Kupovina odela za kraj rata
Porodični prijatelj moje tazbine koji je pre petnaestak godina vozio moju buduću suprugu i mene, kao mladu i mladoženju, u okićenom džipu, na opštinsko i crkveno venčanje bio je devedesetih godina trgovac ekskluzivnom robom u Beogradu, tekstilom i parfimerijom, najjačih brendova, originalnih, dakle tipičan valjator u sivoj zoni tadašnjeg sumraka svega ali verovatno od onih jačih.
Baš u njegovu radnju jednog dana 1995. godine ušla je ozbiljna žena da pazari skupo i elegantno odelo za svog šefa. Kada je odabrala bilo je nesuglasica oko izdavanja računa jer je ona tražila format koji bi otkrio da je roba švercovana. Natezali su se oko toga. Rekla mu je sa smeškom: „Kada bi znali za koga kupujem bilo bi Vam jasno da nećete imati nikakvih problema.“ Poverovao je na kraju i dao joj ono što je tražila. Pokazala je veliko razumevanje za njegov biznis.
Posle nekog vremena gledajući potpisivanje istorijskog sporazuma u Dejtonu, zavaljen u fotelju, iznenađeno je ugledao svoju robu na balkanskom kasapinu.
Genijalno je da se šef jedne države, regionalni gospodar života i smrti, onaj koji je posejao masovne grobnice i smrt u ogromnim razmerama, pre potpisivanja epohalnog poratnog sporazuma krišom oblači u polulegalnoj radnji jer ne može drugačije. Izazvao je sankcije, zatvorio zemlju i to je stiglo i do njegovog praga. To je slika i prilika njegove vladavine, simulakruma u kome smo živeli kao u košmarnom snu.
Ponašao se mangupski, kao na Divljem zapadu, šegačio s međunarodnom zajednicom, prezirao sopstveni narod, bolje reći ceo ljudski rod i želeo da baš zato savršeno izgleda na televiziji jer bio je i ključni uzrok rata koji je nekako pristao da okonča. Njegov narod je tonuo i klicao mu, drogiran, overdoziran nacionalizmom, u duhovnoj i materijalnoj bedi, i mazohistički tražio još. To je, dakle, ta široka, divna, ropska slovenska duša.
Takav je bio osećaj devedesetih, imitacija stvarnog morala je da traje, kao da je sve normalno i kreator je uživao u svom carstvu mimikrije. Kao što i Srbija nije bila u ratu. Pretpostavljam da je mogao da učini bilo šta s prodavcem odela i robom ali je on odabrao najsatanskiju stvar, glumu kao da je sve u redu. Krivotvorenje sveta i ludilo samodovoljnosti bili su izvor njegove neograničene veselosti i dobrog raspoloženja posebno jer je to uspeo da nametne milionima, da promeni realnost, sladostrasno preusmeri državni Titanik ka kobnom ledenom bregu Velika Srbija. Hiljade mrtvih i bezbroj unesrećenih bili su samo kulisa i gorivo za perverzno bogat i neodgovoran život odabrane klike, bande koju smo mogli da vidimo pri sahranama najbližih saradnika, kao u pravim mafijaškim filmovima: onda kada ubica ganuto nad rakom prvi govori u čast žrtve, onoj kojoj je pre neki dan prosuo mozak.
Kratak pregled raspadanja
A kako je taj bezlični aparatčik ušao u mozgove mojih sugrađana, naroda, familije i uništio život na ovim prostorima bar za naredni vek? Kada se pojavio krajem osamdesetih ja sam bio u prvoj ludoj, pank mladosti, prezirao politiku i ništa nisam razumeo te dosadnjakoviće koji govore u beskrajno ponavljajućim formulama, uglavnom s ciljem da ništa ne kažu, sivi i mrtvi ozbiljni kao da su službenici ništavila. Odjednom se tih godina njegov lik umožava i on donosi nešto drugo, neku snagu i silinu za koju nisam znao kakva je i kuda smera. I ona se činila prazna i lažna, nisam ga izdvajao iz gomile smitova komunističkog matriksa, ali su svi počeli da se ponašaju kao da je on nešto drugo, željeno, konačno, predugo čekano rešenje, nisam kapirao na kom to planu ali i nije me bilo briga. U to vreme ocenjivao sam ljude estetski, stomakom, kao što smo se i identifikovali preko muzičkog ukusa, muzika je bila pogled na svet, integralan, nešto mnogo više od zvuka i zabave.
Kada su 1990. godine održani prvi parlamentarni i predsednički izbori u Srbiji, tražio sam bar neki argument, kriterijum kako da se opredelim. Čitao sam kako je on, dok je sedeo u gradskom komitetu, zabranio da se štampaju dela Slobodana Jovanovića, predratnog istoričara i političara i to mi je bilo dovoljno da ga diskvalifikujem, da opravdam svoju odvratnost prema njegovoj krutoj, ljigavoj i infantilnoj pojavi. Na moje iznenađenje, čuđenje, mnogi su prema njemu gajili obožavanje potpuno neprimereno za političara i praktično činovnika, ni po čemu karakterističnog, osobenog.
Pojavio se jednom na televiziji i moja majka, obična, normalna osoba, ushićena kao zaljubljena tinejdžerka poslala mu je poljupce kao da od njega svi zavisimo i bez njega ne možemo, na sumanut način postao je glava porodice. Nešto važno sam očigledno propustio u obrazovanju, vaspitanju, osećao sam nekakvu perverznu erotiku, bolesnu, trulu ljubav na daljinu, posebno žena prema tom odurnom čoveku.
Idealno je popunjavao prazninu umrlog vođe od pre deset godina, nadomeštao slabost muževa, zagubljenih u socijalističkom provizoriju društva koje je dugo, u stvari oduvek držano van stvarnog, realnog, i u čije ime su odlučivali nedodirljivi autoriteti. Seo je na to mesto kao dupe na nošu. Istorija je mogla da počne, ponovo, i sudbina da se uzme u svoje ruke. Dosta nam je bilo crvene bande. Sve se to osećalo u vazduhu, i sâm sam bio zaveden slobodom, nisam još znao da je to najcrnji mrak koji se spušta i da će me nadživeti.
Onda je došao deveti mart. Stigao sam na Trg busom br. 31, policija je sa obe strane blokirala trotoare. Nisam znao šta će biti. Po prvi put ću se suočiti s državnom silom na svojoj koži, kroz krštenje suzavcem, haos i jurnjavu. Vrag je odneo šalu. Kasnije tenkovi na glavnim ulicama iza kojih ostaje trag od gusenica kao sluz iza puževa. Studentske demontracije, stajanje kod česme, govori, Njegoš u interpretaciji Danila Lazovića, patrijarh, glumci…
Počinju godine u kojima će neki instinktivno videti jedinstvenu šansu i uspeti da zarade svoj prvi i deseti milion, plivajući kao ribe u vodi i isplivavši kasnije kao nova elita, dok sam ja, kao i mnogi drugi, bio zaleđen i blokiran, posumnjao sam u svoje mentalno zdravlje, odlazio kod psihologa ali sam se kasnije i sam prepustio ludilu koje nisam mogao da objasnim, bilo je kao oluja: inflacija, rat, sankcije, mržnja, srbovanje. Narod je bio sve ponosniji i propaliji, to je bilo upravo srazmerno.
Svet je mali, ma koliko da mi je bilo i ostalo strano sve vezano za politiku, između ostalog jer je njen jezik direktno suprotstavljen jeziku književnosti, ironijom sudbine kasnije sam u bolnici, u dvokrevetnom apartmanu, ležao zajedno sa pilotom koji je Miloševića odvezao u Dejton.
Današnje društvo guši se u lažima, samoobmanama, samosažaljenju, raspada se i osipa, samo sebe pridavilo je kosovskim čvorom i počinjenim zločinima, i ne vidi se da će se stanje popraviti, nema za to više kapaciteta, humanog materijala, potrošen je ako je ikada i postojao.
Stari su najodgovorniji za besvest srljanja, krckaju penzije i žale se na stanje čiji su kreatori, priželjkuju i agituju za novi rat, ništa ne naučivši iz pakla koji su prizvali i kao da će oni da ginu; srednja generacija je u borbi za opstanak, rasla u nenormalnim okolnostima, naviknuta na njih, nema vremena da misli i kada bi htela i umela, a mladi, zalepljeni za imaginaciju mobilnih telefona, tek oni ne haju za stvarnost koja je uvek u offu; rođeni su u logoru Srbija i ne znaju ni za šta drugo. Jugoslavenska prošlost nije čak ni prohujali san, ona se sada čini nemoguća kao da se uopšte nije ni dogodila.
Ostavština ovog čoveka je jeziva, epohalno, mada nije on tu bio glavni igrač, on je bio personifikacija nečega što je bilo spremano, odgajano decenijama pa i vekovima; samo je osetio da je kucnuo njegov čas, iskoristio potencijal onoga što je već bilo formulisano u elitnim intelektualnim krugovima, od državnih pisaca i profesora, pre njega.
Iz njegove perspektive on je uništio sebe i svoju porodicu, da ne govorimo o narodu i okolnim narodima. Mržnja prema životu i prezir prema istini koje su ga vodile postale su obrazac ponašanja, normalizovani su i nadograđeni tako da je sada sve na nivou rialitija, gde ne postoji elementarno poštovanje drugoga i sve se raspravlja uz dreku i nasilje. Populizam najgore vrste. Aferim, Srbi, neka vam bude, al’ ste sami sebe sjebali do koske.