Beogradske slike
Vozim se trolom Makenzijevom ulicom i približavajući se Slaviji pažnju mi privlače grafiti koji su pisani istom rukom, na brzinu čitam: Gotičarke vole fašiste, Smrt kapitalizmu! Buržuji marš iz Srbije! Živela smrt! Ernest Jinger je jedan od nas, i nešto kao: Smrt jugoslavenstvu i titoizmu! Imaju i svoj znak i broj, pečat. Posle ih nalazim na Instagramu kao omladinski nacionalistički pokret. Neimari nove Srbije. Nedić, četništvo, kampovi za dril i vežbanje mržnje. Mrak. Setih se svojih darkerskih dana. Na koncertima EKV-a iznad benda neretko je bila velika petokraka.
Dobro, neko će reći: to je ekstrem, a gde su drugi mladi, npr. svršeni srednjoškolci? Eno ih u vidu devojke prijatne spoljašnjosti, elegantno obučene, verovatno dobre učenice, kako, dok zajedno čekamo bus, zove drugara i nudi mu da zaradi 3.000 din ako glasa za vladajuću stranku. Priča ceo postupak i u slučaju da on želi da glasa za nekog drugog ili ni za koga, a ipak da uzme lovu. Slikaj ličnu a posle precrtaj i zaokruži koga hoćeš… pozovi još ljudi. Laža i paralaža srpskog sveta. Prevara kao princip društva (R. Konstantinović), prihvaćena od mladih tako da sam ih zajedno doživeo kao organizam koji savršeno funkcioniše bez mene, ja sam tu višak, odumirući ostatak sada nezamislive prošlosti, marginalac koji još uvek lupeta o nekakvim idealima i istini, o onome zbog čega je goreo u mladosti. Ipak, da li bih i ja tako postupio da danas imam devetnaest godina?
To su, dakle, novi mladi, vražji okot devedesetih, a šta rade stari za to vreme? Čeznu za korbačem. Ta rečenica mi je odzvanjala u glavi dok sam odlazio iz PIO fonda, opet na Slaviji samo malo niže, ne želeći više da čekam za penzionersku karticu za popuste. Strahovita gužva, nervoza do pucanja, kao da se deli zlato, redovi ispred šaltera se otegli i niko ne pomišlja da sve to otera u kurac, da je to mašina smrti a svi mi koji čekamo mrtvaci što hrle u grob. Osećaj je kao iz SM filmova, erotski, Gorki mesec: ne možeš ih poniziti toliko koliko oni mogu potonuti. Dno se ne vidi, u trpljenju. Ambis slovenske duše, ropska priroda trenirana vekovima, a svako malo se pozivaju na slobodarsku tradiciju. Cirkus.
Eto, na jednoj strani malena milijarderska ratna bulumenta na steroidima koja je otela državu, a na većinskoj drugoj jad i beda sitnog sveta, osiromašenog, bolesnog, starog, potrošenog, olupine ljudi koji su gradili ovu zemlju i ne mogu pojmiti da banda može da preuzme institucije. Država je za njih neupitna činjenica i svaka vlast je tu jer je dobra, sve greške i problemi su samo u funkcionisanju, tehničke prirode i prave ih pojednici, nikako to nisu sistemske stvari i svako ko je na nekom položaju to je i zaslužio, klanjamo se velikašima, zavidimo im, i mrzimo se međusobno očekujući mrvicu sa trpeze na kojoj su naši životi iskasapljeni i raščerečeni, kanibalistički pojedeni, samleveni, i onda smo čak i ushićeni kada je dobijemo, ma koliko da je malešna, ćar je to, idemo kući pevajući – posle bar dvosatnog čekanja na milost čudovišta. Pobedili smo za danas. Koga? Sugrađane. One s kojima smo u istom loncu.
I šta je bilo s režimskim karticama za glasačku mašinu? Retko mogu da se upotrebe, zaboravljene su, sav jad, napor i krv bili su mazohističko uživanje od nekoliko dana, žvaka iz medija o brizi za najugroženije. I dolaze nove zvečke za nedorasli narod jer to voli masa. Uzmi račun i pobedi. Osvoji stan. Misli o tome, svakodnevno se uposli, sakupljaj račune, troši, sve je povezano, i tebe će da krene, kako drugi tako i ti, pa nisu valjda svi ludi itd i ne misli o neprocenjivom životu koji prolazi sve brže i nije ti možda još mnogo ostalo. U ovoj zemlji ali i svetu najbolje se prodaje magla, praznina, kao što crkve već milenijumima prodaju nešto čega nema i baš zato uvek Ga imaju na lageru, to je idealan marketing, biznis: proizvod se ne može potrošiti, niti bilo ko može da kaže da ne postoji, to se sankcioniše. Iz toga izvući enormno bogatstvo sjajna je stvar, posebno ako i sam ne veruješ u to što nudiš.
Ima još produkata obmane, koji se već trideset i kusur godina fenomenalno prodaju u Srbiji: Kosovo, identitet, ćirilica, domaćinske vrednosti, nekažnjivost za zločine, resantiman, netrpeljivost prema bližnjima i susedima, antipatija, netolerancija prema različitima itd. Mafija je slaba u odnosu na crkvu. Kler te ne samo laže, pljačka, ubija, zlostavlja, nego traži i da ga bezuslovno poštuješ i voliš, diviš mu se, i povrh svega državno je potpomognut. Kada sam davno još pročitao da će dvadeset prvi vek biti vek verskog fanatizma, religije, sukoba, nisam mogao da verujem u to, mislio sam: kako to posle svog napretka nauke i tehnike?
Posle svega, želeći da nađem miran i siguran zaklon od atmosfere zla i nasilja, zaokupim se lepim i plemenitim pričama, kao nekad, odem u lokalnu biblioteku. Tamo na stolu sa novim knjigama odmah naletim na gomilu revizionističke i otvoreno četničke literature, na tvrdo ukoričene debele kupusare profesora sa instituta ništavila i besa, na otrovnu propagandu koja se akademski servira. Hitler i Tito na naslovnoj strani, ravnopravni. Tako nešto nije bilo moguće u mom detinjstvu. Zgađen sam i blokiran, ništa mi se više ne čita. Kontaminiran sam u duši, neprijatno mi je, nešto vrišti u meni. Bibliotekarka mirno sedi ispred kompjutera i ja nemam reči koje bih joj uputio. Nije ona izabrala i poručila to smeće, to je decenijski zvanični projekat od najvećeg značaja. Promena slike sveta.
Gledam oko sebe, da li je to još uvek hram knjige, gde se promoviše komunikacija, tolerancija, raznovrsnost, bogatstvo gledišta? Nije ova tzv. literatura koja čini više od polovine pristiglih, od države sveže otkupljenih knjiga, nešto kao drugačije mišljenje, jedno od mnogih, pa ti pročitaj, vidi, opredeli se, sve treba da postoji i sve strane treba da se čuju, ne, ova vrsta knjiga koju komisije u velikim količinama biraju i njima zatrpavaju biblioteke je ona koja želi sve drugo da izbriše, kao kada se fašisti služe demokratskim procedurama samo dok ne dođu na vlast. Onda kreće teror. Ubijen je pojam biblioteke. Odlazim ne uzevši ništa a bilo je pored i puno dobrih knjiga. Radi se o nevidljivom, najfinijim frekvencijama. Kome da se požalim?
Dijalog je početak svesti, kulture, još od starih Grka, bez njega nema zdravog okruženja. Trenutni film koji gledamo u Srbiji je raspadanje društvenog tkiva izazvanog ukidanjem dijaloga. Čovek i sa sobom mora da se spori i bori da ne bi zalutao i napravio pogrešne izbore a kamoli društvo koje se sastoji od miliona različitih individualnosti. Dobar deo ljudi ovde izgleda veruje da se može u napredak i pod knutom, čvrstom rukom, samo svi treba da slušaju i prate vođu, nametnutu ideologiju. Empirijski se uveravamo da to tako ne može, da su plodovi zločin i kriminal na dnevnoj bazi, beg i odumiranje stanovništva, nestanak.
Zato bih hteo da ispovraćam epohu, devedesete, ali me oni još uvek žele hraniti tim smradom i otpadom i to tako da budem i sretan i zadovoljan. Treba povratiti nesvarljivi užas i slike, ideje, priče, krikove, planove, svu bagažu kojom su nas opteretili, hiljade likova sa televizije, poluljudi, nakaza, pevaljki, proroka, belih magova, zločinaca što marširaju, ponosni što su Srbi, gnoj, suze i žuč, kiselinu što razjela je prvo rubove a onda i celi svet, žuta, korozivna, uvukla se ljudima u postelje i glave i oni se nikada više neće osloboditi nje, prihvatili su je kao sudbinu, usud, kao da nisu mogli da je izbegnu nego je još i šire dalje sopstvenim pomračenim umom i grlom, sav taj nesagledivi beznadežni, sivi i krvavi horor, nestvarnost koja nam se i dalje nameće kao jedina istina, fikcija nastala u mozgovima primitivnih, sirovih, kivnih i ozlojeđenih likova, onih koji imaju rupu umesto srca i osmeh hijene, naši vladari, zapljusnuti smo po ko zna koji put tim splačinama, pregaženi tonama jutarnjih programa zelene mržnje, ona se najbolje plaća na tržištu četvrtu deceniju već, što je za nekog čitav život, rodio se i umro u toj šovinističkoj septičkoj jami, fašističkoj jazbini, ljotićevskom slepom crevu civilizacije što slavi smrt, nastavljaju da nas truju pandemonijumom opakih laži i niskosti, ubijanjem svake ljudskosti, trijumfalnim hodanjem preko leševa nevinih, u svom pobedničkom i najboljem životu ikada, u transu, sladostrašću svireposti, jer bili bi pijanci po kafanama izbačeni na ulicu, besprizornici, bivši ljudi na deponiji istorije da nisu postali predsednici, generali i ratni huškači, zahvaljujući masi koja se komešala kao beslovesno stado ili okean pun nemani, sve to treba izbaciti iz sebe, ako se može, i ostati miran, praznog stomaka i misli da bilo bi prostora za život, za novo, ne za negaciju te šoderliste, elite gore od rulje, nego za delanje koje se i neće obazirati na njih, jer za ljubav a ne za mržnju stvoreni smo, za velikodušnost i širinu, za zagrljaj i poverenje, za sve ono što je sistematski uništeno radom nacionalnih skakavaca i masovnih ubica, da, to bi bila najbolja osveta, sačuvati prostor za sreću i za drugoga, za onog s kim se i ne slažeš i koji govori i gluposti i bedastoće, ostaviti u srcu mesta i za jadne budale, zavedene, za desničarsku decu koja naviru jer ne znaju za bolje, za samoskrivljenu nezrelost roditelja i rođaka, komšija, sve to primiti u sebe, bez negativne emocije, prihvatiti realnost, pružiti ruku jer oni žele našu mržnju, hrane se njome, u istoj smo ravni tada, isti jezik govorimo a to je uvod u nasilje u kome oni plivaju kao ribe u vodi, to im je prirodno, nužno okruženje, samo tada pobeđuju. Ne dozvolimo im to!