Obrad Ariljac
Rođen sam u znaku Bika. Dok sam boravio u bolnici zbog operacije na srcu, pre desetak godina, sa mnom na odeljenju bio je i Obrad, urnebesno neuljudan i živahan uzgajivač bikova iz sela pored Arilja, nisam ni znao da takvo nešto postoji kao zanimanje, zvučalo je kao egzotika sa Divljeg zapada. Reklo bi se da je bio agresivan tip na pogrešnom mestu ali davao je puno energije svima nama, zanemoćalima od lečenja. Govorio je da kad bi biku uradili što i nama, on ne bi preživeo. Strašna je stvar sečenje grudne kosti i sve što ide uz otvorene zahvate na ptičici koja nam pumpa krv i život. Povrh svega mene su tada sekli drugi put, bio sam povratnik, kao da se radilo o zatvoru. Znao sam šta me čeka.
Prost, gorštački građen, suv i sirov, s kezom od uveta do uveta i pogledom koji uvek nešto vreba, uveliko mi je olakšao boravak na sumornom mestu. Čavrljamo posle obroka u trpezariji nas nekoliko i onda on pokaže na pacijenta pored sebe i kaže: „Ljudi, evo ovaj čovek ima pola grada, poseduje čuda od imanja, a sedi ovde s nama. Šta to znači? Pa to znači da je život kurac!“ Sestre koji su zamišljeno i strogo prolazile pored nas bile su iznenađene grajom i veselošću na mestu patnje i jada.
Druženje s Obradom bilo je izvor stalnog grohotnog smeha i pri tom bi me bolela grudna kost, još nezarasla, tako da sam morao rukama da obujmim grudni koš da malo ublažim oštar bol od radosti. Plašio sam se da se ne povredim, prokrvarim i odužim zaceljenje, ali nisam mogao da se ne smejem i ne uživam u rečima spadala iz zapadne Srbije, kraja meni tada potpuno nepoznatog.
Bio sam samo jednom na Zlatiboru i činilo mi se kao da su oko mene stranci koji govore čudnom, otegnutom, otežalom, kao lenjom, obesnom, ali baš školskom isuviše pravilnom varijantom srpskog jezika, za razliku od mog maternjeg južnjačkog, brzog i lakog, skraćenog, s manje padeža, neobaveznog i neodgovornog, i to je bio znak da nisam mogao da osetim kako ti ljudi dišu, osećaju, slute, sanjaju, šta im je važno, zašto im je nešto važno, identifikacija je bila nemoguća, bliži su mi bili Njujorčani ili Sarajlije, njih osećam kao svoje, poznato i prisno jer sam iz lirskih i urbanih krajeva, ne toliko ruralnih i „patriotskih“.
Jezik formatira čoveka, ograniči mu svet, struktuira ga, emotivno i misaono a da on toga nije ni svestan nego veruje u njegovu univerzalnost, čak i da je najbolji mogući, kao mnogi koji nisu ušli u sitna crevca nekog stranog jezika.
Zlatibor je suprotnost mom ubogom, pitomom, blago brežuljastom, isparcelisanom zavičaju, sitničavom ponekada gde svako gleda svoja posla, dok su u Ariljčevom kraju nepregledni vidici, sve buja i množi se, pa se u njemu može biti i široke ruke: epika, težački rad na zemlji, ogromna imanja, bogata domaćinstva, patrijarhat u punoj snazi, neprikosnoven, samo zdravi i snažni uspevaju, glasno se govori, zamah je velik i nema se vremena i pažnje za male nežnosti, bolećivosti i bilo šta što odstupa od ustaljene šeme rada i sticanja, skoro darvinovskog. Tako mi je bar tada izgledalo i od tog svetonazora hvatao me užas i jeza. I klima mi nije prijala, bilo je leto a smrzavao sam se i nadoknađivao toplotu kaloričnim palačinkama, ali to samo privremeno. Bio sam izmešten iz svog sveta u svim dimenzijama.
Ovakvi kao ja u prošlim vremenima bili su društvena parija, živeli na margini od mrvica i milosti većine, dobrih i moćnih ljudi, nije od njih ništa očekivano osim da podnose diskriminaciju, često torturu i izdahnu u nekom prljavom kutku, srećni što su bar nakratko videli svet, u najboljem slučaju bio bih seoska luda, a možda i šaman u nekom afričkom plemenu, onaj ko ima uvid u onostrano. Zašto to i ne bi bila definicija, suština umetničkog? Doduše u manjim sredinama ovo još uvek važi, samo u savremenim oblicima a i ceo svet, posebno Srbija, u zadnje vreme ide udesno, u pravcu okrutnosti prema slabijima. Nažalost, mentalitet se najteže menja, vekovi su potrebni i krvava borba za dostojanstvo čoveka.
S Obradom me je zbližila zajednička muka inače jedan drugog ne bi ni primetili u normalnim okolnostima. Ja sam mu bio simpatičan, pokroviteljski se ponašao prema meni. Kada smo istog dana bili otpuštani iz bolnice pozajmio sam mu novac da plati simboličnu sumu za provedene dane jer je imao samo devize i to enormnu svotu koju je sakrio u cipelu kad je došao na prijem.
Kada sam izašao iz bolnice čuli smo se nekoliko puta telefonom, sve dok mi nije dosadio jer bi mi uvek na početku razgovora postavio isto pitanje, ono koje je njemu govorilo sve o mom oporavku i kvalitetu života: „Je l’ si jebo?“ Nekad bih rekao da jesam, nekad oćutao, a on bi mi opisivao kako to radi sa svojom ženom. Nasilna i glupa priča za moj sluh.
Ljudi se posle zajedničkog bolovanja rastanu kao da se nikada nisu videli možda i zato što su jedno drugom podsetnik na ono što žele da zaborave, što se u životu vodi kao neprijatni prekid, dobrovoljno mučenje, prazan hod, pauza, nebitno, ne ponovilo se. Održavanjem veze kao da se to ne završava, simbolički. I kao u vojsci postaneš svestan koliko ne poznaješ svoje sugrađane, bližnje jer se krećeš u uskom krugu prijatelja i istomišljenika. Deluju ti kao urođenici što ne govori ništa o njihovoj dobroti, naprotiv, nego o stilu života, poimanju sveta.
Mislio sam tada dok sam ležao ne znajući kako će se sve završiti da ako već treba da umrem ne želim da to bude u zagušljivoj sobi prepunoj ljudi koji su mi tuđi i nikakve veze nemaju ni sa jednim aspektom mog postojanja. Ipak utešno je umreti među svojima.
Inače, bar triput vraćao sam se iz mrtvih. Ima me samo zahvaljujući medicini i nauci, njihovom veličanstvenom razvoju koji milionima produžava i spašava živote. Ima li vrednije stvari? Ja sam živi, hodajući dokaz da to sve ima smisla. Šta ja mogu da mislim o tzv. farmakomafiji i teorijama zavere? Šta o tome misle ljudi na samrti? Moja samrt se produžila za par decenija i još traje i to u vidu sasvim dobrog života. Računam da živim drugi život, poklonjen kao i onaj prvi. I ja kao Vujica Rešin Tucić mogu da kažem da samo vodim poreklo od ljudi.
U susretu sa spoljašnjim svetom, napuštajući bolničku zgradu, ranjiv i lelujav, providan kao duh, uvek bih imao istu misao, impresiju: Kada izađete na ulicu, na primer sunčanog dana i vidite svu tu lakoću kretanja, udova, devojaka, žena, ljudi uopšte, trajanje kome ne možete da sagledate rubove, čini se to kao nešto sasvim obično, nedovoljno da bi bilo nešto, u nekim trenucima čak i kao bezvredno i haotično, besmisleno zvrjanje, ali kada tu najobičniju svakodnevnu vrevu pogledate iz perspektive čoveka koji je upravo izbegao smrt, zalečio se, kome je i to svakodnevno moglo postati nedostižno jer je mogao nestati u crnoj rupi koja bi ga progutala bez otpora, shvatite da onda on taj uobičajen pokret očiju i nogu, zemaljski šar, pa i neprijatne strane njegove kao što su buka i smrad gradskih autobusa, đubre, vidi kao nešto beskrajno i neopisivo vredno, unikatno, jer i nema s čime da se uporedi. Izlečeni to doživljava kao veliku milost u kojoj je još uvek moguće da uživa i ukazuje mu se ona skoro božanska kada zna da ju je nedavno mogao izgubiti, sve dobija auru, ništa više nije banalno, nego postaje čarobno.
Oseti on tada zahvalnost za svaki trenutak i veliko sažaljenje i ljubav prema ljudima koje je možda do juče prezirao ili bio na distanci od njih. To je samilost koju ustvari oseća prema sebi a projektuje je, inače sasvim opravdano, na ljudski rod i čovekovu sudbinu. I taj osećaj, znanje koje mu se ukazuje kao vrhunsko i najdublje koje je imao, bezuslovno afirmativno, on ne može da podeli s tim ljudima, osim kroz ljubaznost, osmeh. Ostaje ono zatvoreno u njemu kao suze koje bi briznule kada bi se otvorio nekom bliskom, u trenu, jer najveća je ljubav prema životu kada se on gubi.