Ihiju i Gekiju
Žal za mladost? Ne, nemam je. Moja mladost to su devedesete. Nemam čemu da se vratim. Ne možete se vratiti rasulu. I da mogu kojim čudom ne bih se vraćao, nikada, jer sve je već onda bilo raskinuto i nestalo u prahu. Jedva sam čekao da mladost prođe, mislio sam da će sve kasnije biti bolje.
Ipak sakupljam sličice za mali album. Svaka umetnost je oproštaj od sveta. I zahvalnost. Najveća. Kao da se opraštam od života već trideset godina. Samo to i radim. Nisam razočaran kao mnogi. Ništa nisam očekivao, nikakve društvene promene i slično. Bio sam i ostao nemi svedok. Samo da ne ubijaju i muče, eto, to je bila moja mera za dobar život.
Bila je to decenija prosute snage i energije. Sada kasno je za sve. Nema veze. Meni je lako, ja sam privilegovan. Preživeo. Sve jeste srušeno, živimo na đubrištu koje krije masovnu grobnicu ali meni niko ništa nije uzeo jer ništa nisam ni imao. Ne osećam se uskraćenim.
Za mladošću zapomažu oni koji su je imali, raskošnu, bezbrižnu, zdravu, optimističnu i čini mi se da je jedan mesec njihove mladosti neizmerno bogatiji od moje cele. Kada bih imao hiljaditi deo uspomena koje oni imaju smatrao bih se sretnikom. Njihove mladosti, krstarenje Jugoslavijom, lagodnost, božanstvena obest i slavlje života, nikada me nisu pohodili. I onda se oni žale i tuguju. „O, mladosti!“ Dok sam ja miran, zadovoljan prostim bivanjem, oni su zakinuti, ne ja. Ja sam propustio ceo život, ovo su neki ostaci, drangulije, anegdote i strahote, komično dešavanje koje se gradi da je važno i ozbiljno. Tlo se izmaklo pod nogama, padamo sve brže. Ostaje samo smeh. Jedini pravi odgovor na užas u kome živimo, sada već ceo vek. I u tom veku ćemo i umreti. Neće doći bolje stoleće, bar ne nama.
Na prelazu stoleća, milenijuma, na izlasku iz mladosti, ležao sam u bolnici operisanog srca koje je curilo, poluslep, s pitanjem da li ću živ izaći među ljude i gde je ta moja mladost prošla, u čemu. Video sam iza samo prazninu, decenijski ponor. Bio sam veseo jer se to jedino može ako ti je moguća perspektiva i grob, prepuštao sam se lekarima i sestrama, nežan i lelujav jer me ništa nije čekalo, niti je išta iza mene ostalo. Rasterećen, lak, nasmejan, bez prošlosti i s upitnom budućnošću prenuo bih se tek kad bi me sažaljivo pogledala neka žena, začudila se kako sam tako mlad a već toliko bolestan. Urođeno, poklon od Boga, odgovarao bih. Videla je ona sav život koji nisam niti ću doživeti a koji je njoj samorazumljiv kao da se kupuje u prodavnici, na merenje. Ja bih govorio da sam viđao i mlađe od sebe, a bolesnije ali to nije smanjivalo njeno čuđenje. Stotine mojih vršnjaka nije preživelo devedesete ali čovek je sebična kokoška, ne gleda druge, prvi ja. Zato uvek ponovo čitam godišta ubijenih na Dan mladosti na Tuzlanskoj kapiji.
Opet, s druge strane, ako je mladost po definiciji otvorenost, sposobnost za čuđenje, neokoštalost, radoznalost, ekstaza, zanos, fleksibilnost mišljenja i svežina osećaja, gledanje na svet očima detinjstva i nevine zverke onda bi trebalo promeniti koncepciju. Znam ljude u poznim godinama koji imaju više oduševljenja od mene, koji su spremniji na neočekivano, urnebesno duhoviti, koji ništa ne uzimaju zdravo za gotovo, koji se stalno propituju kao da su u dvadesetim i sa kojima je druženje mali praznik, gozba različitosti i kreativnog sukoba. Oni zrače i deluju blagotvorno na mene, svojom pojavom i rečima opijaju me kao staro vino. Posle susreta s njima imam utisak da sam bančio cele noći a nema mamurluka, nego sve blista i sjaji obnovljeno u svojoj izvornosti jer je prošlo kroz radionicu njihovog neumornog duha. Nema mesta lažima i obmanama. One su oduvane snagom iskustva kao providna koprena sa stvari i ljudi. Nije čudo da se radi o našim najboljim pesnicima ali to ne mora da bude slučaj.
Mladost bi trebalo da bude pre svega osobenost ličnosti, celoživotna duhovna disciplina jer eto njih, ostali su jogunasta i divna deca u srcu, zreli i vatreni, večiti pobunjenici, nikada prihvaćeni od korumpirane sredine pošto su neočekivani, nepredvidivi, iznenađuju, uvek gledaju drugu stranu problema i okreću ga naglavačke, crno postaje belo i obratno, strašno postaje smešno, ne slažu se lako s drugima jer imaju samo svoja shvatanja koja ne štede ni prijatelja, beskompromisni su, ne možete ih kupiti, napisati im tekst šta će reći i kao da ih vodi samo jedno jako osećanje, bezimeno, intimna potreba za istinom, pravdom i lepotom. Polemični, uvek s novim idejama i pitanjima oni se bude usred noći i proveravaju reč u rečniku jer ne mogu da spavaju dok to ne urade, kao kad ste mladi pa mislite da vam sudbina zavisi od jedne knjige, osobe, rečenice. Kada mi pričaju o nečemu što ih dira osećam kao da mi se obraća srednjoškolac, uprkos ili baš zahvaljujući načitanosti i jezicima koje znaju. Kao da su tek krenuli u školu. Nikada ne hvataju na staru slavu iako su im opusi veliki i vrhunski. Večiti studenti u najlepšem smislu, raduju se kao da su na početku sveta.
Sačuvali su stid i skromnost, ljudsku meru iako su bardovi. Njihov tekst i govor su uvek živi a to je test na kome pada ogromna većina današnje literature, skoro svi. Ponovo čitaju klasike, čuvare duše čovečanstva i proveravaju nekadašnje utiske. Kroz decenije čitaju drugačije. Sve manje pisaca prolazi njihov ispit. Znaju da nema neprikosnovenih veličina, idola, da je svako čovek, krhko biće sa tamnom stranom, neprijatnom, emotivna supstanca koja se stalno menja; i tako se i nose, lišeni poze. Uvideo sam da žar mladosti ne prolazi kod pravih ljudi, onih koji su meni važni, i na koje bih želeo da ličim u starosti. Jer oni su življi od mene sada.
Za takvom, drugom, neugasivom mladošću, onom koja se održava kao plamen, kultura, zavet dat sebi i svetu nekada davno, imam želju, dok ona prva propala je a nije je ni bilo.
Neposredan odnos sa životom i prirodom, ne birokratski i ex cathedra, i obavezno sa našim kratkotrajnim i čudnim saputnicima biljkama i životinjama, praktičan i zato epifanijski, bilo da je u pitanju povrtarstvo ili gljivarstvo, ili tek šetnja šumom, beg od lažne buke grada i medija, ideološke zatrovanosti, u okrilje elemenata i stihija od kojih smo sazdani i kojima ćemo se vratiti hteli to ili ne, neke su od bitnih tačaka koncepcije psihofizičkog zdravlja, navika ljudi koje sam imao sreće da upoznam i koji su mi pokazali da ne moram da se pretvorim u ozlojeđenu gnjidu i đubre u poznim godinama. U sopstveni spomenik i okrečeni grob. Nisam verovao da je to moguće.
Paradoks danas je da su mladi konzervativniji od svojih roditelja, baka i deka koji su prošli proces modernizacije i emancipacije u dvadesetom veku. Na prvi pogled fini, inteligentni, visokoobrazovani, odgovorni i profesionalni, situirani ljudi u prvom zamahu života gledaju rialitije, slušaju bezvredan kič-pop a plaše se sveštenika da će im uskratiti pričest kad se budu ispovedili. Ma koliko se žalili oni su prava deca duha sadašnjeg vremena, epohe pornografije što znači lažnog predstavljanja u svim oblastima i crkve sa zločinima u bekgraundu. E njihova mladost jeste za žaljenje i oni toga verovatno nisu svesni jer su granice njihovog sveta postavljene ranije. Zašto ih nisu razbili i prekoračili pitanje je za njih. Ja sam samo to radio u njihovim godinama. Čitao sam i tražio knjige koje će bivšeg mene ubiti i srušiti da bih se probudio u lepšem, dubljem i širem svetu, u stvarnom. Inače čemu sve? „Jedan stupanj više, malo nove pesme.“ Gde je nestalo i pogrešno ali samostalno mišljenje kao jedan od prvih uslova mladosti? Opet se vraćamo na devedesete. Nestalo je tada, u mojoj mladosti. Živeli!