Edin Zubčević, Čekajući Azraila, Nomad 2025
Knjigama „Sarajevo za početnike“ Ozrena Kebe, „Dnevnik sa Pala“ Mladena Vuksanovića, „Razglednica iz groba“ Emira Suljagića i „Vedran i vatrogasci“ Harisa Imamovića, mojoj ličnoj kolekciji, pridružila se još jedna dragocena po tome što u njoj na najprizemnijem i najjednostavnijem nivou možemo čitati o ratu u Bosni i Hercegovini, mi, koji nismo ništa znali o toj apokalipsi konkretno, nego smo bili spinovani i lagani u medijima i blokirani da dođemo do informacija.
Tu sad treba dodati i eho „Dnevnika o Čarnojeviću“, koji se u daljini oseća kod Zubčevića u smislu traganja glavnog junaka, autora, za smislom svega u ratnim uslovima, u paklu smrti i svakodnevnog razaranja. Portret umetnika u mladosti na frontu, filozofa u rovu, strašna je situacija. Ja sam knjigu čitao kao dobru fikciju iako sam znao da je u pitanju memoarska proza.
Za mene sve što se napiše postaje fikcija, samom činjenicom da je izvršen izbor i način prenošenja činjenica, da je data određena perspektiva. Time ni u kom slučaju ne umanjujem verodostojnost napisanog, naprotiv, izgrađen stil autora, uverljivost pripovedanja, distanca i metaforika, govore nam samo da je pisac o svemu hiljadu puta promislio i našao pravi način da se istina saopšti jer bitan je način iznošenja istine. Neke istine, one najdublje, zahtevaju samo svoju formu, neprikosnovenu, strogu. Taj je zanat Zubčević izučio. I to mi je bilo jedno od najvećih iznenađenja, onih divnih, jer osim kolumni nisam čitao ništa Zubčevićevo niti znam da je objavio neku knjigu.
Do svog stila dolazi se posle decenija pisanja, prolazi se kroz stotine voda i planina. Ono prvo što mi je bilo upečatljivo u knjizi Čekajući Azraila jesu opisi bitaka, dati precizno i zanimljivo. Niti sam ljubitelj vojne taktike, strategije, niti me to zanima, ali je Zubčević uspeo da mi drži pažnju baš na takvim mestima. Dobar pisac se poznaje po tome što i o najdosadnijem može da piše interesantno, jer to je prošlo filtere njegovog duha, odbacio je sve suvišno. Precizno reći ono što se želi, jedini je smisao pisanja, ni manje ni više. Preciznost u jeziku je najvažnija stvar. Dobro pisati može samo onaj ko pravilno misli, ko je izgradio univerzum svojih pitanja i odgovora, sistem stvarnosti, koherentan i samosvojan, određen ličnošću. Možemo se slagati ili ne sa njim, mnogo je važnije da ispred sebe imamo autentičnog sagovornika, onog koji ima samo svoje viđenje sveta. Bez ličnosti nema umetnosti, niti kulture. Ne pita se šta je istina, nego ko je istina, tu je hrišćanstvo dalo veliku pouku.
Zato mi je dragocen uvid u ratnu svakodnevicu Armije RBiH, u odnose među vojnicima, insajdersko svedočenje o korupciji, porazima i pobedama, stalnim razočarenjima, konkretnim, o stanju na frontu, tu su i potresne scene smrti drugova koji ti umiru na rukama, i za sve to vreme znam da je neprijatelj, onaj koji je uglavnom, kao nekom piščevom diskrecijom, neimenovan, da je on pripadnik mog naroda. Nemam više onu primarnu neprijatnost kada čitam ovakve stvari u upečatljivim i preko potrebnim knjigama koje sam naveo na početku, a Zubčevićeva sasvim zaslužuje da se nađe u njihovom društvu. Osećam više neku sekundarnu jezu kao the Serb. Autorovo insistiranje na Bosni i Hercegovini kao građanskoj državi za koju se zajedno sa hiljadama borio i ostao prevaren, olakšava mi čitanje.
Glavni utisak posle čitanja knjige Čekajući Azraila Edina Zubčevića je da se radi o remek delu, životnom delu jednog prefinjenog čoveka koji se našao u vrtlogu zla i svakodnevne smrti. On je razapet, njegov život je prekinut baš u fomativnim godinama i moraće on da izgradi novog sebe ako želi da prevaziđe užas u kome se našao. Moj dom je iza mene, a tenk ispred, kaže pisac na početku. Da ponovim, ova knjiga je remek delo jer je besprekorno napisana.
Ako bih bio baš ekstremno zakeralo, a to čuvam za autore od kojih očekujem savršen izraz, rekao bih da možda prva rečenica knjige (Svanulo je.) nije dovoljno jaka, magnetna, međutim, sve što je došlo posle toga demantovalo me je i to višestruko. Ista kratka rečenica ponavlja se namerno u poslednjem poglavlju, par puta, kao da želi da overi sve, poput odjeka, tako da se ima utisak da smo pročitali, odslušali, veliku pesmu, poemu, probudili se u nesavršenoj, invalidnoj današnjici sa senkama košmarnih snova u duši, poput protagoniste.
Rimuje se tako tekst na velikoj daljini i to je svakako sjajna stvar, govori nam da je autor i na to mislio, kao da je komponovao rekvijem za sopstvenu mladost, kako sam kaže u divnom poglavlju Rođendan, a ova knjiga to i jeste. I treba reći da se ovde radi o memoarskoj prozi u kojoj se ne mogu postavljati najviši zahtevi stila, važnije je ispričati priču, ali i pored toga Zubčević na pojedinim mestima daje tako snažne metafore, slike, vrtoglave uvide i jezičke bravure koje se graniče s poezijom, one koji bi se očekivali uglavnom u vrhunskoj prozi i fikciji. To govori o talentu autora i o dovoljno dugom sazrevanju materijala u njemu.
Možda će neko reći, dobro, čoveče, šta si zapeo s tim stilom, daj nam reci o čemu se tačno radi, ima li poente, prepričaj par stvari. Odgovorio bih mu da je za mene stil mera istine. I već navedena knjiga „Sarajevo za početnike“ Ozrena Kebe primer je memoraske ratne proze, pisana je izrazom koji dotiče starogrčke tragedije, svedena, minimalizovana, ubitačna i ljudska, bez trunke patetike dok govori o najstrašnijem. Emocija se valja iza naizgled smirenih dnevničkih beleški. Zubčević je dao to isto ali ima kod njega i dimenzija više, jer ovo je priča o odrastanju, lična i strasna.
Kakav je nemilosrdan, a ujedno i pun ljubavi, račun ispostavio sam sebi i društvu oko sebe, bilans, to neka otkriva čitateljka i čitalac, samo da kažem da je Zubčević povezao sve, dao celinu, jer čovek se ceo rađa i ceo umire, sve to zahvaljujući piščevom filozofskom nervu. Međutim, on, kao pravi umetnik, taj nerv stalne zapitanosti prevazilazi i nalazi spas u muzici jer je kao osoba delatan i strastven, želi da opredmeti život i duh, o čemu govori njegova poratna aktivnost i uspesi, on uspeva da u svojoj viziji spoji umrle i žive, da dodirne nešto što se naziva transcendentnim. Ne znam šta bi još od jedne u suštini nepretenciozne knjige surovih ratnih sećanja tražili više?
Knjigu “Čekajući Azraila” Edina Zubčevića naručite pouzećem na bilo koju adresu u Bosni i Hercegovini putem maila [email protected], po cijeni od 15 KM + poštarina. Ili kupite u knjižari Buybook u Sarajevu i Klubu knjige Ivo Andrić u Mostaru, po cijeni od 20 KM. Knjigu možete kupiti i u Beogradu u knjižari Beopolis ili naručiti poštom u sve gradove Srbije.