Srce mi je gladno
uvod, nedostatak:
Srce mi je gladno
duša mi je gladna
koža mi je gladna
kosa mi je gladna
ruke su mi gladne
oči su mi gladne.
Šta bi to bilo – dert?
I najveća sreća i beskrajna tuga ujedno. To je emocija. Prožme me organski, kao da je sâma tkiva, meso, proizvode. Nema ona potrebu da se artikuliše, samo me razvali. Ja probam da osvestim o čemu se radi, ne bih li se postavio kako treba i nalazim sasvim različita, logički suprotstavljena raspoloženja, na njenim krajevima. Ali ona ne mari, samo ti razmatraj, misli ona, moje je da te zapalim, otopim i potopim u sebi kao u srcu vreline, ljubavi, oganj te jede, sažiže i ti u suzama shvataš da nema ništa drugo u svemiru, postaješ život koji pulsira nesvestan, sama energija. Smrt je tu suvišna i nevažna, gubi oštricu, jer tebe ima previše.
Da li se ja to radujem postojanju? Ili se ono kroz mene raduje sebi? Ja sam samo sredstvo. Ushićeno je kao dete, bez razloga, otkriva sebe. Ili žalim za mladošću koje i nije bilo, proživljavam romanse, ljubavi upijene iz pesama i filmova, izgaram kao Rilke, Sofka, sve postaje čulnost koja nadilazi nebesa, hipersenzibilnost, najmanji treptaj ima snagu oluje, ključa mi u grudima milost što izliva se na svet, gorim od miline spontano, bez povoda, putujem poput muzike prostorom, ritam sam, damar, sve oko sebe podižem i sve lebdi.
Je l’ to taj dert? Obeznaniti se u ekstazi. Svakog videti kao brata u svetu koji je najzad postao tvoj. Nema otuđenja, kalkulacija, žaljenja ni za čim, samo sijanje, sjaj, nema težine, ona postaje gorivo za let, gravitacija je savladana, tako, valjda, izgleda svet duhova, izgovaram u sebi, ono rajsko stanje. Kako bi drugačije i izgledalo? Samo to nismo znali, dovoljno cenili, težili smo koječemu a ovo nam je bilo pred očima, baš u ploti i puti. U starim knjigama, u suncu i u krilima ptice. Sve je višak i otpada u groznici, nema nikakve pukotine, parmenidovski nauk, rasipa se snaga, dok ubeđuju nas da treba ovo ili ono, tretiraju kao stoku za klanje jer oni su pali, očajni, prazni.
Rupa ne može ničim da im se popuni, koliko više trpaju ona sve više zjapi: seks, novac, moć, manipulacija, zločin, zver je sve veća i guta ih na kraju, raspršavaju se u slavi ništavila. Reflektori su upereni, svi ih gledaju, zavide im, buka je i metež, oni vladaju, dok ovde se radi o najtišem i nevidljivom, neprenosivom i neizgovorivom. Može da se promuca, izdahne nerazumljivo nešto, gestom ruke, glave, dâ do znanja da je vrenje počelo, samo zagrljaj to prenosi, makar u mislima, ili srdačna, iskrena reč, ništa posebno, priroda doseže vrhunac svake sekunde, to što mi ne možemo da je pratimo to je do nas.
A kako sam bio slomljen u ranim danima.
Noć devedesetih
Devedesetih, u mladosti, imao sam problem da završim dan. Kasno uveče osetio bih da se film mog života naglo prekida, nepoentiran, razdešen i rasturen, bez logike i smisla, i da treba da utonem u san ne razmišljajući o tome, da će možda sutrašnji dan nastaviti nešto od priče ovog koji se okončava i da ću imati nekakvu kompoziciju, celinu, ali to se dugo nije dešavalo. Padao bih u krevet prerezan preko lica kao da sam traka pokretnih slika svesti, usred scene, bolno, pitajući se kako je to uopšte moguće da tako željan nečega neimenovanog, nespokojan i nedovršen okončavam budno stanje? Zar to nije nepodnošljivo? Daleko je to bilo od pojma cele lepe pesme, više neka avangarda na delu, iseckani novinski članci na panou škole, ludnice, kancelarije, grozna mešavina politike, erotike i literature, svakodnevnog napora i naprezanja da se nešto dosegne, banalnosti koja udara kao čekićem u glavu. Ne bih mogao drugima da objasnim o čemu je reč: neprijatnost, nelagodnost nedovršenog bivanja, nesavršenstvo psihe, padanje u ponor neučinjenog i neizrečenog.
Kasnije sam shvatio da mi je neostvarenost bila najveća muka. Otići bez znaka o sebi. Kao sporedna, epizodna uloga u tuđem filmu, biti konobar, batler, špijun, manijak iz haustora. Režiser bio je veliki meštar sviju ratnih hulja devedesetih, svaka žena fatalna Vivijana, neuhvatljiva, a čiji smeh odzvanjao je kao skrhano staklo egzistencije koju niko i ništa više ne može sastaviti iz paramparčadi i praha u koji se rasula.
Bila je to antiteza u senci genocida. Trebalo je sastaviti se ni iz čega. Isplesti mrežu reči, krhku ali spasonosnu, ne znajući šta se radi. Instinktivno i intuitivno potražiti vrata u mrkloj noći. Sve što sam imao bilo je daleko sećanje na celinu, punoću. Nisam verovao da je ona više ikada moguća. Video sam da se u inostranstvu, na Zapadu, nastavljaju sofisticirane, šarene osamdesete, dok u mojoj kući bila je pustoš i jad, nesagledivo sivilo, gorčina. Ubeđivali su nas da tako jedino može i treba, i da nas čeka carstvo nebesko i zemaljsko, samo da izdržimo još koji mesec, godinu, u kamenom dobu koje su svima nametnuli. Ali pustinja je rasla svuda, najviše u glavama. Sve se to i dan-danas nastavlja jer narod je moj propao, ne može više da se vrati, tako mi je nekada drug Enoh objašnjavao šta je to hula na Svetoga duha, zašto je samo ona neoprostiva: jer to je laž a istina je tlo po kome se hoda, pa kada se ona negira pada se u ponor i nema zaustavljanja, laže se sve više i ambis je sve dublji i veći.
Ipak, na sreću i po pravdi, spasenje je individualno i svaki napor je nagrađen ako ga ima. Svaki čovek je poseban svet i svat. Telo je svetinja. Hram. Dodirujući tuđu kožu dodirujemo nebo (Novalis). Jer povezujemo se u nešto veće, što prevazilazi nas. Zato su zločincima tela drugih bezvredna i omiljena sirovina za strašne ciljeve, oni uživaju u tuđem bolu i patnji kao u dokazu svoje moći, to je logorski, kasarnski ambijent koji šire, bukvalno i simbolično. Telo je i raj i pakao, sve što imamo i što ima nas.
Čuvajte ga i pazite, negujte, ono će vam doneti najlepše radosti jer ima svoj sat koji otkucava nezavisno od svesnog stanja, dublje je od onoga što vidimo i znamo, ono troši svoje vreme koje treba iskoristiti najbolje moguće. Zato dobrog zdravlja i puno razumevanja za druge želim vam, ne povredite nikog, poklonite mu osmeh i dajte mu prostor da odigra šta želi na svoj način. Možda će onda svet postati bolje i prijatnije mesto!
I plešite, plešite, plešite, sami, u društvu, u mislima, zaigrati nad sopstvenom propašću i krhotinama, sve oprostiti – pobeda je! Živeli!
(korišćena literatura: Rade Drainac, Predrag Lucić)