Sećam se svog prvog plakanja pred drugima, a nemam sliku da sam ikada pre toga plakao. Imao sam šesnaest godina, seo da ručam s porodicom, sasvim rutinski, bez ikakve emocije, u našem stanu u Svetozarevu (danas Jagodini). Selili smo se tih dana za Beograd iz Niša u kome sam završio prvi razred srednje škole. U Nišu sam morao da ostavim prvu devojku koju sam imao u životu i da odem više od 200 km na sever, u nepoznato. Odgajan sam po svim pravilima transakcione analize: budi muško, zapni jače, dečaci ne plaču, nikada nisam ni video da neko ko nije dete plače a da to nije od crnog luka ili na sahranama. Ili na filmu u patetičnim scenama.
Zato je baš mene najviše iznenadilo kada su mi suze grunule usred jela sa bratom i roditeljima, a da nisam uopšte ni razmišljao o Stefi i šta će značiti naše razdvajanje. Nešto je u meni puklo, nesvesno, neko je razmišljao i osećao i probio kroz oklop moje racionalnosti i vaspitanja. Odmah sam ustao i otrčao u sobu, pustio da sve isteče iz mene. Verujem da su svi bili zapanjeni i ne sećam se da mi je iko išta utešno rekao. To se doživelo kao nešto prolazno, kao plaha kiša.
Meni je kasnije to bio čist dokaz frojdovske teorije, neko dublje lice izbilo je na moju površinu i ja nisam mogao da ga kontrolišem, u tom trenutku video sam sebe kao nekog drugog, zatečen jer neko u meni žali za mojom draganom, ne onaj zvanični ja, tada mladi matematičar. Dobro, već sam uveliko svirao gitaru, opevao svoju dragu, opustio se u južnim krajevima, otvorio, ali opet mi je ova provala bila neshvatljiva, jer bila je u sasvim neodgovarajućoj atmosferi i društvu. Neprikladna. Za jednog tinejdžera u Srbiji 1987. godine i sramotna.
Danas vidim da su mladi otvoreniji u nekom drugom smislu. Gledam drugarice i drugove iz raznih škola koji se pri svakom susretu ljube u obraz. Meni je to potpuno nepojmljivo s obzirom na razliku u polu. Svi su nešto postali familijarni, braća i sestre, pleme se zbilo na vetrometini zlog sveta, incestuozno čak. Ja nisam smeo da dodirnem drugaricu a kamoli da je poljubim bez velikog razloga, osetio bih plamenu munju želje, vrelinu kože i nesvesticu koji nemaju nikakve veze sa drugarstvom. Izuzimam masne fote koje smo igrali na rođendanima, francuski poljubac bio je tu više prisilna egzibicija nego intiman čin koji se pamti. Skandal koji je potvrđivao granice.
Drugde po svetu, u latinskim zemljama čini mi se, ljube se žene i muškarci pri susretu oduvek, čak pri upoznavanju ali ovde mi je to novost, na patrijarhalnom Balkanu koji je inače, usput, retardirao oko sto godina, vratio se na fabrička podešavanja iz predmodernog doba tzv. tradicije (čitaj: palanke). Pitam se da li klincima hormoni rade kao i nama nekada, zar ne osećaju tu napetost i slatko neprijateljstvo pri viđenju, stalnu borbu i igru zavođenja koje ima i pri najučtivijem ponašanju, hladnom. Tada možda još i više jer je želja skrivena pa se i na najmanji znak obraća pažnja, u govoru tela i izrečenom.
Pitam se da li je nestala spora i jaka požuda kod mladih? Da li je sve postalo fast love, one-night stand, pornografija i površna romantika? Nisu li pametni telefoni krivi za manjak one tihe i vulkanske strasti zaljubljivanja kod koje otkrivaš osobu polako, mistično, nemaš njen detaljni životni profil na društvenim mrežama koji je kao uvid u zdravstveni karton i u javni intimni dnevnik. Nadam se da takvih ljubavi ima jer ljudsko je biće za to sposobno i to su večni trenuci, kao i da sam ja verovatno samo matoro zakeralo iz prošlog veka i milenija. Zar nije duboka emocija analogne prirode? Pitaću veštačku inteligenciju.
***
Čini se da čovek sa starenjem postaje lakši na suzu. Pomenuo sam jednom u kafeu „Galerija“ neki zločin iz ratova devedesetih, možda onaj paravojnih zlikovaca Škorpiona koji su sami sebe snimali dok su ubijali bošnjačku decu, i mom sagovorniku Predragu Čudiću ovlažile su se oči i pre nego sam i završio rečenicu, momentalno.
Sada meni treba vrlo malo da zaplačem gledajući filmove, najviše u situacijama kada neko nekog nepovratno gubi. Antologijska je scena iz divnog filma Vreme nežnosti (Terms of Endearment, 1983) u kojoj Debra Vinger umire posle dugog vremena od raka i njena majka koju igra šašava Širli Meklejn kaže nešto kao: Mislila sam da će biti olakšanje (kad prestane patnja bolesnice) ali ne, od ovog nema ništa teže! Plač izgleda kao jedina prava reakcija na činjenicu smrtnosti, nikakva objašnjenja i racionalizacije tu ne pomažu. Kao što je i smeh najbolji odgovor ludoriji i čudu sveta i ljudi. Deca se najviše smeju i plaču. Budite kao deca, reče neko.
Ne mogu više da se setim u kojoj knjizi sam čitao, neka mi neko javi ako zna, gde pripovedač za jednog junaka koji je imao sasvim normalan život, čak možda bio i uspešan, da bi nekada išao u garažu u svom dvorištu i plakao u mraku. Nije imao nijedan razlog za to i ja sam pomislio da on plače nad čovečanstvom, nad ljudskom situacijom u svetu.
Inače, ovaj tekst podstaknut je činjenicom da često teško i neutešno plačem u snovima, izgubljen, i to me zbunjuje jer ne živim loše. Izgleda da sam spontaniji ispod površine ega, nezadovoljstvo nekim stvarima dolazi mi u čistom obliku. Kao da se granica između svesnog i nesvesnog utvrđena u formativnim godinama spušta kasnije i postaje poroznija, bar kod nas koji se bavimo nekom umetnošću. Nekad kad slušam muziku suze mi krenu bez konretnog razloga, dođu mi neke neimenovane emocije dok pratim ritam, igram, nije da žalim za nečim nego mi srce eksplodira, izliva se potisnuta osećajnost koja možda traži drugu obalu, osobu, to je neki potencijal nežnosti, ekstaze, posvećenosti, ljubavi, čežnje koji neće nikada biti iskorišćen, poklonjen nekome ali koji je tu i koji će nestati sa mnom. Zato to nadoknađujem pisanjem.
S druge strane, poljubac ima svoju jaku, nemuštu stranu, značenje kao onaj iz „Velikog inkvizitora“ Dostojevskog, on može mnogo reći onda kada reči više ne vrede.
Moj drug Vlada već puno godina ide u humanitarne posete osobama s invaliditetom i donosi im iz udruženja potrepštine, pomagala, interesuje se za njihov život koji je strašan, i bio bi nepodnošljiv nama koji možemo da hodamo i staramo se o sebi. Radi se o ljudima sa cerebralnom paralizom uglavnom. Bio je skoro kod žene u tridesetim kod koje je utvrđena galopirajuća multipla skleroza. Ona je prestala da radi, pala je u krevet i potpuno je bespomoćna sa jezivom perspektivom ispred sebe. Dobila je kolica da bar može da sedne i da se kreće. Na odlasku posle razgovora moj prijatelj nije imao šta da joj kaže nego ju je poljubio, iako se nisu znali pre toga. Taj poljubac bio je možda najlepši znak podrške bližnjih, verujem da će ga ona pamtiti više od ispraznih reči koje daju lažnu nadu.
Zato plačite, ljudi, i budite milosrdni, ne budite tvrda srca, to posebno važi za okoštale, zadrte, namrgođene Srbe, i ljubite se, dok još ima vremena.