foto: Dženat Dreković/NOMAD

Stanković: Sloboda, nemir, pisanje

Strahota slobode

Strašna je sloboda, hoće glava da mi pukne od mogućnosti koje uviđam u sekundi. Sama činjenica da postojim, da sam živ, nepodnošljiva je u pozitivnom smislu, ne mogu nikako da se obuhvatim, definišem, ko sam i šta želim, suviše je prostora i vremena, trebalo bi se suziti, smanjiti, da bi se znalo šta da se radi, preširoko je sve okolo i unutra, preduboko, smrt onda dođe kao željena opcija izbavljenja od te histerije duha, utapanje u ništavilo kao u okean mira, gde te misli ne raspinju jer te nema.

Stalno pravljenje izbora na šta smo osuđeni opterećuje, poželiš da se prepustiš nečemu što će te voditi, potopiti tu muku glave: alkohol, droga, eros, muzika… Ali ništa nije dovoljno, nesavršenstvo je način bivanja na zemlji, niko ne može olakšati samoću u kojoj svega ima i previše i premalo, samo rastrzanost, isprekidanost, potonuće u san…

S druge strane, ne mogu da se zaustavim, silovito galopiram kroz pustinju realnog i virtuelnog, grabim, pohlepno, više para, lajkova, šerova, hrane, golotinje, tračeva, političkog treša, nesreća, ratova, guza i sisa, i onda se setim, u svoj toj jurnjavi, da sam nekad živeo drugačije, da sam mogao sebi da podnesem račun, skoro potpuno se obrem u nedešavanju i vidim se kakav jesam, miran i spokojan kao pred izvršenje smrtne kazne kada više nema vremena ni za šta osim da se još malo promisli o svemu, u tišini i krajnjoj ostavljenosti. Ovako sam skup prolaznih slika, egoizma, zavisti, pohote, nasilja, protočni bojler ludila, kanalizacija. Blagosloveni su oni koji ništa ne žele, za sebe, i svaki dan žive ko poslednji, ne satire ih buduće, ne progoni prošlo.

Osnovno stanje

Ja sam to onda zvao „vraćanje u osnovno stanje“, primenjivao bih ga kada bi mozak počeo da varniči i tiltuje od informacija. Pao bih u krevet, odspavao, i po danu, opustio mišiće, pogasio sinapse, odagnao misli i ustajao iz blažene obamrlosti kao iz mrtvih, preporođen, resetovan, tabula rasa, sa plodnog dna, očišćenog, slobodan da konstruišem novu strukturu ideja i delanja, do sledećeg zagađenja i kolapsa. Ali to sam mogao dok god sam bio niko i ništa. Sada više ne mogu sve da srušim kao obesno dete igračke jer je nešto napravljeno, makar koliko malo.

Uvek sam se osećao kao neko ko od drugih taji da ima terminalnu bolest, nema zašto da priča o tome, o kratkom vremenu koje mu je preostalo, nego ćereta baš o najbeznačajnim stvarima, neopterećen, smeši se u prolazu, razgovara s iskrenim zadovoljstvom, čavrlja s komšijama, dok u sebi nosi mrak koji će ga progutati, kao i sve za šta je znao, zauvek, zagledan je, i samo on vidi beskrajnu noć što dolazi.

Kako izaći iz svih konteksta, tako da ostane samo humana materija, prisustvo, disanje, kako srušiti kulise, raskrinkati civilizaciju?

Ipak mora postojati neki cilj, ne može se samo bivati i uživati ma koliko da smo zdravi i bogati, to možda tek u dubokoj starosti kada se završe glavni poslovi, a to znači pisanje. Kada se supstanca uhvati u formu i spasi jedan svet.

Reči

Prvo sam pisao teško i sporo, probijao se kroz blato, močvaru, džunglu, u mrklom mraku, porađao sebe, ispod vode slutio čudovišta, reči su kapale kao smola s kore drveta, i svaka sledeća zapisana, bivala bi otkrovenje, praskozorje svesti. U jednoj bih se udavio, i isplivavao u narednu, sve dok ne bih skliznuo, potonuo u belinu na kraju kratkih pesama koje sam ispisivao na početku, poput epigrama, a one bi odlazile negde gore, kao oblaci, baloni. Ostajao sam na zemlji. Reči su bile vrata ka onostranom, vrtlog, levak kroz koji propadam u večno iza stvari. Važilo je to i za najkraće, veznike. Povezivale su se kako je njima bila volja a ja sam pratio njihov dah koliko sam mogao. Kapacitet pluća bio mi je još mali. Brzo bih izranjao, školjke i biseri bili su minijaturni. Prislanjao sam ih na uvo i osluškivao ono što me čeka u daljini. Mračno, maglovito, puno nagoveštaja, ritam tuđe krvi i strasti.

Rečenice

Posle par decenija vežbanja počeo sam dobro da slažem rečenice, uspeo da me klinovi reči svojom magijom i neodoljivošću više ne drže prikovanog kao Prometeja za stenu dok mi besmisao kljuca jetru, nego da zavodljiva kao zmija ili trbušna plesačica rečenica zapleše mojom imaginacijom, prvo u vidu majušnih rečnih belouški, preko poskoka koji bi hvatali smisao u momentu do ironičnih šarki koje su bile protivotrov za mrtvilo palanke tzv. književne scene. Cilj su bile zanosne, beskrajno odmotavajuće, hipnotišuće, munjevite i fatalne kobre, kao i piton koji bi obgrlio svet poput uroborosa.

Pasusi

Prošlo je još desetak godina igranja s opasnim, treniranja, slušanja kako to rade majstori jogini, zavrte kosmos na vrhu prsta, i onda sam već uspevao da se opustim, došao do stadijuma lakoće u tehnici, do jednostavnosti poteza, elegancije u kretanju nutarnjim, osvetlio bih prostore koji su bili skriveni, podzemni i arhaični. To bih postigao smanjujući svoju težinu, razređujući se, savlađujući osnove levitacije, pretvaranja tela u duh i obratno. Mogao sam u tom agregatnom stanju da se spuštam u ambise, sa zadovoljstvom, kao i da se verem po planinama i čak – po nebu.

Nisam više pisao reči, pa ni rečenice nego bih umakao kist u boje koje su se nalazile negde u potiljku i dotaknuvši belinu širio ih, one bi se razlivale, mešale, međusobno prelivale, pravile osenčenja; skicirao bih prvu verziju, uvećani, razvijeni negativ emocije koja je sadržavala svu kompleksnost doživljenog u više dimenzija i pritom bila osvešćena, projektovao je na platno jezika koje bi trebalo da uhvati sve njene nijanse. Sve češće bih se prepuštao da me ona vodi, ne bih suviše svesno insistirao na nekom izrazu, sklopu; našao bih se u nekom međuprostoru, pijanstvu, ekstazi, između jave i sna, u onome šte se nekada zvalo nadahnuće a danas je predmet sprdnje i cinizma. Osetio bih onda da je predstava koju sam oslikao već ranije postojala, u paralelnom vremenu, ja sam samo skidao veo po veo i ona bi izronila kao Venera iz pene misli, blistava, ljubljena, nasmejana, poklon Ničega. Glatka koža u dodiru s vodom presijavala se na suncu otkrića nečeg zapretenog, pradavnog ali i veoma aktuelnog. To bi onda bio pasus proze koji zvuči kao pesma na temu, delić većeg dešavanja, kockica mozaika knjige, ogromnog ulja na platnu, kompozicije, a koja bi se u njemu prelamala jer bi iz njega mogla da se rodi cela, kao Atena iz Zevsove glave, imala je njegov DNK. Zato je za procenu bilo koje knjige dovoljno uzeti nekoliko rečenica. Ja obično pročitam samo prvu. Ako nema sladostrašća, ne vredi.

Knjiga

A knjiga kada se posle godina rada napiše, objavi, ona je dete koje vas ostavlja same i raste daleko, nepotrebni ste ako je dobra, ako je loša traži vašu pažnju i novo ulaganje energije što je znak da je mrtvorođena, lažna. Uspešnu zaboravljate po automatizmu, nagonski, kao kada se zasitite nečega, iscrpete ga do kraja, apsolvirate i onda vam treba nešto sasvim drugo: oslobođeni ste opsesije, naslikali ste je reljefno i temeljno, i time se distancirali makar na kratko i makar za pola milimetra, i to je dovoljno, izvukli ste demona na svetlost dana.

Kada joj se vratite posle dužeg perioda vidite da se otuđila, nije je briga za vas, živi svoje vreme i menja značenje napisanog, produbljuje, nadograđuje, ruši ali to se vas ne tiče. Otkrivate nekog bivšeg stranca, stil mu je odbojan na prvu loptu, ne bi sada tako pisali, nešto je tu krivo, i nepopravljivo, kao snimak davnog preloma kostiju koje su pogrešno zarasle, sam tekst vas odguruje nekada poznatim rukama, ne želi s vama da priča, procedi nešto preko volje, najbliži je i najdalji u istom trenutku, incestuozno odvratan, od toga se zavrti u glavi i onda se knjiga ostavlja na miru, u večnosti, biblioteci, neka se nudi drugima kao sačuvan rentgenski snimak duhovnog izgaranja autora.

Čitaoci

Knjiga je pre svega dar, poklon, opipljivi dokaz osvojene, ma koliko male slobode. Radi se o jezivim silama s kojom se hvatamo u koštac i knjiga je pobeda nad njima. Za razliku od neprijatne primarne slobode ovde se radi o kultivisanoj slobodi, onoj pravoj koja i druge oslobađa, čarolijom estetskog, uverljivošću, oduševljenjem, lepotom koja je bila i ostala tajna. Za pisca je najveća nagrada da njegove reči odjeknu u drugome baš zbog toga jer mu to nije bila namera, nego je pisao da bi sa samim sobom nešto raskrstio, najintimnije. Taj neočekivani, slučajni, lutajući, primarno neželjeni dobitak čudo je prepoznavanja, komunikacija koja mu višestruko vraća uložen trud i ljubav, uzvraćanje koje govori da je sve imalo smisla, da nismo stranci jedni drugima kako nas ubeđuju moćni i zli, nego braća i sestre u neponovljivom boravku u postojanju.

Dragoljub Stanković

Stanković: Izveštaj s autopsije
Stanković: Zagrljaj
Stanković: Predivne zverčice
Stanković: Čemu poezija?
Stanković: Sarajevo on my mind
Stanković: Moj demon
Stanković: Čitalački počeci
Stanković: Svi za mnom!
Stanković: Žmurke
Stanković: Sećanje na seks
Stanković: Pisac na samrti
Stanković: Protoplazma
Stanković: Kasapin i ja
Stanković: Za nežnost
Stanković: Pismo večnosti
Stanković: Igre smrti i gladi