foto: Dženat Dreković/NOMAD

Stanković: Oproštaj od dedine kuće

Imati ili biti

Čudna šuma

Kad nečega više nema onda to postaje pesma. To važi i za stvari i za ljude.

Imao sam kuću u Nišu, dedinu, u kojoj sam proveo mnoge dane detinjstva i mladosti, i koju od svih svojih prebivališta, a bilo ih je puno, najčešće sanjam. U poslednje vreme iz noći u noć, možda jer kuća odskora nije više moja. Bogatiji jesam i kuća je dugo već bila samo teret, nefunkcionalna, prazna ali moja se duša dugo oprašta od nje. Odbija da je zaboravi.

Iza kuće bila je šuma, s granama zove koje su nemarno padale preko ograde nudeći crne bobice u bokorima kao da su kupine ili borovnice. Mamile su a znao sam da su nejestive, možda čak i otrovne. Bilo mi je čudno kako nešto može biti lepo a ujedno i vrlo opasno, posebno u detinjstvu kada bi čovek sve da okusi. Pesnik, onaj koji je pre mog rođenja živeo nedaleko od kuće, delio nas je park Čair kroz koji je on prolazio na putu za školu, pevao je: „Iz zove koja se sobom zabavlja/ Predelom slepim poguban je poj.“ Dugo nisam shvatao šta autor hoće da kaže tim magnetičnim stihovima, uvek ponovo bi mi se zamaglili u umu.

Šumica jeste bila mala ali i nesaglediva, nije se razabirao njen kraj na drugoj strani. Noću je postajala strašna, puna šumova i nevidljivih posetilaca koje sam osluškivao tik ispod prozora svoje sobe a koji je bio nizak i prastar, tako slab da bi svako lako mogao da uskoči i prepadne me kad sam najbespomoćniji. Pretpostavljam da bi se najčešće čule mačke i psi koji bi prolazili šuškajući ali bi se to u tišini noći pojačavalo do ogromnih razmera u uhu deteta. I bubica u lišću zvučala bi kao opasna zverka. Ptice što spavaju na granama, zrikavci, sve se meškoljilo i imalo svoj glas, krik, melodiju, pev, u simfoniji dana i nokturnu noći.

Ležeći u krevetu nisam smeo da pogledam u prozor plašeći se da se nešto ne pojavi, neka prilika, čovekolika, čudovišna, avetinjska, mrtvačka ali sam onda shvatio da moram da idem u pravcu straha da bih ga razvejao kao maglu. Vežbao sam hrabrost namerno gledajući u mrak granja i pozivao, čikao na glas tog vampira da se prikaže već jednom. Dok bi treperio u duši i žmirkao kaleći svoj duh, tajanstveni Neko se nikada ne bi pojavio, njegov cilj bio je samo moj strah. Kasnije sam sve slobodnije gledao u senke koje su se igrale na prozoru, mahale mi, sve dok ih nisam potpuno ukrotio i sklapao oči sa smeškom pobednika.

Košmar istorije

Kuća je izgrađena na katastarskoj opštini „Ćele-kula“, na teritoriji gradske opštine Medijana u ulici Kralja Vukašina (Mrnjavčevića) tako da su se u njenoj adresi ukrstili, hronološki, prvo, rimski carevi sa svojom rezidencijom za odmor i uživanje, i to niko manje nego car Konstantin, i rođen u Naissusu, onaj koji je dozvolio da hrišćanstvo bude slobodno za ispovedanje i time odredio sudbinu čovečanstva; drugo, kralj Vukašin, poginuo u Maričkoj bici 1371, šest vekova pre mog rođenja a koji je bio otac Kraljevića Marka, čija se zaštitnica vila Ravijojla nalazi na dinastičkom grbu Mrnjavčevića u vidu žene obnaženih grudi sa zastavom u ruci, usred srednjeg veka; i treće, čuvena bitka na Čegru iz Prvog srpskog ustanka kada vojvoda Stevan Sinđelić samoubilački puca u džebanu od čije eksplozije ginu i Srbi i Turci a potonji od lobanja ustanika prave jezivu kulu, kasnije grdno pokradenu.

Ima još. Moj deda, onaj po kome sam dobio ime, kupuje to imanje od dva ara čudnog oblika, danas u centru Niša, na samom početku Drugog svetskog rata u septembru 1941. godine. Tada se ulica zvala Frankopanova, eto i veze sa hrvatskim plemstvom. Imam i tapiju iz 1898, inače godine rođenja moje bake, u starovremskom činovničkom zakučastom krasnopisu, s taksenim markama i pečatima iz vremena kralja Aleksandra, poslednjeg Obrenovića, onog iskasapljenog i bačenog sa terase, zajedno sa kraljicom glumicom, u zaveri oficira, ustaljenom načinu smene vladara u Srba. Eto, puno istorije, i to telegrafski, a priča mog života još nije ni počela.

Ulica se u vreme mog socijalističkog detinjstva zvala Pustorečka, potpuno suprotno od pompeznih, raskošnih dinastičkih naziva. To ime neke daleke rečice koja samo što nije presušila govorilo mi je o samoći, ostavljenosti, pustoši i praznini, ogoljenosti i tavorenju na ivici, kako su otprilike i živeli moji baka i deka posle rata, Vukosava i Dragoljub, Vuka i Ljuba. Naziv ulice, za koji sam tada mislio da je oduvek, ozvanjao mi je kao nekakav bilans porodične i opšte nesreće, sudbinskog sudara jakih povesnih sila i starovremskih karaktera kakvi su oni bili, posebno deda, zidarski majstor Crnotravac koji je u četrnaestoj godini života s ušivenim dukatom u pojasu, kao u nekom filmu, bio ispraćen iz zavičaja u pečalbu, u svet, da proba da se spasi bede i nemaštine, nešto stekne, uspe.

Postao je majstor, gospodin, i ostavio nam kuću koju je sâm sazidao, dograđivao i čije je zidove nekad rušio, pomerao, probijao vrata ili ih oziđivao. Otišavši u penziju zbog bolesti nastavljao je da radi ali ovaj put samo za svoj ćef, od ranog jutra često.

Hvatanje senke

Gledajući je i razmišljajući o kući, budući navikao na život u zgradi gde hteo-ne hteo deliš vlasništvo i privatnost s nepoznatim ljudima, pitao sam se: Kako čovek može posedovati bilo šta kad sve prolazi? Prisvojne zamenice mi nikad nisu bile jasne: moje dete, moja devojka, moj momak, moja knjiga… čini se da ništa nije ničije, nego je sve svačije. „Blago je i gospodarstvo / ovoga vilajeta prehodljivo: / od jednih k drugim prelazi / a najponičije je!“, pisao je prevodilac i pesnik, sveštenik Gavril Stefanović Venclović (1680-1749) u pesmi „Hvatanje senke“. Stvari prehode, prelaze iz ruke u ruku, opstaju, nisu ničije, a mi smo oni koji su prolazni, „mi se tad goli odigravamo među stvarima / Koje nas tako sakupljene / Nastavljaju“, pevao je gospar Milan Milišić. Rađamo su u njima, ogrćemo se, oblačimo u njih, zavisimo od hiljadu sitnica i potrepština, i onda nas jednog dana nema, a one ostaju da ćute dostojanstveno, svedočeći da neko je bio tu. Onda drugi sanjaju naš život, gledajući u ostavštinu.

Kad neko umre, sve što je vezano za njega postaje važno. Reči, dokumenta, navike, rukopisi, stvari, odeća… sve se romantizuje njegovim neshvatljivim nestankom. Ne može se razumeti da nekoga tek tako nikada više biti neće a viđali ste ga godinama, voleli. Neuhvatljiv je njegov lik, biće, jer svuda su dokazi da ga je bilo. Za života je takođe možda bio zagonetan, promenjiv ali bio je prisutan.

Kako se može posedovati zemlja pitao sam se često, i koje i kakvo je po obliku to parče svojine, da li ide do središta planete? Šta to znači imati zemlju? Mi ne posedujemo ni naše telo, organe, jer neka samo jedan vitalan počne da otkazuje odmah nas vuče u ništavilo; dakle on poseduje nas, mi smo njegova igračka. Tako nas i zemlja hrani i na kraju prima u sebe.

Bakin šivaći naprstak

Prostori u kojima odavno više ne živim postaju mesta centripetalnih sila imaginacije, ona im se vraća, pohodi ih u snu, kao da je nekadašnje „ja“ zamrznuto u vremenu, njegove slike, želje, horizonti, ostali su u bivšim sobama i hodnicima, na zidovima prekrivenim ćilimima ili nekadašnjim reprodukcijama koje prikazuju batu i seku kako se prestrašeni po noći šunjaju, prelaze drveni mostić, sav propao, urušen, s rupama, držeći se za ruke, iznad ponora, dok nad njima lebdi nežni beli anđeo ogromnih krila, kao svetiljka.

Sanjao sam kako veštice plešu ispred praga dedine kuće, opisuju magijski krug neprelaska a ja ih razgonim Hristovom molitvom. Znao sam da ništa drugo tu ne pomaže. Ne znam kada sam to naučio. Reč Hrist je tu bila samo panična želja za svešću i buđenjem, čista volja bez nade, mantra i koncentracija.

U snovima demoni se kriju iza ćoškova, nepodnošljivi za gledanje; uvek se probudim pre nego se pojave. Ne može se videti Bog a ne umreti. Zato postoje proteze: knjige, religiozne konfesije.

Kuća nije mogla da se vidi sa ulice, bila je zavučena među drugim kućama kao tajna, do nje se dolazilo betoniranom stazom između dva komšijska zida i onda bi se desno izbilo ispred njenih vrata, trema, uzdignutog za dva stepenika. Zvuk koraka nekoga ko dolazi a još ga ne vidim, ne znam ko je, bio je za mene uvek izazov dok sam sedeo ispred nje.

Takođe, ako bih ja bio taj koji se približava, desni ugao susedne kuće iza kog se zaokretalo i kod koga se otkrivalo ko je gost, budio je strepnju u meni jer nisam znao kog ću zateći. Bilo je tu nečeg klaustrofobičnog, nečega što razdvaja od stvarnosti jer je trenutak iščekivanja, praznina, misao je brža od akcije. Kao u hororima motiv kada se polako približavate ćošku zgrade. To je davalo utisak odvojenosti od sveta, prelaska u drugu realnost.

Takođe, iz dvorišta nije moglo da se čuje niti vidi ništa od gradske gužve, samo nebo i tišina, kao u banji, na selu a cela kućica je bila kao van vremena, bajkolika, posebne atmosfere koju su stvarali i predmeti kao što su kreka veso peć, orijentalne džezve i fildžani, ručni mlinovi za kafu, zidni sat s kukavicom i tegovima, ljupke vitrine i kredenci, ogromni škripeći šifonjer, otomani, bakin šivaći naprstak, zidarski alat, preteška pegla na ugalj s ajkulinim zubima, miljei, poslužavnici s ornamentima, niske hoklice i plafoni, zakrivljeni zidovi, retke fotografije i razglednice prohujalih vremena, sve je bilo kao zaustavljeno, nehajno prema ubrzanju i pravilima moderne svakodnevice i zato pružalo utehu, predah, bilo puno duhova.

Više godina nisam odlazio u Niš a onda sam u snu ugledao divlje životinje, naraslu prašumu i lava kako odmara ispred kuće. Moj je deda bio u znaku lava. Borio se kao lavčina u životu koji mu je uzeo troje dečice, prvu ženu, zdravlje, patio je od žuči, ali se zato često smešio i pravio šale na svoj i tuđi račun. Tako ga pamtim. Mom ocu bi govorio: „Da sam im'o uslove k'o ti, ja bi’ bio ministar!“

Kako mi kaže novi vlasnik, od imanja nastaće zelena površina sa par parking mesta, možda s dečijim spravama, peskom i to mi je drago, da neka druga deca uživaju na istom mestu kao ja nekada davno. Nemam tuge, sve se menja i „prehodi“, takvi su zakoni sveta i života.

Dragoljub Stanković