foto: Dženat Dreković/NOMAD

Stanković: Svi za mnom!

Dva lica panka

Imam petnaest godina, u pankerskoj sam fazi negacije svega, 1986. je godina, sa bratom ulazim u veliku prodavnicu ploča i kaseta u glavnoj ulici u Nišu i tražim od prodavca da pogledam novi album Discipline kičme „Svi za mnom!“. On mi donosi kasetu i na moje iznenađenje odlazi da usluži nekog. Ne daje znake da će se uskoro vratiti. Gledam naslove omiljenih pesama na otkačenom omotu, uz obaveznu sliku nepodnošljivog „Koje izvanrednog“, nekoliko sekundi se dvoumim, stavljam kasetu u unutrašnji džep svog prvog fensi plavog kaputića i kažem burazu: „Idemo!“. On me začuđeno gleda, promrmlja: „A da platiš?“. Ali ja sam već krenuo, šapućem: „Izlazi napolje, konju!“. Sad je najbitnije da nas niko ne zaustavi dok se ne primaknemo izlazu, ne znam kako bih se ponašao u tom slučaju. Kao da su nam noge zalepljene smolom za pod, beskrajno dugo hodamo, podiže se oluja iza nas koja samo što ne udari u leđa, potiljak, čekam uzvik, urlik prodavca i hvatam se, najzad, za bravu, širom otvaram vrata: istrčavamo na ulicu. Nastavljamo s trčanjem još neko vreme, uz ludi smeh i pobednički osećaj. Čist pank. Podrivanje sistema. Nikakva krađa, već performans: „Da li želiš nešto novo?/ Da li želiš nešto dobro?/ Da li vidiš nekog drugog?/ Svi za mnom! Svi za mnom!“

Iste godine izlazi i fantastičan album Električnog orgazma „Distorzija“. Bez loše pesme. Odlazim da ih slušam na niškom Medicinskom fakultetu. Silaze sa scene na kraju, probijaju se kroz publiku, prolaze pored mene hodnikom i ja, nemajući šta drugo, a nosio sam jabuke radi osveženja, basisti Švabi dajem jednu, on zahvalno uzima. Dakle, pank-rok ali zdrav.

Bila je to moćna godina. Izlazi i „S vetrom uz lice“ EKV-a. Kako se ne prepustiti tolikom kreativnom zvuku, ritmu koji te zapljuskuje sa svih strana? Sledeće 1987. godine EKV s albumom „Ljubav“ dostiže vrhunac kao i ja na životnom dijagramu. Posle toga mogao je da dođe jedino pad a bio je sunovrat, samo par godina za nas. Negde sam čitao da Kinezi na grob upisuju onoliki broj godina života koliko si stvarno bio sretan i slobodan. Ja imam bar tu jednu i to nije malo, mnogi nemaju ni to. Evo slike te bezbrižnosti:

Čas matematike, prvi srednje. Imao sam kredit kod profe, predstavljao sam školu na republičkom takmičenju a i on je bio opušten i dobar čovek. Obukao sam grozno tesan sako pozajmljen od druga, na parčetu papira napisao „New primitives“, stavio ga u džep da se vidi, kao maramicu i nosio sunčane naočare. Zadatak je postavljen i profesor me proziva da ga rešim. Idem do table, ne skidam ništa od navedenog, rešavam problem, pogledam u profu, on se smeška, vraćam se na mesto.

Kosa mi je podignuta, obrijan sam iznad uveta, jedan sam od najboljih đaka i ne može mi se prigovoriti ništa. Mozak mi je u Svetozarevu bio izvežban da radi pod pritiskom male zavidljive sredine, gde svi kalkulišu, sećam se da se procenjivalo ko će kome biti konkurencija u odeljenju u srednjoj školi, ambicija je išla ispred drugarstva, postojala je hijararhija, znalo se ko gde pripada, tako da sam se u Nišu oslobodio u dodiru s dobrodušnošću i toplinom sporog temperamenta južnog tipa ljudi, koji mi najviše i odgovara, uživao sam u srdačnoj druželjubivosti, blagosti i neskrivenoj emotivnosti njihovih karaktera: srce im je bilo vidljivo kao u nevinih životinja. Svlačio sam sa sebe pancirne košulje srasle s kožom i kao da sam iz Vijetnama došao na vojnu vežbu.

Najbolji drug bio mi je jedan od najlošijih učenika u odeljenju. Nadimak mu je bio Selja i nije se svog porekla stideo ni malo, naprotiv. Nije se gledalo ko ima kakve ocene i kakvog je imovnog stanja, nego kakav si kao osoba, šta slušaš od muzike, to je bio ultimativni test ličnosti. Ali ni tu nije bilo snobizma, mogao si da slušaš i narodnjake i pank. Svi su lagano govorili i mislili kao da vreme ne teče, nije bilo oštrine, paranoje i podmuklosti. Uverio sam se da je moguće da čovek čoveku ne bude vuk. Svega je bilo previše ali Zlatno doba nije moglo dugo da traje.

Uglavnom mogao sam da se opustim, po prvi put u životu, nisam ni primećivao niskosti, niti ih uzimao za zlo. Tek mnogo kasnije rekli su mi da je u školi većano da li da budem izbačen iz gimnazije „Bora Stanković“ jer sam posle dužeg vremena glupih komentarisanja na račun moje odeće i izgleda, profesorke francuskog Dragoslave, rekao joj, mirno na času, da je „ograničena žena“. Kako da izbace đaka sa svim peticama?

Epilog

I šta danas, posle trideset i šest godina, želim? Želim da ćutim i da budem sâm. I to je postignuće, uspeh. O čemu bih sve mogao da ćutim! Želim da se zaustavim, šćućurim, bez misli, i kao hipersenzibilna morska životinja osetim vibracije iz velikih daljina, periferna dešavanja, komešanja, zvukove, kožom i utrobom, bez da o njima razmišljam, nego tek da ih sprovodim kroz nervni sistem, odjekujem, dok istovremeno osećam i svoje pulsiranje, damare, unutarnju toplotu, dah koji me greje, izlazi iz tkiva što sporo sagorevaju, mašine koja savršeno radi i ništa joj nije potrebno, odvojena od sveta ali i povezana s njim čulima, otvorenim kao lotosovi cvetovi, antene, teleskopi.

Voleo bih da čuvstvujem u mraku mesa i slika koje je nemoguće i nepotrebno prizvati u reči, jer svi govore, strašna je količina nepotrebnih informacija, dreke i dreka, tone i tone svakodnevno nas zapljuskuju kao okean plastičnih kesa u kome se davimo, i svako ima mišljenje o svemu, namrgođena, izobličena lica koja stalno prete i najavljuju katastrofu, šire strah, televizija i mediji zagađuju sve dok svemir mirno i bezbrižno diše, opušten u samoći, u oklevetanom ambijentu, i potreban je tren oka da izbriše se sav taj veštački šum, koagulirana glupost i samozaljubljenost jednog sebičnog i odvratnog bića koje namerno uništava svoju božanstvenost i čistotu.

Deca donekle pomažu jer i njih vodi prvotno znanje, igra oblika, začuđenost osnovnim, elementima. Pesak, voda, zemlja, lopta, trčanje, golicanje, smeh. Ljuljanje, pripadanje, klackanje, nežnost, krhkost.

Mogao bih da ćutim o vremenu koje je proteklo pre mog rođenja i o onome koje će biti posle moje smrti. Ko ne ume da ćuti nije pobedio. Ćutanje je pank u poplavi brbljanja, ali ono pravo, duboko, ne nametnuto, prisilno. Ono obeležava teritoriju samotnosti koja želi stvarno da živi, s drugima. Da se raduje i saučestvuje. Biti pristojan i ljubazan danas izgleda kao pobuna jer se društvo temelji na mržnji i lažima. Najsubverzivnije je biti čovek. Opasno široko.

Nije to razočarenje, ta melanholija je priznanje teškoća i poraza, prihvatanje smrtnosti i drugačijih svetova, pomirenje i oprost, pre svega sebi. Samo tako može se dalje.

Dragoljub Stanković


Stanković: Žmurke
Rodić: Azil
RegionElle: Nela Krnić