadao sam u srećnike, malobrojne u čovečanstvu, koji su nebrojeno puta zaspali udobno izvalivši se na krevet posle obilnog ručka i onda posle pola sata budili se s jednim jedinim pitanjem: koji slatkiš da izaberu kao dodatak lakom i okrepljujućem snu jer fali im šećer kao pokretač, energetski udar. Poslastica je čekala u vidu domaćih kolača, bar čokoladnog keksa, pudinga, sutlijaša, salčića, palačinki, trebalo je samo prepustiti se uživanju, produžavati ga imaginacijom, vizualizacijom onoga što se kuša, otapa u ustima ili roni krhko postajući neka vrsta univerzalne plazme koja ulazi u krv, mozak i govori kako je sve hrana, a svet jedenje, varenje, snatrenje u srcu naslade i da ničega drugoga i nema, osim tog plutanja u hranjivoj materici, od rođenja do smrti.
Ali morao sam da se rodim, izađem iz utrobe koja je počela da me guši i davi, truli i zaudara. Nisam znao gde da krenem, vaspitavali su me da budem pasivan, da ne razmišljam nego da budem kao i drugi i stalno ponavljali da moram da radim baš ono što ne volim jer tako rade svi, bez roptanja i postavljanja suvišnih, glupih pitanja zašto je to tako. To je datost, normalnost, samo toga i ima: sivila fabrike i administracije u kome treba biti još i sretan. Inače, zavoleću svoj posao vremenom. Skoro da nema onih koji rade ono što vole, dodavali su, to je luksuz, za bogate, a oni i ne rade ništa po ceo dan. Kao da su me slali u logor. Ako je to budući život, mislio sam, nemam tu šta da tražim, bolje biti beskućnik, kopati po kantama, zadržati zrno metafizičke intime jer njega svaki automatizam, zaposlenje, uništava, i onda se ostaje prazan, gubi se sopstveno ja i osećaj da postojiš. Živiš neki tuđi život. Pri svemu tome oni koji su mi govorili da moram da se mučim ceo vek i umrem blaženo glup izgledali su zadovoljni svojim firmama, kancelarijama i privatno, brektali su od snage, volje, viška emocija i kilograma, štipali se međusobno sa užitkom, cerekali cičeći, na odmoru okretali prasiće i piliće na ražnju, zalivali se pivom i špricerima, i jedino bi na rečima, kada bi mi se obratili, najozbiljnijim tutorskim tonom, zastupali tezu o nužnom celoživotnom očaju i žrtvi za druge. Shvatao sam – svet je pripadao njima.
I onda je došla noć devedesetih. Razlila se kao mastilo, potopila sve. U tom mraku i mrtvilu još uvek dišemo, vezani za lešinu i zločine počinjene u naše ime. U prugama, kavezu, dobrovoljnom zatvoru, crno-belom filmu. Boje nisu moguće, dopuštene su samo veštačke, fluorescentne, pink, šljašteće, kičaste, vašarski grube, nasilne, ili crnilo, nema duši odmora dok đavoli plešu, oni ne miruju, time bi se ukinuli; oni su obmana ubrzanja, moraju bez prestanka da uništavaju, i druge i sebe, jer to je zakon entropije zla. Zato sam ja baš u propasti našao spokoj, tišinu i utočište, i nemam više želja, što bi rekao i pesnik srpske Nirvane. Treba se svega osloboditi. Biti nag i zaleđen, utrnuo, neosetljiv. Prigrliti ništavilo i radovati mu se, ali najtiše, skriveno, čuvati to kao najdublju tajnu i poslednje mesto slobode.
Nekad mi se čini da mi se lice rastapa kao boje koje se rastvaraju, crte se razilaze, svaka ide na svoju stranu, razređujem se poput oblaka bivajući sve veći i bezličniji, proziran kao magla, para, i onda drugi koji me sretnu, dodirnu me, kanu u mene kap svoje suštine ali i ona izvetri, iščili, rasprši se, ostaje tek toliko da osetim njihovo prisustvo, potvrdim ga, postajem boja prolaznosti stvari, mrtav, bez misli, obamro, ugašen, i još samo bledi plamičak u hladnoj pećinskoj tmini, čiji sam pesak što curi u ambis dok kroz sumrak proleću slepi miševi i huji vetar, treperi toplo, drhturi, svedočeći da je tu nekada bilo srce i stanovao život.