Potrebne su nam nove ideje da bismo rešili tri najveća ekonomska izazova našeg doba: to su klimatske promene, nestajanje srednje klase i siromaštvo. Prvi izazov je egzistencijalna pretnja našem fizičkom okruženju; drugi proizvodi polarizaciju i ugrožava demokratiju; treći je moralna pošast za čitav svet. Ali, s obzirom na jačanje autoritarizma i ekonomskog nacionalizma, reklo bi se da nemamo mnogo povoda za optimizam na bilo kom od ova tri fronta.
U svojoj novoj knjizi, Zajednički prosperitet u podeljenom svetu, pokazujem da za ove probleme već postoje rešenja koja se primenjuju širom planete. Ali ona često promiču ispod radara ili ostaju zanemarena zato što odstupaju od konvencionalnih pristupa.
Da ne bude zabune, spolja posmatrano, to su tri veoma različita izazova, i čini se da se naši napori da ih rešimo često uzajamno potiru. Mnogi veruju da je zelena tranzicija nespojiva s održavanjem željenih stopa ekonomskog rasta, kao i da podrška srednjoj klasi u naprednim ekonomijama nanosi štetu zemljama u razvoju. Ta tri izazova uzeta zajedno postavljaju nam zajednički globalni zadatak: to je pokretanje strukturne transformacije naših ekonomija da bi se podstakle one aktivnosti koje doprinose zelenoj agendi i pogoduju otvaranju boljih i produktivnijih radnih mesta.
Industrijske politike su tradicionalno imale ključnu ulogu u procesima ekonomske transformacije, prvo u naprednim ekonomijama, a zatim u uspešnim zemljama istočne Azije. Danas nam je potrebna osavremenjena verzija iste strategije koja će uzeti u obzir potrebe zelene tranzicije, kao i činjenicu da proizvodnja nije više primarni generator novih radnih mesta (čak ni u zemljama u razvoju).
Već smo postigli uspeh na polju obnovljivih izvora energije. Mada su se ekonomisti dugo zalagali za oporezivanje emisija ugljenika i sistem trgovine emisionim kreditima kao najefikasniji metod za smanjenje zagađenja, stvarni i zaista spektakularni rezultati u toj oblasti ostvareni su kineskim zelenim industrijskim politikama. To su politike usmerene na ciljeve postavljene na nacionalnom nivou, koje se uglavnom sprovode na nivou lokalne samouprave, od strane opštinskih vlasti. Tako su cene solarnih panela, turbina i električnih baterija smanjene dovoljno da obnovljiva energija postane jeftinija od energije dobijene iz fosilnih goriva. Ubrzavanje zelene tranzicije koje je potom usledilo uverilo je čak i neke od najvećih pesimista da se klimatska katastrofa još može izbeći.
Kineski pristup je dobar primer industrijskih politika novog stila koje se u velikoj meri razlikuju od onoga što je uobičajeno. Takav pristup podrazumeva intenzivnu saradnju između nacionalne vlade, nižih nivoa državne uprave i poslovnih interesa. Subvencije su imale značajnu ulogu, ali one su bile tek jedna od brojnih alatki koje uključuju i politiku nabavki i javni investicioni kapital. Kineski pristup je najbolje opisati kao eksperimentalan i postepen, a ne kao hijerarhijski sistem uslovljavanja odozgo naniže.
Da li bi sličan pristup mogao pomoći u otvaranju dobrih radnih mesta i transformaciji koja je neophodna ako želimo da sačuvamo srednju klasu i eliminišemo siromaštvo? Nažalost, u razvijenim zemljama, kao i u zemljama u razvoju, industrijske politike su i dalje fokusirane na proizvodni sektor, čak i u domenu otvaranja ili održavanja radnih mesta. Da ne bude zabune, proizvodnja je i dalje relevantna i važna za zelenu tranziciju, da bi se osigurala otpornost lanca snabdevanja, kao i iz razloga nacionalne bezbednosti. Ali usled automatizacije i globalne konkurencije proizvodni sektori danas otpuštaju najviše radne snage – čak i u Kini, koja je i dalje svetska proizvodna supersila. Ne preostaje nam ništa osim da se za otvaranje radnih mesta koja će doprineti održavanju srednje klase oslonimo na usluge.
Srećom, u naprednim ekonomijama i ekonomijama u razvoju u toku su brojni eksperimenti na subnacionalnom nivou u kojima partnerstva između državnih agencija i privatnog sektora ili grupa građana donose značajne ekonomske transformacije. Takve lokalne inicijative vezane za mesto ne izgledaju kao tradicionalne industrijske politike, ali one su veoma slične kineskoj strategiji. Taj pristup uključuje jačanje saradnje sa javnim sektorom (obuka za sticanje radnih veština, proširenje poslovanja, regulatorna pomoć i nove lokacije), kao i subvencije za otkrivanje novih poslovnih prilika i otklanjanje zakonskih prepreka.
Nacionalne ekonomske vlasti mogu da koriste takve modele. Administracija bivšeg američkog predsednika Joea Bidena organizovala je „izazove“ pozivajući lokalne agencije za ekonomski razvoj da kandiduju predloge za federalno finansiranje. Takav pristup obezbeđuje nove resurse i podstiče lokalne aktere da prevaziđu probleme kolektivnog delovanja i razviju zajedničku viziju daljeg razvoja. Nažalost, obim i razmere takvih programa blede u poređenju s ključnim industrijskim politikama nacionalne administracije, kao što su CHIPS i zakon o nauci, kao i zakon o smanjenju inflacije, koji su svi orijentisani na proizvodnju.
Nacionalne vlade, naročito u naprednim ekonomijama, mogu odigrati važnu ulogu u upravljanju inovacijama na način koji će biti povoljniji za radnu snagu. Mnoge uslužne industrije – maloprodaja, skladištenje, logistika – već su imale koristi od uvođenja novih digitalnih tehnologija, ali privatne korporacije ne drže mnogo do interesa radnika. Nove tehnologije koriste se za nadzor i izvlačenje više vrednosti iz radne snage, umesto da pruže radnicima više autonomije i omoguće im da obavljaju širi spektar zadataka. Razvoj tehnologija koje će osnažiti radnike u tradicionalno slabo plaćenim poslovima kao što su nega, maloprodaja i prehrana zahteva fokusiran napor javnog sektora, baš kao i razvoj obnovljivih izvora energije.
Moja knjiga je upozorenje i zrak nade. Pokazao sam da je sadašnja ponuda državnih politika neadekvatna za zadatke pred nama i da će sasvim sigurno dovesti do sukoba između postavljenih ciljeva. Da bismo se izborili s klimatskim promenama, obnovili srednju klasu i smanjili globalno siromaštvo moramo se udaljiti od ustaljenih načina razmišljanja i ispitati nove pristupe. Dobra vest je da to nije neizvodljivo i da nije prekasno da krenemo boljim putem. Klica takvih inovativnih pristupa već postoji u praksama prihvaćenim širom sveta. Nije nam potrebna revolucija. Dovoljna je rekonfiguracija postojećih prioriteta i politika.
Unutrašnja politika i odsustvo globalne saradnje često onemogućuju rešenja koja ekonomisti i tehnokrati nude kao najoptimalnije opcije. Ali takva rešenja preovlađuju u drugačijim pristupima koji su u stvarnom svetu često efikasniji.