Rudarenje po duši
Probudim se ujutru i nešto plače u meni, neutešno. Ja ga gledam sa strane, ne razumem otkud dolazi toliki jad i očaj. Ne vidim ga u ogledalu, naprotiv, u njemu sam skoro pa sretan. Po svim parametrima, zdravstvenim, ekonomskim, književnim, uspešan sam, kao nikada u životu, ali ono ima svoje žalovanje i zaglušuje me, preplavljuje iznutra.
Ono bi najradije okončalo sve. Potonulo u mrak, sakrilo se, dugo jecalo, izlilo more suza u naručju nepoznate žene, one koja bi imala iskonsko razumevanje za moje slabosti i demone, koja bi se sažalila nada mnom i to bi bilo sve što tražim, u njenom okrilju bih se sklupčao kao u toplom srcu, našao razlog što postojim. I onda bi možda to mučenje došlo do sebe, zalečilo se, zacelilo, shvatilo da je u smešnoj zabludi, blesavo, da treba da skače od ushićenja, zbog trajanja i šara koji se nastavljaju, raznih mogućnosti, a kraj je osiguran, ne treba da brine za njega.
Nabrajam u sebi šta je sve moglo da me baci u takvo raspoloženje, iz spoljašnjeg, ali ne nalazim dovoljan razlog. Tuđe katastrofe, masovna smrt dece, moje sitne tegobe? Indukovan strah od života? I u snovima sam često izbezumljen, do krajnjih granica izgubljen, sasvim suprotno od onoga kako se osećam na javi. Da li je to najava nečega ili moje pravo stanje koje ne sagledavam. Izgleda kao da mi nesvesno šalje poruke da sam, uprkos situiranom stanju, bespomoćan i nejak, i s obzirom na to da ne treba da se ponesem, osilim i pomislim da se podrazumeva to što sam ovde, na svetu.
S treće strane, moglo je da me nema nekoliko puta, izvojevao sam životne pobede, preživeo operacije, i to bi bilo dovoljno za zadovoljstvo i mir ali ipak… kako reče pesnik „od sreće tugu tka, moja prosta duša slovenska“. Ali onda i ona nije tako prosta? Složena je i neshvatljivo povezana s realnim. Preliva se jedno u drugo na nivoima koje ne vidimo.
U fabričkim podešavanjima, po difoltu, ugrađena je u mene ta seta i baš zbog toga sam stalno nasmejan. Kao da uvek podsvesno imam osećaj nekakvog epohalnog ličnog poraza, nečega nenadoknadivog, zauvek propalog, minulog, i onda to kao protivtežu traži vedrinu, veselost, prkos, snagu da se glava drži iznad vode, stegnu zubi nekada, inače bih se raspao. Fenomen nasmešene depresije? Pomišljam čak, čitajući literaturu o prirodi raznih trauma, da sam nekada davno bio maltretiran i da je od toga ostala samo emocija, bez sećanja ali to otpada, jer imao sam sasvim lepo detinjstvo, tipično balkansko.
Uvek sam spreman na šalu i kalambur ali verovatno se u dnu mog pogleda vidi strah i nespokoj, mreškanje površine vode nečega kolosalno velikog, što me može potopiti svakoga trena, što prevazilazi sve poput oblačnog obzorja. Od oca sam, izgleda, nasledio ironiju koja mi lebdi u crtama lica kao maska što čuva od ništavila, odbrana je od okeana melanholije u koju kada zaronim, sivu i sumračnu, pa zakopam po njenom dnu, dublje, u intimnom rudniku, kroz njega izađem na drugi kraj, na stranu koja je bila sasvim, začuđujuće, blizu sve vreme, na suvu utabanu zemlju, puteljak, pronađem tada opet nepatvorenu radost, dečiju, izbijem na osunčani zeleni proplanak sa sve leptirićima, i došavši do vazduha i ogromnog vidokruga koji se otvorio, bacim pogled na pitome doline, duboko udahnem i odahnem.
Nije, dakle, ta bezvoljnost beskrajna i svemoćna kako se čini, pre će to važiti za čvrsto tlo, spokojno jezgro ispod, zdravu osnovu nastalu u najranijim danima i oduševljenjima. To su slojevi moga bića. Sve zajedno ih stalno nosim, a oni međusobno komuniciraju, naizmenično preuzimaju vodstvo nada mnom. Ironija, zamišljenost, razdraganost, to su spratovi. I ima ih još ko zna koliko. Čovek nije od jednog komada.
U tu laž nas ubeđuju političari, nacionalisti, zločinci, mrzitelji svega krhkog i divnog, otupeli prevaranti, svrstavači u torove, je li si za ili protiv, nema trećeg, ljudi jedne dimenzije i funkcije, monomanijaci, kao i svevladajući potrošački marketing, u to da se sve rešava brzo i jednostavno, da samo treba biti, raditi to i to i sreća sigurno dolazi.
Sve je komplikovanije i kompleksnije, i u tome je i čâr, kao što je pisao Vinaver kada je rekao da je baš priroda najveći dekadent a ne pesnici koji su bili optuživani za to. Oni samo pokušavaju uhvatiti najfinije procese, one u kojima se ukrštaju fiziologija, psihologija, kvantna fizika, muzika, jezički izraz, društveni procesi, metafizika, to tkanje koje izmiče i para se na dodir, najnežnije.
Zbog svega toga najzadovoljniji sam kada sam lak, kada zaboravim na sebe, izgubim se u drugima, pokretu, hodu, radu, postanem ono čime se bavim, kada mene nema ali ima ljubavi moje, delatne.
Melanholik sam koji uvek ponovo mora da se podseti koliko je privilegovan samim životom i da bude zahvalan na tom daru. Pre i posle toga ništa nije važno.