Mladićstvo narodnog genija
Uvod u smrt
Ja živim u masovnoj grobnici. Nisam znao da će me to zadesiti kad sam bio mlad, osamdesetih godina prošlog veka. Ne bi mi to palo na pamet ni u najmorbidnijim i najmračnijim predviđanjima. Ali život se postara. Zamišljali smo tada novi milenijum s letećim automobilima i ljudima, u raskalašnosti, obilju i s trijumfom nauke i racija koji će odvesti mudro čovečanstvo negde vrlo blizu idealnog, bar one koji budu to želeli i radili na tome, uklapali se u sliku napretka jer uvek imate one kojima ništa nije dobro, lenčuge, pokvarenjake, budale. Dosledno tome mislio sam da će svaka religija iščeznuti kao providna zabluda, proteza primitivnog čoveka uplašenog od neshvatljivog kako su nas učili na časovima marksizma, što se već osećalo tada, i u SFRJ i na Zapadu i na Istoku jer ko pametan još može verovati u budalaštinu, masnu laž o zagrobnom životu. Svet će biti po meri ljudi, tih većinom dobrih i razumnih stvorenja uz obavezne nemile izuzetke, ekstremne pojave koje samo potvrđuju opšte pravilo. Sve se smešilo i obećavalo širine koje nećemo moći ni da obiđemo kakve i kolike će biti.
Onda je za mene neočekivano i zagonetno krajem osamdesetih zavladala neka melanholija, osećaj uzaludnosti i sumraka, težine, uprkos materijalnom bogatstvu i slobodama, ili paradoksalno, baš zahvaljujući njima. Nije bilo iskušenja konkretnog, a čovek se najbolje pokazuje i napreduje baš u nevolji. Sve je bilo opušteno i depresivno, dekadentno, mlako, bili smo pred vratima Evrope ali, činilo se, kao da niko nije nudio aktivni plan šta dalje, posle daleke revolucionarne pobede i odgajanja generacija koje su mogle biti i razmažene jer je za to bilo uslova, koje su rat videle samo na filmu. Skoro da nije bilo razlike između Zapada i nas ali su političari zadržali svoj specifični, kodifikovani jezik i priče, uvijene u oblandu koja se ukazivala prazna, apstraktna, anahrona, tako da ih ja ništa nisam razumeo kada bi diskutovali o reformama, tržištu, prosperitetu. Bio je to bezličan govor iza koga se krio neki cilj, namera, borba, koje nisam mogao da dokučim, raskrinkam a i nisam se ni trudio obuzet neuporedivo važnijim stvarima za jednog adolescenta kao što su devojke, muzika, zezanje.
Nacionalističke priče o istoriji mog naroda koje su počele da bivaju sve češće u medijima gledao sam kao devetnaesti vek, nisu bile vredne čak ni podsmeha. Sve je ličilo na petparačku fikciju koju neki uzimaju za ozbiljno, dok sam ja imao utisak da to ne može biti puno značajno, uticajno i zbog samog crno-belog, papirnatog, zastarelog izraza, pogleda na svet koji kao da je bio izvučen iz nekog provincijskog drugorazrednog romana namenjenog specifičnoj publici, možda sa slabijim kognitivnim sposobnostima; no dobro, mirio sam se s tim, nema veze, svaka roba ima svoga kupca.
Dah ustajalosti, vlage, prašine i paučine tog štiva ostavljao je dojam parcijalne, jednostrane istine, nikako univerzalne, nego kao nabubane, veštačke, ostrašćene, samosažaljive, pitao sam se ko li piše tako sumorne knjige u ovo skoro pa zlatno doba, beživotno knjiški? U kojim to kabinetima, sobama i bibliotekama? Osećala se nekakva infrastruktura iza svega, nju niko nije dovodio u pitanje. Nudila su se prosta i gruba rešenja, jednodimenzionalno, rečnikom moga dede, kao da druge knjige i nisu postojale, niti jedna, osim kao dokaz za tezu koja se plasira, i to u vezi tako delikatne, kompleksne problematike kao što je povest miliona ljudi, naroda na Balkanu. A sve je izgledalo kao otcepljeno od sveta, nerazumljivo i neupotrebljivo za strance, samo za domaću upotrebu, unutrašnju. Nema to kog drugog da se tiče, to su naša posla! Udarac pesnicom o sto. Uz obavezno „bre“. Ništa tu nije podsećalo na sofisticiranu svakodnevicu u kojoj smo hedonistički uživali, na primer, u novim tehnologijama i prateći planetarne kulturne događaje kao sopstvene (Band Aid). Iako nisam bio ni metalac ni narodnjak, nego darker, nisam još znao koliko stvarno majušnoj manjini pripadam.
Priča o tobožnjoj ugroženosti nacije predstavljena je kao stara a došla je iz savremene produkcije. Ja sam osećao upravo suprotno, da svega ima previše, neko zasićenje iza kog nisam mogao da vidim ništa, kao da se radilo o kraju istorije, postizanju optimalnog stanja. Uprkos tome mentalno stanje ljudi postajalo je sumorno, neko neobjašnjivo nezadovoljstvo je bilo u zraku. Kao da niko nije mogao da sagleda izazove koji su pred svima, da ih prepozna bar u grubim crtama. Svako je gledao svoja posla. Atomizirani, lebdeći, plutajući „građani“ jedne zemlje kao da su tražili da ih neko galvanizuje, usmeri jer sami nisu umeli da se organizuju, postave cilj, vide gde je front koji se tiče svih – nisu sebe videli kao društvo. Blagostanje je pokvarilo ljude koji nisu bili zreli da ga cene i brane, uzimali su ga zdravo za gotovo, kao da se neki drugi, hiljade i milioni, nisu borili i umirali u mukama za to što sada svi uživaju.
I onda je đavo došao po svoje. Dugo se spremao, shvatio sam kasnije, podzemno, meni nevidljivo. Na pozornicu je izronilo nešto što se zove „narod“ a šta ja nisam uzimao kao jasnu odrednicu, bio je to mutan, nemušt, neoperativan, neupotrebljiv pojam, opisan, mnoštvo ljudi nikako nisam mogao da složim u bilo šta što bi imalo svoje obrise i karakter, suviše je bilo razlika među nama. Meni je bio bliži neki Japanac nego prvi komšija. Nacionalnost mi je bila irelevantna, poput visine, težine i boje očiju. Ali zapanjeno sam konstatovao da se sve zavrtelo na tu kartu, meni nepostojeću.
Sa svih strana pojavili su se neki raspamećeni i oduševljeni ljudi i žene u bundama, sa motkama na kojima su bile prikačene smešne parole i ponajviše slike novog Vođe, Vožda, koji je bio oličenje nastupajućeg demonskog vremena, otvarao mu širom vrata, prihvatan od te mase kao spasitelj, zauzevši prazno mesto umrlog vođe kao pastir za kim je stado dugo čeznulo i tugovalo u samoći. Popunio je neku prazninu u glavama tih ljudi. Kao da se sve dešavalo u nekom zabačenom selu u prošlosti, vizija dobrog života, željenog za te demonstrante bila je paklena za mene, nepodnošljiva. Verovao sam da se ipak radi o manjem delu mojih sugrađana. Pogrešio sam. Sve sam to slutio gledavši cirkus u kome se stalno pretilo i kukalo. Nespojivo sa standardom u kome smo živeli.
Epilog
Danas, više od trideset godina kasnije, gledam taj isti „narod“ u čekaonici doma zdravlja, poražen, pokunjen, bezobličan, siv, zdrobljen, ofucan, bez snage i da podigne glas, bez ikakve svesti šta se to desilo, u međuvremenu, i preuzimanja mrvice odgovornosti za bezbrojne uništene živote, zagledan u svoje probleme, u pupak i bolno mesto jer svakome je njegova muka najteža.
Nema zapitanosti da li je ovo taj svet za koji su se zalagali, borili, glasali, i ko je pogrešio ako nije tako, imaju li nešto o tome da kažu, da promene u mišljenju, delovanju a zbog čega se i zdravstveni sistem zemlje raspao i svi kao da čekaju kod grobara a ne kod doktora koji će ih dočekati sa smrknutom facom i izrazom „evo još jednog jebote“ bez da makar u srdačnom ljudskom odnosu podigne malo imuni sistem, raspoloženje, veru pacijenta jer sve ide iz glave i dom zdravlja bi trebalo da bude mesto koje daje nadu, usrećuje ljude, rešava im najvažnije probleme.
Svi ćute kao na sahrani, opelu, bdenju pored dragog pokojnika, a ja tog mrca ne vidim nigde. Osetim se kao da sam u masovnoj grobnici. Svi oko mene su mrtvi ili se prave, i doktorka koja me je kasnije primila kao da nije bila živa, emocije su hirurški odstranjene osim onih osnovnih: iznenađenje, gađenje, bes, tuga, strah ali bez radosti. Samo mehanika otaljavanja. Taj mrtvac je naš život koga smo se odrekli, izgubili ga, ubili jer smo hiljade drugih lišili njega, nasilno, okrutno, svirepo i beskrajno bolno, bez milosti i sekunde razmišljanja, i sada sve dolazi na naplatu u vidu mrtvila društva i propadanja ljudi, svih generacija.
Kao u masovnoj grobnici živim pri tome misleći na prave masovne grobnice koje su ostale iza izbezumljenog krvoločnog pohoda ovog „naroda“ koji je ubijao svoje sugrađane ne bi li on bolje živeo. Kako pobogu?! Na kraju se sâm našao u velikoj grobnici, ludnici, zatvoru jer je to logika pravde i istine. Sve dok ne bude priznao svoje slepilo i mržnju, glupost, i počeo iskreno da saoseća sa žrtvama genocida počinjenog u njegovo ime uz aklamacijsku podršku vođi, ratnim zločincima, vojsci, crkvi, političarima, neće ni iz svoje moći da izađe. Ali takve snage ozdravljenja još nema na vidiku. Preostaje negacija, poricanje činjenica, obezljuđenje, dugo mučenje, životarenje, samoobmanjivanje i ukus ništavila, premala kazna za preveliko, nepojmljivo zlo naneto drugima.
Rekao bih da je svako od njih u čekaonici mislio samo na svoj problem, živeo u svom svetu utvrđenih okoštalih istina, laži, resantimana, niko nije imao nikakvu ideju zajedništva, solidarnosti s drugačijima, opraštanja, pokajanja, dijaloga s neistomišljenicima, kompromisa, napretka, javnog interesa a kamoli položaja u svetu, među susedima, radosti otvorenog srca i horizonta. Nikoga nije bilo briga a to je listom samodeklarisani hrišćanski narod, takoreći „slatko pravoslavlje“. Ako i ima međusobne solidarnosti ona ne prelazi pet kvadratnih metara.
Mislio sam šta bi bilo da ustanem i obratim se svima. Izbacili bi me ili ućutkali. Svako je jedva čekao da bude prozvan preko kreštavog zvučnika koji para uši, kao u logoru i da posle pregleda pobegne na ulicu izvan zagušljive prostorije. Ali napolju će ga sačekati isto, grobnica, samo u veličini države jer ona je pre svega u glavi. Ako slučajno to zaboravi, ime i prezime najvećeg krvnika rata u Bosni i Hercegovini uz prigodan pečat-sliku, kao pečat Zveri, čime je ispisan i izlupan ceo Beograd i Srbija, podsetiće ga gde i zašto živi i ko je graditelj pakla i smrti, prvo za druge a onda i za svoj voljeni narod. Shvatio sam da zagrobni život ipak postoji.
Ako nekome nije jasno o kome je reč, kao da to nije zvanična politika zemlje, po pravilu piše i „srpski heroj“. Kako opštečovečanski pojam heroja može biti nacionalno određen? Ili si heroj za sve ili ni za koga. Kao da se radi o hipnozi, pretnji, utuvljavanju, naci-mantri, reč je o nasilju koje se iz pohoda vratilo kući i mora dalje da razara ljudsku supstancu jer na njemu je utemeljena država, njeni vlasnici, otimači. U mojoj mladosti grafiti po zidovima po pravilu su bili otpor zvaničnoj, nametnutoj ideologiji, punk, subverzija, zato su i na ulici a ne u drugom dnevniku. Kakva je to mladost koja je produžena batina režima? Mrtvorođena, promašena, očajna. Što rekao bi pesnik: mladićstvo narodnog genija.