Ne znam za vas ali meni je, nekada davno, rečeno i upisano u gene da nemam podrazumevano pravo na život, niti da čeznem za njim, niti da ga tražim, nego samo da ga prihvatam, uživam ili podnosim. Kako, kada, ko je to uradio ne znam ali to je moja najdublja istina. Neko mi je tutnuo dokument u ruke, usadio ga u dno kičme, i s tim parčetom papira izbacio me na trg rodnog grada kao Kaspara Hauzera.
Nisam znao šta je drvo, mesec, senka, drugi ljudi, ali sam znao da sam tu slučajno i kratkotrajno, samo jer sam u nečijoj trenutnoj milosti ili od njega zaboravljen, makar to bio i zli gospodar, i zbog toga bio sam oduševljen svime jer svaki dan mogao bi biti poslednji, sve je onda otkrovenje, neshvatljivo kretanje bez cilja, avantura. Nikakva budućnost nije postojala. Slutio sam da je moj vlasnik i verovatni ubica vrlo blizu, da me prati, teskoba u grudima redovno se javljala i nož bi ponekad sevnuo u noći kao riblji trbuh u dnu mutne, neshvatljive sudbine, onaj koji će kad tad završiti u mom srcu, tek iz hira, kako sam i stvoren.
Sve sam mogao da radim samo nisam smeo da želim bilo šta niti da mislim da je dunjaluk tu zbog mene. Ja sam njegov ljudski škart, patrljak, nebitni, nemoćni posmatrač, margina i svedok, ne i učesnik, najviše možda – zapaženi epizodista, u sceni u kojoj se smešim na ulici kao lunatik a niko ne zna ni ko sam, ni šta sam. Glavne role dodeljene su drugima. Nemarnost, seta, neaktivnost, sklonost potonuću, mazohizam, trpeljivost, poslušnost, čak i u situacijama kada znam da ne treba pristati na nešto, sve je to temelj mog bića. Ja i kad idem na pijacu i seljanka mi kaže da pored trešnji, kupim i šljive, koje nisam planirao, niti me privlače, pazarim ih jer osetim pokornost u duši, spontano se povinujem svakom ko ima i malo autoriteta i samopouzdanja, nametne se. Protivurečiti drugome mi je nešto najteže, skoro nemoguće. Čim ispoljim svoju volju, makar bila to i razumna nakana koja će pomeriti nešto u svetu, bez da sam konsultovao druge, osetim da sam poremetio nešto u kosmosu. Ja treba da živim tako da ne unosim nikakve promene u nizanju događaja i u odnose među ljudima. Ko sam ja da to radim?
Reći ćete, možda, da je to kukavičluk, popuštanje zlu. U najboljem slučaju ja sam katalizator, pomažem da se sve ispuni, odigra malkice brže a sâm ne učestvujem u tome, nemam udela. Beo sam i providan. Sve me može obojiti i formatirati. Kada s nekim razgovaram ja postajem ta osoba, više nego ja, prelivam se, jer sve gledam iz sagovornikove perspektive, pretvaram se u njega. Odobravam najluđe i najgluplje ideje i stavove, pojačavam ih. Dok mi objašnjava nešto i gleda me u lice, on praktično ispred sebe ima ogledalo, dvojnika, a misli da sam to ja, imenom i prezimenom. Meni je skoro neprijatno, dok on to ne može da primeti, da u tim trenucima gubim i ono neodređeno ja od ranije i nestajem u njegovoj ličnosti, kloniram tuđi softver, krivotvorim ga jer nemam s čime da ga uporedim, ja sam prazno mesto.
Ja ne znam niti ko sam niti šta hoću. Nešto sam, to osećam, ta tkiva i struj iznutra, jezik koji se oslanja na nepca vrhom prema zubima, blinkanje trepavica, stezanje mišića, pad hladne vode niz jednjak, pljuvačka u ustima, toplina tela ali šta je sve to, ne mogu reći, tih devedeset kilograma u ogledalu.
Idealan sam za operativca na terenu, plaćenog ubicu, bezbednjaka koji bespogovorno izvršava sve što mu se poveri, nema svoje mišljenje nego gleda da savršeno uradi posao i zadovoljan je pohvalom starešine. Inicijativa mi je nepoznata reč, inercija suština. Ja smem da sanjarim, snatrim, žudim ali to nikako ne sme da dovede do delatne odluke, onda je sve upropašteno, ako zakoračim u realnost, umešam se u sopstveni život. U manastiru, vojsci, ludnici, administraciji, mestima potčinjenosti i subordinacije, moja bezličnost doživela bi cvetanje i imala kraljevsku karijeru, naravno, nevidljivu za većinu, kako i valja. Najbolje je ne misliti ništa, to je blaženstvo. Maštam o tome često ali i to je samo pusti san, da budem šrafčić velikog mehanizma. Osuđen sam da donosim odluke i mučim ovo nešto malo volje koja nikada nije porasla do punoletstva. Sloboda je najteža stvar.
Kad sam bio mlad stalno sam naletao na knjigu čiji je naslov bila moja dijagnoza, plašio me: Bolesti volje. Nisam je čitao, jer znao sam sve o tome na ličnom primeru. Gde je moja volja, pitao sam se. Prošao bih sve prostorije unutar sebe i ne bih je našao. Tišina. Zašto je ne osećam u sebi? Ko ju je ubio? Zlo i neprijatnosti kao glavni pokretači čoveka i istorije, napretka? Da li ima još nekog koga to muči? Jesam li time manje muškarac? Hoće li me to odvesti u neku bolesnu vezu? Kako to može biti da mi je taj deo mozga, psihe, amputiran ili nerazvijen? Deformisan kao stopala starih Kineskinja. Ko me je drilovao i ispraznio od elana, od ljubavi prema životu? Svi odgovori vode ka porodičnoj prezaštićenosti, mom zdravstvenom stanju i sredini, decenijama rata i poraća, sumraka, mašini koja je smrvila i jače od mene, ka vladavini opšteg obrasca pasivnosti, mačo-patrijarhalne hijararhije gde žene, bolesni, deca i slabi treba bezuslovno predano da prate moćne i da nemaju glasa niti samostalnosti, i na kraju da umru u tišini. Buka i dreka medija rezervisana je za silne.
Pratio me taj osećaj nedostojnosti, nedovoljnosti, čitav život. Stidim se što sam tu, što srećem ljude, kao kriminalac krijem se i šunjam, grize me savest što postojim. Samopoštovanje mi je najslabija crta. Vidim leglo zmija i prljavštine kada pogledam u sebe. Sve smrtne grehove. Zašto sam tako sazdan? Zašto tako mislim o sebi?
Poetska pravda
Nisam to tada znao ali T. Ribo, autor navedene knjige, na primeru Tereze Avilske navodi ekstazu kao znak uništenja volje jer ekstatički zanos je predavanje božanskom, epifanija, odustajanje, gubitak sebe u nečem većem, ogromnom, potpuna prepuštenost u kojoj te nosi sila sladostrašća i otvaranja bića, raskrivanja tajne, prodor u druge svetove gde usmerava te nevidljiva ruka, duh, pri čemu se razlivaju granice između stvarnosti i sna, svesnog i nesvesnog, vremena i večnosti. Takvo nešto doživljavao sam povremeno u mladosti ali nisam to povezivao sa odsustvom volje.
Vladan Desnica je pisao da umetnik ne može biti odlučan čovek, jake volje, jasne vizije, da je on hipersenzibilan, mekušan i nesiguran, onaj koji se dvoumi, i biva prevazilažen, zapljusnut i pregažen raznim stvarima, čudesnošću prirode, tajnom lepote, fasciniran različitim karakterima i ličnostima, društvenom atmosferom i dešavanjima, fluidnom, neuhvatljivom emocijom koja se stvara u ponorima ljudske supstance i izbija kao vulkan, niotkuda, preplavljuje sve i uznosi, on od svega toga pokušava da napravi nešto trajno, novo i kreativno, da ga naslika, fiksira, dovodeći stalno sebe u pitanje, identifikovajući se sa svime, ulazeći u dinamički odnos s onim što prikazuje.
To bi bila meka strana ličnosti stvaraoca. Ona tvrda, konzistentna su osobine kao što su koncentracija, upornost, strpljivost, spremnost na čekanje koje se čini beskrajnim jer umetnički procesi imaju sporost organskih. Kako bi drugačije i bilo, umetnost je nastavak, rezime života, nema ubrzavanja u tom sazrevanju od klice do razgranate krošnje drveta, inače, sve će biti loše urađeno.
Agresivni manijaci i ratni huškači sa srpske književne scene u poslednje četiri decenije bili su negacija, suprotnost onoga kako sam video sebe i zamišljao pesnike i pisce, ljude od pera.
Možda je ovo slaba uteha, racionalizacija, samoobmana, ali čini se da je bar nešto dobro proisteklo iz zamršenosti udesa jednog bezvoljnika. Estetsko je bilo jedino područje gde sam nalazio slobodu. I to je pobeda, ne mala.