Stanković: Najlepše je đačko doba

Život i smrt dijalektičkog materijalizma

Gde je rođen drug Tito?

U prvom razredu osnovne škole učiteljica postavlja pitanje: „Gde je rođen drug Tito?“ Ja kao iz topa dižem ruku, kažem: „U bolnici.“ Svi se smeju. Nije mi jasno zašto, još dugo posle.

Marksizam

Famozni dijalektički materijalizam, bila je to začudna kovanica koja je raskovavala svu moguću magiju sveta. Stalno nam je ponavljana u školi i ja sam je zamišljao kao neku materiju u pokretu, neke blokove, cigli, peska, atoma, molekula, koji su se kretali i menjali oblik, duplirali se, delili i sabirali, grupisali i odvajali, menjali oblike, trčali kroz vreme, vekove, milenijume, vodili ratove, donosili zakone, uglavnom kao sve što je ikada postojalo u živom i neživom svetu; tako bi, dakle, trebalo da izgleda ta suština života, mislio sam, na svim planovima, to je vrhovno znanje koje govori da nema vrha nego je sve neka sredina, proza, materijalno i ništavno, danas je tu sutra ga nema, pa opet nešto drugo umesto njega se pojavi, tako se zvao nauk koji smo učili kao poslednju istinu.

Dobro, prelazak kvantiteta u kvalitet nekako sam mogao da shvatim, pa i jedinstvo suprotnosti ali bih zapeo kod negacije negacije, to je već bila mistika, dvaput mi se ukidao pojam u glavi i rađalo nešto treće, hokus pokus. Učili su nas na časovima marksizma da je najvažnija baza, društvena, telesna, civilizacijska a nadgradnja ako je ima ima, ako ne narašće neka sigurno kao skele što se stavljaju kad se zida pa ispadne ovo ili ono, tanko, lako zamenjivo i nežno kao dah, paučina, može ga oduvati jači vetar.

U tu tzv. nadgradnju, a samo ime govori da se radi o nekom višku, spadala je i umetnost, šaroliko polje koječega od pamtiveka, kao i sve religije, verovanja, kulture. Sve to je postojalo samo da bi se materija organizovala a ta organizacija bila je potpuno proizvoljna, nasumična, pretežno plod i posledica same baze.

Umetnost

U osnovnoj školi kao perspektivni matematičar, logičar, nisam uopšte razumeo čemu tolike knjige pa i umetnička dela, zašto se to uzima kao relevantno po bilo kom osnovu ili čak važno. Kome je bitno šta je neki lunatik napisao u dokolici? To se čak i studira, čudio sam se, ta proizvoljna produkcija izmišljenog i uglavnom izlišnog smisla. Čuo sam da su se neki i ubijali, gubili živote, paćenički vezani za tzv. umetnost. Neshvatljivo.

Profesije koje su za mene imale smisla bile su one praktične: lekari, inženjeri, advokati, vojska, policija, pa čak i sportisti, dok su mi tzv. pesnici, ako su uopšte zaslužili da se na njihovu palanačku ekstravaganciju obrati pažnja, a nisu, izgledali kao ružnjikava i nastrana gomila sasvim nepotrebnih ljudi, ruine, možda i homoseksualci, pedofili u najavi. Protuve i podmukli paraziti. Potencijalni zločinci, sitni kriminalci u sivoj zoni ljudskih iluzija.

Video sam sebe kao profesora matematike, gde je sve racionalno i dokazivo, poput savršene formule po kojoj funkcioniše priroda, vasiona, društvo, industrija, saobraćaj, mikrosvet, želje i porivi, bez zamračenih i mističnih mesta, stvarčica i drangulija. Ipak, uzimao sam zdravo za gotovo svet umetnosti, mirio se s postojanjem dotične bulumente, raznobojnog društva ljudi koji pošto nisu sposobni ni za šta korisno, ili iz hobija i viška energije pišu, slikaju, komponuju, igraju; neka ih, mislio sam, valjda i oni imaju prava da žive. Kao i invalidi ili ludaci.

Zabavljaju nas preko televizije kada se odmaramo od pravog posla, verovatno potajno svesni da su ipak bića drugog reda, fantomi iz opere bez kojih se može, zamenjivi i u stvari beznačajni, neki stid slutio se iza njihovih klovnovski nasmejanih lica i nameštene poze, čudna dubinska neprijatnost, nelagodnost, neprilagođenost, iskakanje iz urednog i propisanog. Viđamo ih dok tonemo u san dremajući u fotelji sanjareći o večeri ili o nekoj lepoj teti. Doduše, ima i kod njih lepih teta na pretek ali to je obmana, oni se time koriste kao rekvizitom, bleskom mlade kože u šlicu, dekolteom, hipnotišućom zvečkom puti, da bi dobili na pažnji, inače izgubljeni, uzaludni. Umetnost je, mislio sam tada, slučajna nadgradnja za razliku od esencijalne baze stomaka i infrastrukture, ona je dekor, ikebana, neobavezna šara, prijatnost, sklad, iznenađenje, ona titra, podmuklo podstiče, razgoreva naše nagone, slabosti, ulepšava trenutke ali nije ništa suštinski bitno, strukturno, duboko, odlučujuće u bilo čemu.

Niko mi još nije „relativizovao odnos prema stvarnosti“, ona je bila jaka i stamena kao činjenica da dišem i vidim, tj. nisam je video, bila je prihvaćena datost. Bio sam loptica u fliperu sveta, ona koja ne vidi igru u kojoj učestvuje i gde joj se možda radi o glavi. Jednom rečju bio sam bezbrižan.

Brojevi

U šta sam onda verovao? U brojeve. Kako? Ovako.

Trideset dva bio je broj stana u kom sam živeo od petog do osmog razreda osnovne, na sedmom spratu, u zgradi B4 blizu autobuske stanice u Jagodini. Uživao sam tih godina u rešavanju zadataka i jednim delom sebe verovao u simboliku brojeva, u to da oni nose neko značenje, pa i blagoslov, u zavisnosti od toga kako su deljivi. Višestruka deljivost obezbeđivala je uspeh u životu, kretanje u više pravaca, prohodnost, sreću. Nedeljivost prostih brojeva govorila je o izuzetnosti, jedinstvenosti, privilegijama, prerogativima ali i o neuklapanju, odudaranju od reda, fatalnom, čudnom, nastranom, o nerazmrsivom čvoru, sudbinskom ukrštaju, kompleksu, nerazloživoj supstanci, sagorelosti, spečenosti, o krtosti koja priziva udarac i uništenje kao jedinu sutrašnjicu, o grču, pa u krajnoj liniji i o nakaznosti, to je važilo za veće brojeve. Trideset i dva je imao odlične performanse, mogao je biti dva na peti i još nekoliko kombinacija sa 2, 4, 8. Vozio je na sve strane, otvarao vrata. Bio je deljiv s brojem zgrade, i drugog ulaza, dakle kompatibilan, u harmoniji s njima.

Sedmi sprat na kome sam živeo takođe sam doživljavao kao magičan. To je bio broj iz bajki, vodio je preko sedam gora i mora, dinamičan, obećavajući, manje od njega sam gledao kao nedovoljne a veće kao preterane. Broj šest nisam voleo, imao je nešto zloslutno, duvala je promaja kroz njega, ne samo zbog broja Zveri iz Biblije. Šestice na čelu od kose uvek su mi bile odbojne kao omče za vešanje. Pet je već bio suviše kompaktan nije se moglo iz njega nigde kao iz pentagrama, petokrake, samodovoljan, nepromenljiv, okovana zvezda. Četiri sam voleo i kao mesec svog rođenja ali kao sprat bio je mali, nedovoljan, blizu zemlje, neodlučan, ni visok ni nizak. Bio je ograničavajuć kao četiri zida, suviše kockast za emociju, više preciznost i pravilnost, a to je monotono. Trojku sam obožavao, s njom se moglo svašta raditi, bila je uzbudljiva, mala a neočekivana, svojeglava, na tri ćoška, i množila se lako, atomski, pretvarala u druge brojeve kao u metamorfozi ili metempsihozi, uostalom moj datum rođenja bio je tri na treći, tri trojke koje zuje kao pčele u košnici, osećao sam da vrije i buja slatka nit mog života, kristališe kao med. Dvojka je već bila prosta nisam znao šta s njom da radim, levo i desno, dve polovine, kao neka datost koju ne možeš promeniti, život i smrt, ne možeš je nešto mnogo voleti, niti se poigrati s njom, znala je samo za crno i belo, gore i dole, levo i desno, dosadno je to sve bilo s dvojkom. Tek u kombinaciji s drugim brojevima dvojka je dobijala više slojeva, značenja, šuštala kao podsuknja.

Jedinica je bio broj početka, prabroj iz koga su svi drugi nastali, kao bela boja, svetlost, predsokratovsko počelo, reka, more, kosmos, sve je bilo jedno a sada je svejedno. Skoro i da nije bio broj nego kočić, crta, deo slova, nedovoljna ocena, procep, negativitet koji usisava, traži otpor, više stvar, predmet nego broj.

Brojevi iznad sedam imali su svoju simboliku. Broj osam bio je kao naočare kroz koje te niko ne gleda, ili zmija, uroboros, vatra, večnost za koju ne želiš da dođe brzo, odlažeš je za starost, vrtelo se u glavi od tih spojenih krugova kao da voziš na reliju, besmisleno. Zbog svega toga nisam voleo broj osam, bio mi je iznad glave, plafona, kao nebo prazne beskonačnosti; od njega bio mi je draži broj devet ali mnogo manje od sedmice ili trojke. Devetka je već najavljivala poslednji broj dekade, govorila o smrti, kraju, izdavala se za šesticu, dubila na glavi po srednjevekovnoj kazni i pri tome se osmehivala, bila kez kao da joj je drago da s njom umiru jednocifreni brojevi, urlala od smeha i to je bilo stvarno nepodnošljivo.

Kada sam 1987. godine došao u Beograd u drugi srednje da propadnem i kao materijalista i kao matematičar živeo sam u kući s brojem 26 što je dva puta 13, duplo prokletstvo, i spoljašnje i unutrašnje, i rat i sazrevanje, pritom taj je broj bio samo za jedan manji od mog najdražeg. To mi je govorilo da i najmanja stvarčica, sitnica, neprimetna, može razoriti sve kad naraste, efektom leptira ili grudve snega, kao malena crna rupa koja guta, proždire zvezde, da su razlike kvalitativne i među brojevima.

Nevidljiva za mene, podzemna, tinjajuća mržnja prema drugima, susedima, raspirivana još pre mog svesnog života, uništila je moju domovinu, u vihoru sumanutog gneva, besa, ozlojeđenosti, u moru krvi, rasparala utrobu sveta i oslobodila demone koji su me izveli iz dijalektičkog materijalizma i uveli u noćnu moru koja još uvek traje.

Dragoljub Stanković