Moj korak je moje ime
Prvo sam objavio knjigu poezije simptomatičnog naslova „Pohvala slabosti“, tačno na svoj pedeseti rođendan, pola veka trebalo mi je da apsolviram da se u slabosti krije snaga i obratno. Dan posle rođendana, iako nejak i sa smanjenom koncentracijom zbog promene vremena, nisam mogao da odolim da ne otrčim u poštu i ne pošaljem knjige drugovima iz Sarajeva i drugde.
Upadam u saobraćajnu gužvu, ne vidim dugu izbočinu na asfaltu i gadno uganem članak desne noge. Oporavljam se mesec dana i polako uspevam da hodam, ali ne kao pre, noga mi je oslabila, postala ranjiva.
Posle par meseci opet sam u besmislenoj žurbi, na drugom kraju svog naselja, Mirijeva, i ne vidim udubljenje na asfaltu koje moram proći da bih stigao do autobuske stanice. Nemam stereo vid i trebalo bi pažljivije da hodam. Zato padam, iskrenem isti članak, ali ovaj put poderem i farmerice na kolenu i baš se stropoštam na zemlju lak kao list s grane. U čudu da mi se dešava ista stvar u tako kratkom roku, očajan, beskrajno ozlojeđen na sebe jer samo se budala sapliće o isti kamen dvaput, dovlačim se u bolovima do sedišta na stanici i klonuo, potonuo hiljadu kilometara u zemlju od stida i besa, držim se za glavu i žmureći, pognut, ponavljam u sebi: „Ja sam propao čovek!“ Sve završeno, život je došao do kraja, ne vidi se ništa, mrkli mrak pao mi je na oči, dok u istom trenutku čujem buku ulice okolo, sasvim običnog, prijatnog radnog dana za sve koji su se našli u mojoj blizini. Čovek je sâm u svojoj propasti.
Ovaj put odlazim kod fizijatra jer vrag je odneo šalu. Setim se da sam prvi put uganuo desni članak pre četrnaest godina izlazeći iz autobusa kod Skadarlije, isto zbog neravnog trotoara. Beograd je u večitoj izgradnji i raspadu, već dvesta godina. Svaki izlazak iz prevoza i kretanje trotoarom može vam uništiti mesece života, oštetiti vas trajno. Tada sam nosio longetu ali i bio dosta mlađi i lakše sve podneo. Generalno, kaže mi dobroćudna doktorica, ostalo je oštećenje od tada i ono se sada samo aktiviralo.
Dugo traje oporavak ovog drugog puta, čini se kao da nema pomaka, nikako da osetim jačinu u zglobu, stalno je rovit i nesiguran, ne mogu da zakoračim kao nekada. A šetnja je jedno od poslednjih zadovoljstava koja su mi ostala. Slede fizioterapija, vežbe i dr.
Istovremeno s tim imam konstantno tištanje u listovima obe noge posebno leti i moje kretanje postaje vrlo ograničeno. Svodi se na jedan izlazak dnevno. Sve više od toga me sledećih dana zakove za kuću jer me i povređen članak boli. Nikako da odmorim noge, teške su umesto da me nose kao motori. Kažu mi da je to zbog vrućine i cirkulacije. Ali kad su visoke temperature prošle toliko sam izgubio na izdržljivosti da su me sada noge mučile zbog neaktivnosti. Nastavljam umereno kretanje, krioterapiju, biofriz…
I da ostanemo u oblasti kostiju i ligamenata, imao sam i još uvek imam povremeno bolove u krstima. Skener je pokazao diskus hernije u lumbalnom delu kičme, okoštavanje, degenerativne procese ali ništa mnogo iznad proseka. Vežbanje, pažljivo okretanje, manji tereti.
Ima još: nedavno me je ukočio vrat verovatno zbog nepravilnog sedenja ispred kompjutera i visokog jastuka pri spavanju. Kao da sam progutao oklagiju, jezivo zaleđen, nisam mogao od bola da pomeram glavu ni levo, ni desno, posebno ne na dole, kao nekadašnji predsednik skupštine Aleksandar Bakočević koji je ličio na drvenog lutana. Pustilo me posle nekoliko dana. Ako se ponovi moraću i to da skeniram.
Okončajmo ovu tematiku činjenicom da mi se pojavio i petni trn pre neku godinu koji ponekad reaguje ali je u granici podnošljivog. Dakle, sve se urotilo protiv mojih peripatetičkih šetnji kada se misaono pročišćavam na vazduhu, razvezujem frustracije, dolaze mi dobre ideje i širim um do neslućenih razmera.
Urološkinja Rozamund Pajk
Prelazim sada na drugi sistem, Srbima najvažniji, a to su organi za varenje. Operisao sam žuč u novembru, to je dobro prošlo. Imao sam pre toga napade bolova koji bi se odužili po deset sati, obično posle malkice obilnijeg obroka, završavao nekoliko puta u urgentnom centru usred noći.
Ipak pošto kod mene ništa ne može da bude glatko posle operacije javio mi se bol u desnom testisu koji se šetao do prepone. Mislio sam da je nešto prerezano u blizini ili da imam prokleti rak ili slično. Minulo je posle nekoliko meseci kako mi je hirurg i rekao da se dešavalo i drugima. Dok je trajalo, budući u panici jer mi je bio uzdrman temelj muškog samopouzdanja i izvor drugog preostalog zadovoljstva u životu, pored šetnje, bio sam u međuvremenu kod urološkinje, po prvi put na takvoj vrsti pregleda. Atraktivna kao da je u pitanju mlada Rozamund Pajk, ništa nije mogla da otkrije na ultrazvuku. Pažljivo je manipulisala nježnikom i mošnjama i kada mi je rekla da se okrenem na stranu bez eksplicitne najave stavila mi je prst u anus i opipala prostatu. Bilo je to prijatno i budilo asocijacije. Ustavši rekao sam da će mi se možda smejati ali da znam razlog bola u testisu. Radi se o tome da me Bog kažnjava zbog svakodnevne masturbacije. Ona je sada nemoguća, neprijatna, postala je contradictio in adjecto. Obukao sam se i seo i doktorka mi je sestrinskim tonom kazala da nije sve u seksu i da čovek u mojoj dobi treba da ima i neke druge stvari kojima može da se posveti, šta znam na šta je mislila, verovatno na slikanje tušem ili pravljenje ikebane, osetio sam kao da sam napaljeni tinejdžer, sirovina. Verovatno to i jesam, delimično. Poručila mi je da proredim užitke koliko mogu jer i to možda može da ima uticaja na tegobe.
Dok mi je govorila smejao sam se sebi misleći na teoriju umetničke sublimacije, o svojih pet objavljenih knjiga jer ništa mi od toga očigledno nije mi pomoglo da sazrim.
Bila je prva ženska osoba koja se posle godina mog manastirskog života dotakla moje intime.
Zašto pišem i šta mi se dešava
Zalutao sam na urologiju počevši s organima za varenje, no dobro, kao što vidimo sve je povezano u ljudskom telu. Prvi organi za obradu hrane su zubi i ove godine sam imao i višemesečni rad kod stomatologa, stavio krunice na sve zube jer sam svoje prirodne praktično pojeo, smanjili su se i pretilo je da dođe do gangrene i drugih neugodnosti kada se ogole živci. Već su odavno reagovali na kiselo i efikasnost im je pala. Morali su da mi odstrane živce, izleče svaki, blombiraju, nadograde i na kraju namaknu prvo izlivene gvozdene a preko njih keramičke krunice koje se peku na hiljadu stepeni. Rudarski i sofisticiran posao, bolan, mučan, preskup ali je vredelo. Dobio sam zube iz rane mladosti, možda i bolje jer se svojih i ne sećam, i izgledaju sasvim prirodno. Sada mogu bolje da grizem a to je važno za kritičara.
Zašto sve ovo pišem? Šta je koga briga od čega sam se lečio prošle godine? Pišem jer verujem u alhemiju umetnosti. Ono što se zabeleži, ukomponuje u veću celinu, sagleda sa više strana, dovede do misli i esejizira, oduhovi i postavi u poredak stvari, objavi, ne može se više ponoviti u svom prvotnom stanju, eto, u to verujem iz sasvim iskustvenih razloga, doživeo sam to. Kad god bih napisao i tvrdio bilo šta o sebi, sutradan to više ne bi važilo, pokazalo bi se kao lažno, jednostrano, hinjeno i u krajnjoj liniji, rezultatu, kao fikcija. Sve što se napiše postaje fikcija, vremenom. Jedno od najčešćih i najbesmislenijih pitanja koje pisac može da dobije je koliko je njegov tekst zasnovan na biografskom. Umetnost i „stvarnost“ mnogo su kompleksnije isprepletani.
Pisanje je vatra u kojoj sagoreva život, nepovratno. Duh je vrelina, oganj, ne ostavlja ništa iza sebe. Kada se nešto osvesti to se menja, kao budala koja kada shvati da je budala prestaje to biti. Hegelovski napredak. Sročim najiskreniju priču o sebi i onda vidim kako mi se ona smeje jer sam ja uvek negde drugde, nemoguće je uhvatiti istinu, fiksirati je zauvek, „sve je u plamenu, o prosjaci“, reče Buda.
Život, kada kažem da je besmislen on me demantuje. Kada kažem da ima smisla opet me opovrgne. Izmiče određenju. Isklizava iz ruku kao jegulja. Ne dozvoljava da se ukalupi. Pulsira izvan vidnog polja.
Pisanjem se oslobađam sebe, maski, opsesija, bolesti, alternativnih ličnosti ali uvek ostane neko ja, nešto belo što se formira u novi lik. Izveštavanjem o prebrođenom želim da ga ugasim, zaustavim, otresem ga se, znajući da me zbog toga možda čekaju i veće muke ali svakako drugačije, ne viđene, i to je smisao, bar nek bude novo ako već boli. Sve se oprašta osim dosade, banalnosti, u umetničkom, a i život je na neki način umetničko delo. Ovim putem požurujem sudbinu, ubrzavam je, da pronađe nove forme i svetove i ona to uvek uradi. Verujem da pisanjem utičem na svoje postojanje, sasvim konkretno, a to je velika stvar, ako sam u pravu. To osećam na granici svesnog i podsvesnog, sna i jave, a šta bi drugo i bilo bivanje ako ne taj neuhvatljiv spoj dana i noći duše.
Šta je bilo dalje, taksativno
Negde u aprilu dobio sam koronu i morao da pauziram sa svim lečenjima i zubarom oko mesec dana. Nije bilo posledica.
Imao sam velikih problema u pokušaju da promenim lek za aritmiju jer onaj koji pijem može u budućnosti da utiče na moj vid. Nisam uspeo iako sam testirao dva druga leka, oba su me bacila u kliničku apatiju što nisam ranije nikada iskusio. Shvatio sam da je volja najvažnija u životu. Ako ujutru ne želite da ustanete iz kreveta ili sedite bez ijedne misli i osećanja, to je gore od smrti. Povrh toga sve to znate ali nemate snage ni želje da promenite ništavilo koje vas guši, tj. tonete bez kraja. Jedan od lekova koje sam probao mogao je dovesti i do halucinacija, a samo mi je još falilo da ugledam dinosauruse ili se nađem u prašumi s divljim zverima. Uglavnom naslutio sam užas s kojim se suočavaju bolesni od depresije, i u odnosu na njihove ponore, rupe bez dna, moje su mladalačke krize, sada vidim, bile slavlja života i himne radosti.
Svoju bazičnu mrzovolju i bezvoljnost, manjak energije, hladnoću, promene raspoloženja tumačio sam i hormonalno pa sam sugerisao endokrinološkinji da mi da najmanju dozu hormona da vidimo da li ću dobiti na žustrini i ljubavi. Kada sam popio prvih par tableta bio sam van sebe, uznemiren i kao i kod aritmika ličnost mi se promenila na najgori način. Kako supstance mogu uticati na psihu! Nisam nikada imao iskustva s drogama i sličnim i sada vidim koliko je to jako.
Pomenimo još i dermatološke probleme svraba kože glave i prepona koji su mačiji kašalj za gore navedeno ali ih krasi upornost i praktično neizlečivost, više ovladavanje kako ih bar malo ublažiti, ne isprovocirati jer se radi o tipu kože, osetljivosti, o najvećem organu koji ne možete skinuti sa sebe kao odeću. Naučio sam da je detaljno pranje sapunom i to dvaput, kao da trljaš tepih, kako sam se kupao oduvek, izuzetno štetno i zbog toga sam imao masnu kožu lica. Paradoksalno, čim sam prestao da se ribam koža je prestala biti masna. Ešton Kučer i Mila Kunis bili su razapeti na društvenim mrežama kada su izjavili da se peru sapunom samo ispod miške i između nogu, drugde skoro nikada, ali tu ima istine. Sve to mi je dočarao dermatolog čije su prve reči kad sam ušao u ordinaciju bile: „Mi smo životinje.“ Onda sam za svoj novac odslušao predavanje o tome šta je koža i kako je treba održavati ali kao da je profa bio pećinski čovek zalutao na privatnu kliniku i čija je deviza: priroda sve radi sama.
Okretanje perspektive
Čitani autopoetički moji zdravstveni problemi su: snaga i stabilnost, gipkost izraza, ritam i korak smenjivanja slika, podzemni eros jezika, delikatnost, taktilna senzitivnost i golicljivost, pojam čistog i prljavog, rad s tabuiziranim kroz metaforu, onda dalje, šta je ishrana nego odnos s univerzumom, najprisniji, utrobni, nutritivan, konkretan, evolutivna komunikacija možda važnija od verbalne, više ili manje uspešna, diskretna ili obilna, štetna, zakrčena, prenatrpana ili asketska, prosvetljujuća, i Hrist se jede, ono si što se rastvara u tebi, to je interakcija sa božanskim, žrtva livenica, interiorizacija raskoši prirode, saučestvovanje u večnosti, u Velikom varenju, jedemo beskraj i on jede nas; dok je korona novi kontekst stare teme; sumornost i bezvoljnost su svetski bol, žuč je heraklitovska melanholija, hormoni su duhovi u boci, začini i drajveri raspoloženja, temperamenta i metabolizma, opasni kao otrov ako se s njima pretera jer telo ima svoj život, tempo, neumoljiv, starinski i starovremski, lagane faze koje se nesvesno i nužno upisuju u poeziju hteli mi to ili ne, dete još uvek mora da bude devet meseci u majci da bi se rodilo, emocija je spora stvar, i sa samo našom, ličnom, onom koja i nema ime, a koja je ključ i zagonetka, umiremo; ubrzanje i žurba su zlo ali nismo baš sve potpuno poremetili tehnološkim i medijskim haosom, pohlepom, površnošću, još uvek smo pretežno nekadašnji ljudi, nesavršeni… na sreću, i voleo bih da tako ostane bar za moga života.
Zlatna podloga
I šta je poenta teksta? Poenta je da pesnik često unapred piše svoj život. „Utopljene duše“, „Smrću protiv smrti“. Kao da se literatura kreće u dubljim slojevima stvarnog, „među javom i med snom“, u onim predelima koji tek treba da se pojave, izrone, izbiju u vidljivom, ona odatle dolazi ako autor ima dovoljno talenta da je prizove, čuje, oseti i oblikuje u „malo nove“ reči. Zagledanost u sopstveni mrak osvetli budućnost. Kao što pesnik reče „sad moje pesme traže moju glavu“ tako je i moja knjiga došla odmah da ponesem njen simbolički teret, overim je na svojoj koži i kostima, zaslužim i odbranim, budem iskušan, „kažnjen“ i žrtvovan jer tek tako moj tekst dobija zlatnu podlogu u trezoru, ne preti mu inflacija. Što bi reko onaj nesrećni brkajlija, ljubitelj Dionisa: „Piši krvlju: i ti ćeš uvideti da je krv duh“. I to je mistični odnos literature i zbilje gde se jedno preliva u drugo. Ko zamišlja pisca kao birokratu koji ide na posao, ima radno vreme, kvotu i jasna racionalna pravila za pisanje taj mnogo gleda filmove. Čeka se dugo, decenijama, luta se ali za onog ko izdrži kamate su velike, na kraju, savetuje nas Bodler.
Pisanje je zato rizičan posao, ali i neodoljiva avantura, ako se shvati ozbiljno možete potpisati svoju smrtnu presudu ali i podići život na viši nivo, onaj za koji ste verovali da postoji samo u snovima, najčešće to ide zajedno.