Uvod u bideologiju
U skorije vreme, posebno u Srbiji, dosta se govori o tome da ne treba uplitati ideologiju u politiku ili npr. u književnu kritiku, da je nastupilo postideološko doba, da nema velikih priča i da niko ni u šta više ne veruje. Kažu sve je materijalizovano, liberalni kapitalizam nema alternativu, mi smo nemoćni, itd, itsl. Ovim tekstom pokušaćemo da osporimo tu tezu o duhovnoj ispražnjenosti epohe i to iz najšire perspektikve jer ideologija je samo ogranak veće nauke – bideologije, što znači one stvarno bitne, čiji je i skraćeni naziv. Trudićemo se da damo samo nacrt, skicu, da ne opterećujemo čitaoce suvišnim podacima i zaključcima. Priča je ova.
Možda najuticajniji i najstariji religijski sistem danas, bideizam, koji se u poslednje vreme povezuje i sa naukom i njenim saznanjima, dakle onaj koji nikada nije bio aktuelniji, osnovao je po predanju mudri princ Bido krajem 6. veka pre naše ere. Jednoga dana dok je šetao palatom, u raskošnoj odeći, javili su mu da mu se rodio sin. Bido je odmah otrčao u kraljevski klozet i kasnije istrčao iz njega, pobegavši u planinu kao izbezumljen. Izgubio mu se svaki trag.
Posle višegodišnjeg mukotrpnog fokusiranja na problem čistote duše i tela, on je napisao, tj. izgovorio, u trenutku prskanja svesti, tzv. Uzvišenu istinu o Četiri blaženih dodira: točak Velikog Pranja počinje Kvašenjem nastavlja se Sapunjanjem, pa Ispiranjem i završava Sušenjem[1]. Bido je rekao, a zabeležio je njegov omiljeni učenik Mlasko: „Prosjaci, blažen je onaj koji je oprao guzu i okolinu!“[2]. Radi se ovde o Srednjem Bidinom putu, osmostrukom jer se potezima ruke pravi osmica s obzirom na područje koje se pere, i gde se čovek ne kupa svaki čas od glave do pete, kao čistunac, što nije ni dobro jer isušuje kožu i uklanja korisnu mast sa nje, ali se i ne valja po blatu i ostaje neopran i smradan. Insistira se na pranju najvažnijih delova tela, izvornih, onih koji su povezani sa središtem bića, sa nastankom i nestankom svih nas, stvaralačkih i apokaliptičnih. Bio je ovo nauk koji je Bido delimično preuzeo iz Kundalini joge (iz „Bid Vede“) u kojoj se govori o otvaranju čakri, od one u repu kičme, najužoj, do one od hiljadu lotosa na vrhu glave. Strujanje energije bilo je mnogo uspešnije na tadašnjem ma koliko nesavršenom ali zato autohtonom nepalskom bideu. Tako je Bido Sičmarta postigao bidvanu i počeo da propoveda. Zvali su ga Probiđeni.
Kao što vidimo Fransoa Rable je svojim ptićem brisoguzom formulisao, skicirao odgovor Zapada na ovo važno pitanje vere. Bido je poticao iz stare dinastije Hemoroida, njegovo učenje se raširilo po svetu i ima puno sekti i varijanti. Jedni od njih kažu da će Bid-Dan nastupiti „kad bide bude imao svaki stan“[3], tada će se zaoriti muzika sfera i nastati raj na zemlji ali to je vreme još daleko, mada, nikada se ne zna kada će posvuda briznuti suze radosnice. Povest o Noju u praverziji govori o tom potopu, predukusu događaja. Ljudi očigledno nisu dovoljno upućeni u Svetu Istinu o Bideu.
U filozofskoj tradiciji Zapada znamo da je Martin Bidejger napisao maestralno delo „Bidak i vrijeme“ u kome pokazuje da je bidak, naime, ono po čemu bide jeste, dok čovek pesnički tubiduje. Temeljno ontološko pitanje je: „Zašto Bide a ne Ništa?“ Helderlin je uzvikivao, polulud, u svom dvorcu: „Čemu bide kad nema vode?!“ Kant je u bideu ugledao stvar po sebi. Hegel je sočinio „Fenomenologiju bidea“, što je teško za čitanje, ali ukratko, on je tu objasnio kako pojam bidea napreduje kroz istoriju, razvija se, osvešćava, i uporedio ga sa brodom ljudske potrage za smislom, sa savešću i samosvešću čovečanstva! Ono što je dole to je i gore, kažu svete knjige. „Eshatologija bidea“ koju je napisao Grigorije Salama spada u sam vrh bidotražiteljske literature srednjega veka. Poslednja i prva tvar direktno su vezane za bide, ono im je počelo. U Antici su u najranijim danima tvrdilii da ima samo jedan Bide, večan i neuništiv da ništa nije postalo što se u njemu nije opralo, a posle je došlo puno drugih bideologa kao što je Talas koji je propovedao da je voda glavna za rad bidea, dok su drugi ložili vatru ili puštali vetrove sluteći u njemu suštinu sveta, omamljeni, zaneseni kao Pitija. To je period predsokratskog bideisanja, vezan za elemente prirode[4]. Platon je kasnije utemeljio ideju bidea kao nematerijalnu prasliku, dok se njegov učenik Aristotel više pozivao na higijensku, racionalnu upotrebu i shvatanje bidea. Bide jeste, ne-bide nije – osnovni je postulat bideizma do danas.
Srednji vek obeležavaju veliki bideistički ratovi. Mnogo je ljudi stradalo u borbi za bidee, popaljene su čitave zemlje, mučena deca i žene, odsecani udovi – u bideima, to su radili protivnici ovog čudesnog sasuda. Poslednji odjek tih strahota u prvoj polovini devetnaestoga veka u Evropi obeležio je pruski nadvojvoda Bidermajer, isti onaj koji je uveo kockarske i nasilne brakove za stanovnike svoje grofovije u do tada još rascepkanoj Nemačkoj.
Glasovita je i kontroverzna legenda o Svetom bideu, koji su i nacisti tražili po Balkanu i Skandinaviji, jer su držali do tradicije. I naš narodni pesnik dao je doprinos ovoj viševekovnoj temi, ali na zagonetan način, poslovicom: „Mož’ da bide al’ ne mora da znači“[5].
Duga je istorija pravljenja bidea. Ona je direktno povezana s povešću izgradnje fontana. Drevni Sumerci su primitivne vodoskoke zvali „božji bide“ verovali su da je nebo pozadina vrhovnog bića[6]. Na jugu Francuske pronađeni su ostaci građevina iz 5. veka koje su nicale oko gejzira i koje su preteče današnjih banja i lečilišta. Ti tzv. prirodni bidei bili su kultni u latinskom svetu, prinosile su im se životinjske žrtve, u ime bogova za koje su verovali da dolaze kad ih niko ne vidi da se ritualno operu. Genijalni bidopolog Klod Levi-Stros je na primeru mita o božanskim dogodovštinama frigijskog kralja Mide pokazao da je održavanje higijene posledica animističkih verovanja, a ne racionalna koncepcija[7]. Radi se o legendi koja je kod nas sačuvana u izreci: „U cara Mide zlatan je i bide“[8].
Inače, bide koji je napravljen od plemenitih materijala nalazimo u kulturama raznih naroda, navedimo samo neke od njih. Kod Maja i Asteka bide od platine opervažen zlatom, na vrhovima stepenastih piramida, hramova, služio je i za žrtvovanje dece. Španci su ga preneli u Evropu i ubrzo se našao i na francuskom dvoru. Luj XV Ljubimac i nije koristio druga sredstva za higijenu. Pleme Zulu u Africi imalo je tzv. zu-bide koji se pojavljuje čak i u popularnoj seriji Šaka-Zulu („šaka koja pere“). Japanci kao pedanti od bidea napravili su fetiš, ugrađujući u njega i drago kamenje, grejanje, muziku, kao i mehanizam koji nežno čisti korisnikovo međunožje, na granici masturbacije[9]. Učinili su ga oni obaveznim u službenim prostorijama, na železničkim stanicama, u bibliotekama, gde i nema pregrada između kabina tako da ljudi mogu komunicirati na višem nivou svesti. A posle se pitamo zašto Japan prednjači u svetu. Na zvaničnom bideu kineskih careva, onome koji se nasleđivao i bio napravljen od žada, ispisivana su imena vladara i bliže porodice još od 12. veka[10]. Kao što vidimo potreba za bideom duboka je ljudska potreba, poput bazičnih nagona.
Ili evo primera koji je povezan s modernim dobom: psihoanalitičke teze o stupnjevima seksualnog razvoja kod ljudi samo su sekularizovan tajni kabalistički nauk o „pravljenju zlatnog bidea“ koji je Sigmund Frojd pronašao u podrumu, ili beše na tavanu, očeve kuće, u škrinji pored napuklog starog bidea. Razmatraju se u tom spisu na hebrejskom, u šiframa, oralno, analno i genitalno ispoljavanje čoveka, kao magijsko trojstvo, tj. kao emanacija svetog pričešća, žrtve livenice i epifanije, a to znači bogosaznanja[11].
U naše doba, ako niste znali, potvrđeno je da je svemir prostorno i vremenski zakrivljen kao bide, to dokazuje u astronomskim krugovima poznata Bideova teorija redova ispred javnih toaleta, a koja se temelji na teoriji relativiteta. Formula glasi: B = m · wc².
Od savremenih mislioca koji razmatraju važnost bideologije treba pomenuti čitav niz postbideista na koje je uticao već pomenuti bideorolog Klod Levi-Stros. To su pre svega Rolan Bart („Zadovoljstvo na bideu“), Mišel Fuko („Istorija bidea klasičnog perioda“), Žak Derida („Bide gramofon“) kao i Žak Lakan koji se nadovezuje na Frojda i gradi svojevrsnu teobideologiju kad kaže da je bide struktuisan kao jezik. Za Lakana je govor bidea govor drugog, onaj istinit, autentičan, tj. čista želja.
Najveći doprinos srpske misli u ovoj problematici predstavlja osmotomno izdanje kritika o vrstama bideoloških pristupa u delima 113 naših pesnika „Bide i jezik“ Bidomira Dekonstantinovića kao i njegova glasovita knjiga koja još uvek uzburkava duhove i izaziva, bar za sada, samo intelektualne ratove: „Filozofija palanačkog bidea“.
Na kraju, šta više reći o značaju ove teme kada i Biduj Žižek, jedan od najvećih bla bla mislilaca danas kaže da najbolje poima i sozercuje duh vremena upravo na bideu, toliko da ozbiljno razmišlja da svoja popularna improvizovana i neurotično šmrkava predavanja počne da drži baš na bideu osluškujući njegovu logiku, huk i mistiku! Podržavamo tu odluku i radujemo joj se unapred, i otpozadi! Aferim.
[1] Biddađa, Sutra-oprato, 34-58
[2] Ibid. 102-103
[3] Bhidhagatha, LX, 14
[4] Bidogen Laertije, „Kupanja i zapiranja istaknutih bideologa“, BIGZ, 1988
[5] „Narodne poslovice“, pogl. „Toaletni zavet ćutanja“, prir. S. Bidevski 1978, SANU, str 13.
[6] „Ep o Bidgamešu“, Vanškolska knjiga, Bidograd, 1987; pevanje 6, stih 23-27
[7] „Bidemizam“, ured. prof. Bespapirov Klozetski, vol 6. 1960.
[8] Srpske narodne bajke o bideima, prir. Radoš Šoljić, str. 33, ANUS
[9] „Japanska bido-kultura“, Bidoljubov, Zen Centar, 2009.
[10] „Istorija Kine“, Bid Ho Ćuna, 1899.
[11] „Knjiga o Bidu“, prev. Vecenikov, pogl. 4.