Ne znate kako se pišu romani koji osvajaju nagrade? Polako. Objasniću vam. Načuljite uši i uključite diktafone. Plajvaze u ruke.
Prvo morate odabrati temu. Svi prustovci, džojsovci, malarmeanci i valerijanci otpadaju odmah jer kod nas, a i u svetu danas se isplati jedino društveno-politički angažman zakamufliran i garniran kao romančić. Tako da bi bilo dobro da uzmete neku svima znanu ali neobrađenu katastrofu. Događaj mora biti u vezi ratova devedesetih makar posredno. Svi smo zagledani u taj ponor iza nas, on upravlja svakim segmentom naših života, a o njemu se prilično malo, traljavo pisalo i piše, bar u Srba, tako da polje vam je nepregledno. Takođe, skorašnja istorija se kod nas kao i prethodne nikada ne obradi naučno i zvanično, namerno se drži podgrejana i u mraku, deca se uče lažima u školi, propaganda je strašna, ne bi li se prvom prilikom izvukla i upotrebila za nove pokolje, tako da ćete sigurno biti proglašeni za kovačevski subverzivnog razbijača tabua, bilo da su oni nacionalistički, patrijarhalni, seksualni itd. Evo vidim da žirijima diljem regiona već polako idu bale na usta kad kao slučajno saznaju na šta ste se obrušili. Ubistvo Đinđića, bitka na Košarama, šta god, Srebrenica, Vukovar, samo da je vruće, a devedesete će biti hot do naredne apokalipse ili zauvek. I kako god pisali neko će reći da je sve bilo baš tako, i gore!
Kada ste izabrali tragični i nepopravljivi udes iz prošlosti, najbolje sa puno mrtvih, masovan, krenite u ispitavanje i iščitavanje građe, svedočanstava, dokumenata, svega u vezi odabranog skazanija. Pronađite neke paralele sa sličnim dešavanjima pre i posle onoga što se istražuje i kao sopstveni doprinos nađite neke lične, intimne dodirne tačke junaka o kojima pišete sa tužnim sledom dešavanja i trudite se da tim načinom dosegnete ili bar posegnete za univerzalnim simbolima ljudskoga postojanja. Kritičari će to već nanjušiti i citirati kao papagaji, kao da su izronili biser sa dna mora. Ako pak i ne nanjuše eto vašeg intervjua čak i pre nego se knjiga pojavila da ukažete na bitne stvari u rukopisu u nastajanju, a na raspolaganju vam je i blurb i recenzije izdavača, drugara iz kavane.
Začudi se čovek kada čitajući razne kritike jedne knjige stalno nailazi na iste formulacije, kao da ih je lično pisac pisao da bi samome sebi objasnio svoje delo ali, avaj, bezuspešno, i on dolazi do zida i udara glavom krvnički u njega. Svi misle: mora da je mnogo pametno kad je tako tamno i nejasno, mudrost takoreći. To posebno važi za kobajagi kompleksne i zaumne fikcije, gde ne vidite ni rep ni glavu niti logiku pripovedanja. Pozovete se onda na Pinčona, Kafku, i druge zagonetne autore i eto vaše tradicije. Jedan zli jezik mi je u poverenju rekao da je to odavno praksa u srpskoj književnoj kritici, da pisac napiše novinsku recenziju sopstvenog dela, a da je kritičar samo potpiše. Naveo je kao primer poznatog pisca sa inicijalima D. A. Ja sam ipak rekao NE. Nisam mu poverovao.
Sve u svemu vi znate da ne pišete za prosečnog čitaoca koji tone i grca pod teretom razarajuće tranzicije, i nema puno vremena, ne, vi pišete za svoje poznanike, kritičare, profesore, članove žirija, za sasvim privilegovanu klasu koja sa svojih moralnih i nebeskih visina autoriteta, iz komfora kabineta i ušuškanosti, uz keksiće i čaj s rumom, može i sposobna je da odvoji nekoliko popodneva da pročita vaše delce i shvati da se već godinama samo na njega čekalo. Time će ona opravdati svoje postojanje i imidž neprikosnovenog arbitra i znalca, nezamenjive instance visokoučenih umova, koji sasvim opravdano troše budžete domaće i strane, sve sa misijom da nekulturno i nezahvalno društvo učine boljim i da za sve trasiraju put u raj po svome ukusu, jer oni su već u njegovom predukusu.
Poželjno je da na početku vaše knjižice bude neka posveta, tako da čitalac oseti da je pisac običan čovek zahvalan konkretnim bližnjima, npr. supruzi. Da nije neki Antihrist. Posle toga nije loše staviti jedan ili više citata vezanih za temu, ne moraju biti baš totalno odgovarajući, treba samo to da budu neupitna zvučna imena svetske literature i filozofije. Time čitaocu izbijate 10, možda i 20% kritičkog razmišljanja u startu. Ko bi se sporio s Vitgenštajnom, Andrićem, Hajdegerom? Što duži citat to bolje.
Ako se pitate o tzv. stilu za to ne brinite. To je izmišljotina onih koji teško pišu i večitih nervčika i zanesenjaka, vi ste, međutim, uredni, besprekorni administrator sa tri obroka dnevno. Samo pregalački rad spasava i put je ka najvišim vrhovima. Mont Everest slave doseže se samo nemilosrdnim pripremama i višegodišnjim treningom. Treba polako izložiti ono što ste smislili, jednostavnim rečenicama, napravite plan dela, šta ćete reći u kom poglavlju, i držite se toga. Kao da ste činovnik koji treba da opiše događaj za šefa, birokratski precizno, uz poneku metaforu i diskretnu duhovitost. Ako vam je baš do stila krenite s dužim rečenicama, trudite se oko atmosfere, boja, kao da to osećate, dajte pasaže opisa predmeta, okoline i ljudi, tolstojevski živopisno i razigrano ali ne preterujte. Tu ste već na pragu velikog Ive. Ubacite frizirane ili stvarne dokumente vezane za likove, kišovski razbarušeno ili diskretno.
Što se tiče likova, glavnih i sporednih, oni ne moraju biti upečatljivi, važno je da ih je više, kada se čita da se čuje graja, da međusobno budu suprotstavljeni, a protagonista bi trebalo da je vaše drugo ja, u njega ćete najviše uložiti. Ako je on bled, nedovoljno profilisan, loše motivisan, neuverljiv, ne brinite, ne može se protiv svog karaktera, vi ste ipak samo službenik spasenja. Dajte koliko možete. Na sreću, oni koji dodeljuju nagrade, stipendije, rezidencije, baš vole takve sive, likove bez osobina, one koje zaboraviš i pre nego si ih video, jer tako zamišljaju prosečnog čoveka, tj. sebe.
Ako bi, ne daj bože, dali nekog izuzetnog, neuklopivog, nonkomformistu, nekog ko ide suprotno od zloduha vremena, koji deluje staromodno i iznenađujuće, zbog koga bi profesori morali da uključe svoje odavno ugašene i samozadovoljne žlezde, to bi predstavljalo problem. Niko vas ne bi razumeo. Od onih koji to treba da urade, a za koje pišete. Nemojte da zamuckujete i da pravite trenje, ni u rečenici, ona treba da je jasna, bez inverzija, cela lepa, niti u psihologijama i žanrovskim određenjima. Razbijanje žanra tako da se više ne zna šta je napisano, roman ili non fiction preznojiće kritičare i doneće vam puno negativne energije. Sve treba da klizi u već znane šeme i podele, očekivanja.
Dobro bi bilo da imate dodatna objašnjenja na kraju knjige, da je opteretite i neknjiževnim materijalima, npr. muzikom, slikarstvom, filmom, ma može i receptima za torte i šnenokle, tako da čitalac ima potpuni utisak, za sva čula, apsorbovan je, i time on nikada neće moći da istraži sve vaše aluzije i konekcije. Knjiga onda postaje teška i kapitalna, tzv. kupusara, treba se s njom izboriti i nikako ne pomisliti da je u njoj sve dosadno i apsolutno nepotrebno. To je posao za pomenutu književnu elitu, da zaradi platu. Zbog tog establišmenta a i zbog sebe treba da pišete skoro svake godine bar po jedan romančić. Onda nikada niko normalan neće moći da vas pročita celog jer vi brže pišete nego što on čita. U toj šumi i tomovima sa budućih polica i akademija, smeši vam se sudbina oca nacije ili bar opozicije. Mesto u Panteonu najvećih vam je zagarantovano.
Možda će vam neko reći da ste zloupotrebili tragediju još živih, konkretnih ljudi, njenom fikcionalizacijom, upropastili stvar jer niti ste napisali dobru knjigu, niti ste se realno založili za ispravljanje nepravde, pošto se to ne radi u fikciji nego na političkoj sceni i u novinarstvu. Dodaće verovatno da ste mogli od ogromne sakupljene građe u vezi ratnih i okolnih dešavanja napisati hvale vredno i upečatljivo publicističko delo koje će ostati kao svedočanstvo, samo da niste umislili da ste genijalni romanopisac i da ne patite od zablude da je tzv. roman najbolji književni žanr. I da sada kada ste potrošili značajan stvarni potencijal nečega što je moglo biti upotrebljeno za pravu političku borbu, dugo vremena niko mu se i neće vraćati, umrtvili ste angažman, dobili ste upravo suprotno od svoje prometejske misije, prazninu i devalvaciju misli i jezika, a to je i najveći mogući promašaj u pisanju koji neko može imati.
Savetujem vam da se ne obazirete na takvog očigledno netalentovanog i zavidnog čitaoca i da nastavite dalje da pišete još više i borite se za svoju i elitno kritičarsku stvar, uprkos neshvatanju šireg puka, a informacija da se vaša knjiga koja je dobila najveću državnu nagradu, na primer NIN-ovu, čita vrlo malo u bibliotekama neka vas ne obeshrabri, treba utuviti ljudima mnoge stvari i za 50, 100 godina bićete prepoznati kao neustrašiva veličina jednoga doba. To što vas niko ne čita samo znači da ste već u večnosti.