foto: Dženat Dreković/NOMAD

Stanković: Lako je zaraditi, teško je potrošiti

Tako je govorio deda Ljuba

Moj deda Ljuba je govorio: „Lako je zaraditi, teško je potrošiti.“ Ništa nisam razumeo, zvučalo je sumanuto jer za mene tada, u obilju zlatnih, dekadentnih osamdesetih u Jugoslaviji, nije bilo ništa poželjnije i lakše od kupovine, rasipanja, želje su bile bez mere, a svaki rad bio mi je manje-više naporan i monoton. Kružila je i mudrost tih godina: „Uči školu da ne bi morao da radiš.“ Jednostavan rad nije bio na ceni. Iskvario se narod. Našo pa zašo. Azdisáo.

Govorila je ta poslovica i o vremenima u kojima je moj deda živeo, kada je bilo više posla, zemlja u izgradnji, naponu snage ali i o njemu kao teškom na paru. Kazao bi: „Vidiš eksér na ulicu, uzmi ga – kućiš kuću!“ On je stalno kućio kuću, menjao je i popravljao jer je bio majstor, zidar, Crnotravac. Štedeo je na svemu. Nije kupovao nove pertle nego bi samo vezao čvor na pokidanoj. Razgledao bi proizvode po bakalnici i onda pitao prodavačicu: „Dobro, sve je ovo u redu, al’ je l’ imate vi nešto za narod?“ Na šta bi ga ona zabezeknuto pogledala.

Znao je pravu vrednost rada jer je kao mali poslat od kuće u beli svet da se snađe i sve što je stekao bilo je dragoceno, plaćeno znojem i mukom, višegodišnjim trudom. On nije mogao da bira, niti da se preda. Ne mogu ni da zamislim kroz šta je sve morao da prođe u surovom predratnom kapitalizmu. Od nule, gole volje seljačeta s brda, postao je gospodin u elegantnom odelu, uvek čistom kako ga je majka vaspitala, iako je radio prljav posao. Kažu da je bio strog majstor ali bi uzimao lopatu i radio barabar s radnicima. Zbog toga su ga i poštovali, slušali.

I moj drugi deda, Stojan, bio je majstor ali moler. Znao je s ljudima, i to je redak i plemenit dar. Kada bi kod njega došao neko ko nije znao ništa da radi, on bi mu za početak dao četkicu i uputio ga da farba neki prozor, tako ga lagano uvodio u posao. Nikoga nije odbacivao, pružao je šansu i priliku svakome ko hoće da se usavršava i ispeče zanat. Dugo vremena bio je uzastopno izglasavan za poslovođu, radnici su ga voleli kao pre svega srdačanog, prijateljski nastrojenog, ispravanog čoveka, punog energije i volje za boljim životom. Radio je sa svojom ekipom mnogo po celoj Srbiji, u Beogradu posebno. Kad bi se vratio s puta u Niš donosio bi poklone, slatkiše, mojoj majci, ujaku i tetki. Živeli su u blagostanju socijalizma ali i on je morao da počne sa dna, okretao je dolap kao mladić, pre rata.

Baka Vuka, Ljubina žena, domaćica, nekada bi ogorčeno kazala kao za sebe: „Eh, pare – vadodušnice!“ To sam shvatao donekle. Je l’ te, ko ih nema daje dušu za njih, gubi je, i to često i za malu svotu.

Vukosava i Dragoljub živeli su vrlo skromno, posle rata i u bedi, gladi, sa sinom, mojim ocem, delili bi jednu jabuku za obrok. Pre rata dedu su udavili dugovi i zelenaši tako da u SFRJ, kada se to veoma isplatilo, nikako nije hteo da uzme kredit. Opekao se već žestoko.

Soba želja

Danas, međutim, svi sanjaju o novcu, i siromašni i bogati. Nije bitno koliko imaš, i šta više, oni koji imaju dosta baš zbog toga žele još, nikada nije dovoljno, jer u pitanju je kvantitet, zjap, nema supstance i karakterističnosti koja je uvek ograničena, specifična, osobena, nego je u pitanju prazna brojka i uvek može još malo, bez kraja, izgleda kao da propadaš što više imaš. Tako, paradoksalno, imućniji postaju gladniji para, osećaju se oskudno. Deda Ljuba se često smeškao i kuckajući kažiprstom po slepoočnici govorio: „Ovdé je bogatstvo, u glavu, ne u novčaník.“ Čovek može da bude bednik, a spolja lovator. To je često pravilo.

Sve zbog toga jer veći novac menja psihu. Svi smo čuli priče o dobitnicima na lutriji koje je dobitak upropastio i koji su iskreno zažalili što im je upala sekira u med. Nekima su uništeni životi, nepovratno, i oni bi se najradije vratili u vreme kada su kuburili i pazili na svaki dinar. Tada su bili stvarno sretni, kasno im se javilo. Naravno, niko im ne veruje.

Ako sam i ja bio nepoverljiv prema tim vestima, mislio da to meni ne može da se desi, da čovek treba da bude velika budala da bi skliznuo u propast onda kada više ni zbog čega ne treba da brine jer je obezbeđen, uverio sam se na svojoj koži da je upravo to slučaj.

Dok sam bio bez para ili imao neku crkavicu bio sam spontaniji, radosniji, više sam cenio postojanje, boje su bile jarke, upečatljive, ništa nije mereno količinom već kvalitetom, zanimale su me samo nemerljive stvari. Kao u filmovima Tarkovskog. Sve što je moglo da se umnožava, sabira i oduzima, menja za slično, isto, bilo je beskrajno odbojno, odurno. Kako i kaže očajni književnik na početku „Stalkera“, obraćajući se dami u bundi: „Nema ničega drugog na svetu, Boga, đavola, nadnaravnog, čudesa, skrivenog, ima samo trougla ABC koji je jednak trouglu A'B'C’.“ Ili čuveno dva plus dva jednako četiri, što je noćna mora podzemnog junaka Dostojevskog.

Onda sam sticajem sretnih okolnosti, baš zahvaljujući dedi i baki, došao u posed novca koji je na prvi pogled rešavao sve moje probleme oskudice i nemaštine. Mislio sam da ću se najzad opustiti, oslobođen brige o egzistenciji, poslu, preživljavanju. Počinjala je bajka u kojoj sam mogao imati skoro sve što sam želeo. Ali ne lezi vraže.

Imetak koji sam dobio odvojio me je od sveta. Počeo sam stalno da razmišljam kako i gde bih mogao da ga trošim, sve što sam video mogao sam kupiti i više nisam video stvari, raznovrsnost i unikatnost, nego samo cenu koja je sve obezličila, obljutavela, otvorila vrata sobe koja me je usisala i u kojoj sam lebdeo u bezvazdušnom prostoru. Soba želja bila je strašna. Stalker me je za ruku doveo do nje i ja sam se, kao i junaci filma, prepao.

Špardžijska iskušenja

Dobro, pitaće neko, a koji su to problemi onih koji se iznenada obogate? Svako bi želeo da se nađe u takvoj situaciji, da ima te muke. Pa to je ukratko sledeće: kako čuvati, sačuvati sumu koja se poseduje, u kojoj valuti, s kojom kamatom, u kojoj banci, šta sa inflacijom, njeni zubići krnje glavnicu uporno i strašno, da li uložiti u nekretnine ili investiciono zlato, akcije, i kako se to radi, pa šta ti je važnije, sigurnost ili zarada, analiziraš političku i ekonomsku situaciju koja je kod nas veštačka, nepredvidiva, a uz to meni se to desilo kada je počeo rat u Ukrajini, prognoze bile apokaliptične, itd i tsl.

Kada sam ušao u pakleni krug razmatranja i odlučivanja, nespreman na njega, kao na jaku struju, pregorela mi je licna, poželeo sam u nekim trenucima da sve što imam poklonim nekom, otarasim ga se i vratim prostoti sitne pare u džepu. Tu bar nema velikog gubitka ako se čovek prevari. Štedljive sam prirode, na deda Ljubu, špardžija govorili su baka Olga i Stojan za mene, delovao sam im savesno i racionalno. Ipak nisam odigrao na najbolji mogući način s ovim malim kapitalom i još uvek sebi ne mogu to da oprostim. Zaboravio sam da ništa od toga nije moralo da se desi, da sam mogao ostati onaj od ranije, da je sve ovo dar kao i život sam. Sve je lakše kada se setiš da je čudo i najveća vrednost da si uopšte živ. Ali pojeo me novac. Oslobodio strahove i neuroze koje su se razularile. Manje sam se opterećivao lovom kad je nisam imao. Paradoksalno, moj život je izgubio na vrednosti, sadržini.

Ulazio sam u prodavnice i pod pritiskom neverovatne mogućnosti da mogu da uzmem šta god poželim kupovao odeću za koju bih posle utvrdio da mi ne odgovara. Pomračila mi se svest. Sve je bilo dozvoljeno. Posle bih se kajao ali bih ponavljao grešku. Nisam više imao kriterijume, tj. nasušnost potrebe koja bi mi izoštrila izbor, a tako sam funkcionisao u ranijem životu.

Shvatio sam, tj. podsetio se da je čovek biće nedostajanja, granice i žudnje ali ne samo za materijalnim inače je sklon korupciji na svim nivoima. Ko postane samo konzument u krajnjoj liniji sebe vidi kao robu na tržištu. To nije zdravo ni za telo a kamoli za dušu, bolje se funkcioniše sa svešću da nismo isključivo od ovoga sveta, eto čemu religije, one su disciplina onostranog, božanskog: čovek je zadovoljniji, ispunjeniji, šira je percepcija. Glavom treba probiti nebo jer je zrela ličnost šira od života. Kada nisi rob i roba čula su izoštrenija, otvorena za nepoznato, u punom kapacitetu, sveža i čista kao kod životinja ili dece, u suprotnom mogu biti zatrpana i zagađena ako pratimo i praktikujemo ono što nude mediji tretirajući nas kao ovce za šišanje. Najvećim delom istorije živelo se skromno, što ne opravdava siromaštvo nego govori o tome kako smo formatirani za optimalno.

Veliki esejista i pesnik Miodrag Pavlović je biblijsku besmislenu inverziju, možda namernu grešku crkve „blaženi nišči duhom“ ispravio u „nišči su blaženi duhom“. Dalje u tekstu kaže, da parafraziram: Duh ništa ne košta a može mnogo da dâ. Duh je jeftina zabava jer je nematerijalan. Duh stvarno ništa ne razmenjuje, ne trampi, ne upotrebljava, ali se kroz njega dublje postoji. Doći će vreme kada za prosečnog čoveka neće biti druge moguće zabave osim duha, ili zločina. I tada će gotovo svi preporučivati zločin i nasilje. („Govor o Ničem“, Ekonomija duha, 1979)

Sve ovo verovatno važi bar za monaški profil ljudi kome ja pripadam jer se najbolje osećam i delam kada sam praznog stomaka, čak i uživam u gladi, pa sam lak i ne razmišljam ništa ili mislim o nevidljivim, apstraktnim ili smešnim stvarima. Kada sam sit ili sam se prejeo, težak sam sebi i opterećen pohlepom, imanjem a ne veličanstvom bivanja. Sva energija organizma troši se na varenje, postajem idiot, nervozan, s viškom negativnih misli i energije. Na Balkanu je nažalost upravo to ideal i zato nam ovako i ide. Deda Ljuba je govorio:„Kada čovek postigne sve što želi onda može samo da umre.“

Biti veći od sudbine

Čovek nije ništa po sebi i za sebe. Nije stvar koja se može osigurati, posedovati, mi smo vrata između svetova. Kada sretneš nekog ti stojiš pred vratima, pitanje je samo gde ona vode: u zabavu, u mudrost, u smrt, bolest, radost, blaženstvo, ropstvo… Treba držati vrata otvorena, podmazivati šarke, a svet koji se nudi onome ko pređe njihov prag bilo bi lepo da bude ispunjen ljubavlju i saosećanjem, koliko je to moguće. Mi smo i sami svoja vrata, kroz sebe ulazimo i izlazimo, postojimo samo u odnosu i kao deo veće celine, univerzuma. Ko zauvek zatvori vrata, prestane da se menja, on umire, lagano.

U filmovima sam se uvek divio likovima koji izgube kuću, životnu ušteđevinu, posao, ogroman novac, naprasno ostanu bez ičega, na ledini, i onda samo zapale cigaretu i gledaju u daljinu, bez trunke gneva, potpuno mirno, uz laganu muziku. Kada bi se meni nešto slično desilo čini mi se da bih eksplodirao od muke. Dok oni ništa. Veći od sudbine.

Na svoj način shvatio sam šta je deda hteo da kaže. Najbolje je imati onoliko novca koliko ti je potrebno i možda malkice više, a na koji nećeš misliti, nećeš kroz njega gledati stvarnost. Otuđenost, formalnost, birokratska bezosećajnost, jezivost nekih bogatuna dolazi i od nehumanosti, neprirodnosti toga što se ima toliko. Mnogi su potpuno postvareni, sledbenici brendova, ne postoje kao individue nego samo kao ekskluzivni kupci, najvažniji im je njihov buđelar i kalkulacije bez kraja u kojima uživaju kao muve u paukovoj mreži.

Trebalo mi je vreme da se vratim iz bunila. I znam da ne mogu to da uradim potpuno. Veliki novac je velika briga. Svako bi trebalo da može da oseti luksuz i slavu, neko vreme, i uveri se koliko to može biti teško, posebno za labilne, nezrele i nenaviknute.

Sada sam u fazi da ne kupujem ništa što mi nije nužno, preko potrebno. Ipak nemam neograničene resurse, moguće je sve spiskati vrlo brzo. Kada idem za sitne stvari uzimam samo ono što sam planirao. Opasno je obilje koje se nudi u svakoj radnji. „Čovek je kvarljiva roba, treba ga držati na hladnom“, govorio je moj otac.

Naravno, svet će se i dalje kretati u spirali zavisti onih koji nemaju prema onima sa naslovnih strana što izlažu svoju šljašteću taštinu i koji i sami zavide još bogatijima, čiji milioni i ne mogu da se potroše, nikada – ništa se neće promeniti u vezi toga. Razlika između dobrostojećih i ubogih nikada nije bila veća. I umesto da se nađe neko humano rešenje, poput novih poreza zarad dobrobiti svih jer svega ima dovoljno za celu planetu, hrani se ideologija grabeži i brze zarade, rad je izgubio nekadašnje dostojanstvo. Ono iz vremena mojih baka i deka. I novac, takođe, gubi na simboličkoj vrednosti kada neko ko šutira loptu ili slika se bez gaća zarađuje hiljadu puta više od nekoga ko spasava živote. Ali niti su svi imanjići zli niti svi nišči sveci, istina je mnogo složenija, sve je do čoveka.

Eh, za kraj, deda, dobro je što nisi doživeo ovo sada i hvala ti na nauku. Vidim te kako mi namiguješ iz večnosti.

Dragoljub Stanković

Stanković: Izveštaj s autopsije
Stanković: Zagrljaj
Stanković: Predivne zverčice
Stanković: Čemu poezija?
Stanković: Sarajevo on my mind
Stanković: Moj demon
Stanković: Čitalački počeci
Stanković: Svi za mnom!
Stanković: Žmurke
Stanković: Sećanje na seks
Stanković: Pisac na samrti
Stanković: Protoplazma
Stanković: Kasapin i ja
Stanković: Za nežnost
Stanković: Pismo večnosti
Stanković: Igre smrti i gladi