foto: Dženat Dreković/NOMAD

Stanković: Moj demon

Kad ti smeta „pamet“ ili od viška glava boli

Strano telo sveta

On je moj dušmanin. I najveći neprijatelj. On je mučitelj, krvnik, zlostavljač, vatra u kojoj neprestano gorim. I kada spavam ona tinja, kinji me i mori. Godinama mi aranžira iste beznadežne situacije u snovima u kojima sam izgubljen i ostavljen bez ičega u nepoznatom gradu i ne znam kako da se vratim kući za koju slutim da je u stvari i nemam – nigde. U njoj možda žive moji roditelji, brat, ali ja sam tamo stranac kao i svugde. Strano telo sveta.

Preferira da me napadne kao i regularne vojske, u odmakloj noći, pred svitanje, tad sam najranjiviji, bespomoćan, stražari spavaju, ležim nesvestan, najopuštenije, zamro, i pre nego se probudim on je već osvojio sve hodnike i poubijao sluge, davi me, zagospodario je apsolutno, razbije me na molekule pa moram da se sakupljam pažljivo i ponovo zgusnem u nešto što sam bio pre potonuća u ništavilo.

Zna sve trikove kako da me kinji, iscrpljuje, brži je od mene na obaraču stotinu puta, uvežbavao se u veštinama najrazličitijih tortura, obmana, pritisaka i očajanja. Usavršava se stalno na terenu i s promenama okolnosti i likova. Njemu nijedan stupanj unutrašnjeg kidanja i žderanja nije dovoljno intenzivan. Uvek može jače, do mahnitosti i gubljenja svesti. Jedino što bol može malo da ublaži, relativizuje činjenica je postojanja moguće i slobodne smrti, prekida svega. Misao o nestanku uzimam kao sedativ. Na kraju ću pobediti ja ali treba izdržati celoživotnu težinu.

Dok diše mi za vratom

Evo, pišem ovo tako da on ne primeti, ne notira ga, ne štiklira kao važno. Ili bar da mu delimično bude ispod radara. Dubljim i tišim glasom. Veliki je on dželat i perfekcionista. Izvinjavam mu se na ovim rečima, neka se ne uzbuđuje. On je poslednji krik evolucije i ja i ne želim da budemo previše prisni jer on i ne zna za bliskost, njemu je sve proračun, plus i minus, kalkulacija do petog i sedmog poteza, zavera, i na kraju, paranoja. Pošto je prazan najčešće ga ispunjava strah, strepnja velikih očiju, prilagodljiva svakom obliku duše, prijemčiva, posebno na balkanskim prostorima. Vaspitanje i genetika na njegovoj su strani.

Treba mu davati samo lakše poslove, površinske, grube računice, npr. pri kupovini, ili kao što su krečenje, dekoracija stana, nikako suštinske i važne. On nikada nije zadovoljan, mora stalno da radi i popravlja. Kada sve ide kao po loju on je čudno besan, do ushićenja, bez razloga, želi nešto treće, čezne za otporom, trenjem, otežavajućim faktorima, zagonetkama, da udari u zid, poludi, a kad nastupi težak period posrtanja, pogrešaka i pehova koje se gomilaju i eksponencijalno množe patnju, stradanje, on je očajan ali i prilično bodar, motivisan jer sateran u ćošak, zatvor, traži način da se oslobodi, mora da savlada prepreke koji se čine kao planine ne bi li opet besneo samo na sebe, ujedao se od viška snage i vremena. Čim se izvuče iz nevolja on čezne za svežim neprilikama, ne može da zamisli život bez problema i smetnji, izbezumi se u miru i tišini, u skladu.

Većina ga smiruje i hrani televizijskim programom, internetom, „društvenim mrežama“. U domaćinstvima TV radi non stop, nema praznog hoda i naš junak, veliko dete, uvek ima čime da se zabavi. TV slagalica. Postoje ljudi kod kojih je on dominantan, prerazvijen i oni su zato hodajući kalkulatori tuđe pokretne i nepokretne imovine, stalno su u igrama i nadmetanjima međusobno i sa svetom, kao da je nekom do toga stalo, izmišljaju uvek nove zadatke i savršena rešenja, ponosni na najviše rezultate kada ih postignu u samo svojoj privatnoj utakmici i olimpijadi. Kod njih sve mora da bude isplanirano u minut i gram. Sva se pravila znaju. Nema o čemu da se razmišlja i sve se izračuna. Kraljevi konzumerizma i shoppinga. Ovaj svet je napravljen za njih iako se, po pravilu, i oni stalno vajkaju.

Opijajte se bilo čim, najbolje lepotom

S one druge strane, mnogi velikani su se žalili na njega, okrivljavali ga za životne propasti i pogrešne izbore: Laza Kostić u ljubavnom a V. P. Dis u svom zemaljskom bitisanju. Jedan je napisao kritiku dotičnog gospodina Kogita u čistom stanju, proučavao ga, tražio mu rep i glavu. Shvatio je da on sam za sebe ne može da postoji, ma koliko autoritaran bio, uvek mu trebaju resursi i robovi, bespogovorni izvršitelji njegove volje. I da može biti poguban u praksi. Drugi ga je ismevao ali gledao i kao prepredenog đavola, ne mogavši da mu odoli. Glavno je bilo opiti ga bilo čim, uspavati, omamiti, staviti u pozadinski rad jer se nije mogao isključiti potpuno. Preporučivani su: alkohol, droge, umetnost, sport, rad, blud, viša trezvenost… Religije su se trudile da ga obuzdaju, hiljadama godina, s malim uspehom, skoro nikakvim.

Ovaj gospodin plebejskog porekla najbolji je kao diskretni asistent, inače opterećuje poput tumora na mozgu. On je osmi putnik, uzurpator koji preuzima letelicu čim se na kratko ostavi za upravljačem. Njegova hipertrofija će dovesti do kraja čovečanstva. Ekonomija, matematika, pravo donekle, područja su koja mu pripadaju ali i kriminal i ratovi jer tu se operiše bez emocije i humane zapitanosti. Inteligencija i glupost su pre svega društvene kategorije, ne psihološke jer više ima drugih u nama od nas samih. Visoko inteligentne a glupe, destruktivne osobe obeležje su našeg doba.

Inače, on ume da se prerušava, pravi da ne postoji, svoje namere pripiše drugima, njega nema, on je idealna forma koja se ne vidi u krupnom planu, tkanje njegove manipulacije, avaj, podrazumevajuće je. Bezličan je kao dva i dva jednako četiri.

I ovo što pišem mora da prođe njegovu cenzuru. Ne znam kako to dozvoljava. Uvek ima argument više, nema te situacije koju ne može pokvariti ako se ne obuzda, ne postave mu se granice. Pred njim stojim kao debil, dobrodušna budala, pripitomljena zverčica, bena. Jednom poznatom američkom pesniku životni ideal bio je da postane idiot, da mu bala curi iz usta dok se smeška ali uz sav napor nije uspeo da dosegne to blaženstvo.

Dva mehanizma delovanja

Dalje, moj despot tačno zna, pre mene, koja mi je najslabija tačka i onda se na nju ustremljuje. Korumpira me a da to ne osetim. Kada nađe problematično mesto, moju raniju „grešku“, on rije po njoj, mesecima me muči sa „šta bi bilo da sam drugačije postupio“ a imao sam znake da je trebalo drugačije delovati, suprotno, strpeti se, ne zaletati se, tek neki dan, nedelju, i onda bih bio pošteđen poraznih i nepopravljivih konsekvenci, fatalnih. Gluplji i nemarniji od mene bolje su prošli. U tom samomučenju, projekciji, počinjem da živim paralelnu stvarnost, kao da nisam u prošlosti „pogrešio“ i onda svake sekunde vidim koliko bi mi bilo lakše da se to nije desilo. Resantiman me uništava a samomržnja dostiže vrhunac. Grižnja savesti obara s nogu.

Dakle, dva su načina njegovog razornog delovanja. Ovaj pomenuti spori razjedajući, aposteriorni, kada se u gorkom kajanju formira alternativna zbilja na čijem kraju ulazim u rascep ličnosti gde više ne znam ko sam, jer ne prihvatam da sam pogrešio i kako je to moglo da mi se desi, ne mogu da oprostim sebi i krenem dalje; dok je drugi brzi način, apriorni, takoreći blitzkrieg, onaj koji podrazumeva svakodnevno bombardovanje da-ne odlukama u vezi rešavanja raznih pitanja do kojih mi je mnogo stalo. Pozitivno-negativno raspinjanje počinje i pre samog trenutka odlučivanja, događaja, upisano je unapred, i svaki znak da bi nešto takvo uopšte moglo da iskrsne u budućnosti već dovodi do paničnog stanja.

Razlozi za i protiv gomilaju se na obe strane. Moj demon se potrudi da ih ukrsti i izmeša s obzirom na očekivanja drugih, moj odnos s njima, meteorološke prilike, važnost situacije, zdravlje, hipohondriju, samonametnutu sliku o sebi, napravi pobočne algoritme koji dalje proizvode strujna kola koja se usložnjavaju toliko da se i zaboravi u vezi čega treba da se odredim, ono prvo jednostavno pitanje, hoću ili neću; onda sitnice i nevažnosti odluče, naravno pogrešno, i inat, sve postane šum u slepoočnici i vrtoglavica, i čovek kao ja, nemajući prostu volju koja je znak zdravlja i zrelosti, odgovornosti, ona je nestala pod brdom suvišnih činjenica i odgojenog poslušničkog i pasivnog karaktera, urušava se i postaje crvić koji cvili jer ne može da podnese toliko jaku struju misli.

Bušido kodeks i matična ploča

Ima raznih recepata u vezi donošenja odluka ali u momentima krize oni obično ne pomažu. Japanski „Bušido“ kodeks samuraja kaže da je za bilo koju, i najtežu odluku potrebno sedam udisaja i izdisaja. Divna Mira Furlan u svojoj autobiografiji žali što se ljudi ne mogu ponašati kao životinje, prostodušno, nego sve iskomplikuju. Ali nemoguće je vratiti se na taj stadijum, možemo samo biti ljudi koji glume životinje, i to neuspešno.

Ima tu i potprograma, onih koji pomažu u poslu suspenzije moje volje. To su fabrički drajvovi, ne mogu se deinstalirati, menjati. Bar ne više od 5 do 10%.

A kako stoji s matičnom pločom, temeljom? Nepoverenje prema svetu je važna stavka, prema svetu kao nečem otvorenom, nekontrolisanom, bez granica ali za koji bi trebalo da važe neka univerzalna pravila. Moj otac je često govorio da ne treba nikome verovati, čak ni sebi, on kao da je lebdeo u nekom vakuumu, dok je moja majka sve ono što nije deo njenog aktivnog prostora gledala kao na suparničko, opasno ili nevažno, inferiorno. To sam mogao da osetim kad bih ih video u interakciji s nepoznatim ljudima, u retkim situacijama na putovanjima, na moru, uvek kada bi bili izvučeni iz uigrane šeme domaćeg života. Osećao sam da nema stvarne komunikacije s nepoznatima i drugačijima nego se ide na familijarnost, kao znamo se oduvek i u svemu se slažemo, pravimo se da je tako, povlađujemo, ili na formalnost, birokratsku, hladnu, čudovišnu. Nema prave, rizične i blagotvorne razmene i upoznavanja kada postajemo plemenitiji, širi, bogatiji, na nevidljivom planu, nematerijalnom ali koji nam daje osećaj pripadnosti civilizaciji i ljudskom rodu, ne samo svojoj familiji, komšiluku ili narodu. Daleko postaje blisko i obratno, bolje vidimo sebe, očuđeni, ostranjeni što bi reko onaj Rus.

Kako doneti prave odluke u svetu koji ne osećaš kao svoj, za koji si učen da je neprijateljski raspoložen prema tebi, sva ta gomila ljudi, ustiju, nogu, očiju, poslova sa kojima nemaš nikakve veze, i koje moraš da prevariš, na mufte, šibicarski, jer čovek je čoveku vuk, pobeđuju najjači, strah i moć vladaju, a sve je zavera protiv tvojih vitalnih interesa. Nepoznati čovek te prvo ugrožava a tek kasnije ti možda bude i drug. Pojam prijateljstva ne postoji nego samo interesi i krvne veze. Međutim, da bi se bio prijatelj potrebno je biti građanin sveta jer prijatelj je neko najbliži ali i najdalji u istom trenutku.

Usporavanje sveta

Rad na poboljšanju matične ploče zahteva decenije samoispitivanja. Cela konfiguracija je pogrešno postavljena i naštelovana. Operativni sistem je suicidalan, histeričan, fatalistički i mačoistički nastrojen. Kad mirno razmislim vidim da za sve što su me učili važi upravo suprotno, s obrnutim predznakom. Ne moram da pojedem sve iz tanjira, stariji nisu pametniji, seksualno nije ništa grešno, opšteprihvaćeni autoriteti su lažni, tvoja glava i srce postoje odvojeno kao i tvoja bol, o smrti da ne govorimo, ne budi kao svi, krdo, novac nije cilj života, ne moraš imati ženu, decu, posao, diplomu, uklapati se i ne protivurečiti moćnijima, da bi bio sretan, život se ne završava brakom i prejedanjem, možeš biti gay, ništa se ne podrazumeva niti se zna dok do tog saznanja ne dođeš sâm kao da si prvi čovek na svetu i zato je potrebno mnogo vremena za promenu sistema. Većina ide na copy/paste.

Na primer, programiran sam da uvek negde žurim, da uživam u jurnjavi jer bez nje nemam motivaciju za delanje. Kao oni što stalno kasne, ostavljaju za posle i odlažu trenutak akcije i onda upadaju u cajtnot. Kada ipak stignu na vreme, završe šta su planirali, osećaju grdan udar endorfina i sreće, nagradu za samopostavljenu prepreku, za izgaranje koje nije bilo potrebno. Elektronika i savremeni gradski život, gužva, prevoz, pružaju mogućnosti za ovakve sumanute avanture svakodnevno. Čemu? Forme radi. Sujete radi.

Učiti na greškama? Moguće ali samo donekle jer se situacije menjaju, prelazi se na više, podmuklije stupnjeve gde važe nova pravila, prefinjenija. Demon se usavršava zajedno s nama. Dobija naše lice, koristi naše novostečene sposobnosti u svoju korist. Uvek ga treba imati na umu kao senku, parodiju, negativ. Jedna od najvažnijih stvari za njega je da nam ubije volju. Ubrzanje je njegov siguran znak, okrilje. Kada kasniš – uspori, inače si mu na raspolaganju. To čini dvema pomenutim tehnikama do potpunog mrvljenja ličnosti.

Jedno vreme u ranoj mladosti bio sam potpuno u njegovoj vlasti što ispoljilo se kao opsesivno-kompulsivna kriza. Nisam mogao ništa da uradim dok njega ne konsultujem, sve je moralo biti savršeno. Kada bi obilazio parkirani automobil na trotoaru zastao bih da izračunam s koje strane je manja udaljenost do cilja. I danas su mi ostale posledice od matematičkog obrazovanja jer prisiljavam sebe bez potrebe na optimalnu minimizaciju pokreta i potrošnju energije pri bilo kom kućnom poslu. Sve što je ljudsko bude mi strano, postajem mašina, robot.

Moj najbolji prijatelj za sve to ima recept koji kaže da uvek treba usporiti. Odličan. Ali ja često ne mogu da odolim ubrzanju. Ono bude kao zanos i završi se fijaskom što me ne opameti nego prvom sledećom prilikom, sutra, pravim istu grešku, za koju plaćam danima kasnije i tako u nedogled. Usađeni programi rade čim se podigne sistem. Morao sam svih ovih godina da instaliram i apdejtujem antidemonske, antiroditeljske i antinacionalne prečišćivače i blokatore visoke senzitivnosti. Dobar deo ram memorije mi zauzimaju ali bez njih bih se raspao. Oni me drže da postojim kao ja. Nalazio sam ih u knjigama, i kod malo ljudi s kojima sam imao sreće da se sretnem u životu. Zaštitini zid mi svako malo bude probijen ali drugačije ne bi ni bilo zanimljivo, niti životno.

Dragoljub Stanković