Paralelni portreti
Moj otac umro je od raka pre devet godina. Sve bilo je munjevito iako je trajalo nekoliko meseci, pola godine. Na samom početku izbezumljena majka mi saopštava preko telefona njegove rezultate skenera pluća dok čekam bus u svojoj ulici u Rakovici. Smirujem je rečima da tek treba da se vidi šta i kako. Ne mogu da pojmim šta sve to znači, nikada nisam bio u dodiru s ljudima obolelim od karcinoma. U najtežim situacijama reagujem odloženo, radi mi samo razum, emocija dolazi kasnije, kao oluja čija najava je dašak vetra na licu.
Kreće borba i bitka koja se čini unapred izgubljena, i time očajnija. Nju vodi pretežno moja majka kao da može da prevari i prevesla smrt. Ceo život je sve radila na mišiće, prevazilazila probleme, bila vredna, jaka, tako da se ne miri sa udesom iako oseća da gubi, razdire je nemoć pred čudovištem koje raste u telu moga oca. Kupuje čak i neki skupi lek od škorpiona i potura ga mom jadnom tati u želji da ga spasi.
On je sve rasejaniji i slabiji. Nisam tada znao da bolest može da se proširi na mozak i da se ličnost onda menja, nazaduje, gasi se nadgradnja i odrasla osoba postaje ponovo neko čudno dete. Imao sam želju da razgovaram s njim kao što se to radi u filmovima, uz grljenje, poslednje savete, izjave i koliko-toliko utešne reči, ali on je čileo preda mnom, nije više bilo nikog da primi moje saosećanje, bar sam ja tako njega video. Mršaveo je i mučio se sa hemioterapijama. Nije mu trebalo nikakvo drugo zamaranje.
Ni on nije prihvatao ideju smrti, bilo mu je to strano, nije nalazio da ona ima ikakvog smisla. Sav utonuo u život, željan svega, poratno, gladno dete, nije kao ja decenijama razbijao glavu poslednjim pitanjima. Po njemu, nema tu o čemu da se duma. Kad bih se ja nekada zamislio, ranije, gledajući ispred sebe, ne radeći ništa, roditelji bi me prekidali pitanjem: „Šta je, oćeš da izmisliš okruglu šibicu?“ Do skora nisam znao kako bi trebalo da izgleda ta okrugla šibica, valjda drvce, a onda sam se dosetio da su oni mislili na kutiju koja je po pravilu kockasta. Nisu mogli da podnesu kontemplaciju, moralo je uvek nešto da se radi, gleda ili jede.
Kada je ležao vezan za krevet u Kliničkom centru i molio me da ga oslobodim glasom i pogledom šestogodišnjeg dečaka, trzao se i migoljio, plakao sam kao kiša nad njim videvši da moga oca više nema, nema onog džentlmena i prefinjenog gospodina, suzdržanog, ironičnog, koji nikoga nije opterećivao problemima i koji je bio skroman i zadovoljan malim stvarima, pecanjem, sportom na TV-u, dobrom hranom i flašom piva. Znao sam da to više nije on.
Pitao sam se kako to ljudsko biće tek tako može da nestane a da nekako ne apsolvira svoj život, makar i najglupljom rečenicom, psovkom jer ipak je kraj, ispred je velika noć, beskrajna, najveći strah valjda traži neku artikulaciju, i nesvesno. Moj otac nije bio prost čovek, naprotiv, samo je težio jednostavnosti. Svest o kraju proplamsavala je u njemu i pre nego što je potonuo davao je znakove da zna šta mu se dešava. Rekao mi je da pazim na majku i brata, sedeći na mom krevetu u kom je polako i umirao. Nije govorio o sebi. Postavio mi je pitanje šta korisno da radi po ceo dan u tom stanju prikovanosti za ležaj i ja sam mu u šali rekao da uzme da plete korpe, što je on izgleda ozbiljno shvatio, prenevši to mojoj majci. Gubio je pojam, osećanje vremena i stalno je zapitkivao mog brata: „A koje je naše vreme i kad se ono pada? A koje je majkino vreme?“ Ona je tada bila odsutna, na poslu. Brat se trudio da mu odgovori na nemoguća pitanja.
Ja sam verovao da nekako mora doći do sublimacije strašnog, posebno kod njega, ali nisam znao šta bi trebalo da se desi.
Onda mi je brat koji je živeo s njim javio da mi je on, Žika, poručio da nađem pesmu u kojoj ima stih koji glasi otprilike „hiljade riba proći će mi kroz oko“ i nešto o nekoj dalekoj zvezdi, vraćanju njoj, radosti, tako nekako mi je preneo očeve reči. Naslutio sam koji bi to pesnik mogao biti s obzirom na to kako je moj otac živeo, u šta je verovao i koje mi je autore najradije pominjao. Inače literarni ukusi i interesovanja bili su nam epohalno i dijametralno suprotni. Setio sam se da mi je jednom pomenuo te stihove, da ih je voleo, a bio je strastan pecaroš, bežao od kućevne stege i spašavao dušu pored reka i bara i najčešće nije donosio nikakav ulov ali je sijao, obnovljen prirodom; malo sam guglao i najzad s ushićenjem pronašao traženu pesmu. Bila je to „Besmrtna pesma“ Miroslava Antića.
Shvatio sam da je Mika Antić stavom prema životu a posebno prema smrti u toj pesmi izrazio sve ono što je moj otac osećao u dubini duše i što je nama hteo da kaže tada, kako da se odnosimo prema njegovom odlasku. Po prvi put sam je pročitao celu i video da je duga; ostao sam zapanjen njenom savršenom lepotom jer nisam previše cenio Antića kao pesnika. Sledećih dveju strofa setio se moj otac:
„Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.
Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.“
„Znaš, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Ništa se u meni neće
ugasiti ni skratiti.
Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.“
Nonšalanto shvatanje života, „cigansko“, čergarsko, uživanje u prolaznosti bez mnogo razmišljanja, iskonska povezanost s elementima, nebom, suncem, prirodom pre svega, očaranost jednostavnim svakodnevnim stvarima, bez pohlepe, grabeža i želje za moći, prepuštanje emociji i lepoti žene, predela, muzike, ono je čime je zračio duh moga oca. Učio nas je na svom primeru da treba se provući kroz život kao „pas kroz rosu“, voleo je to poređenje, i biti životinjski sretan, ne mešati se u tuđa posla, ne biti moralna gromada koja gine za ideju, nego praviti kompromise i kriviti prvo sebe za sve loše što se desi, takođe ne žaliti se, prihvatiti sve jer to sve neće dugo trajati, ono je kao san, tren, ne treba ga prekidati, analizirati, kvariti, sve je veće od nas, mi smo samo trunje na vetru, nebitni i nevažni, sami sebi smešni i baš zato treba iskoristiti ono što se pruža kao na dlanu, nezasluženo, sada i nikada više. Preživeli jedinac kome su umrle dve sestre i brat morao je ljubiti postojanje i ne tražiti ništa, nosio je taj crni oblak samoće u dubini duše kao pečat, nikada izrečenu tugu, zaključanu da ne smeta sretnima. Voleo je život više nego ja, tajni ljubavnik smrti i noći.
Poslednji je put svojevoljno, nevezano za tretmane u bolnici, izašao napolje kada je, već skroz onemoćao, zamolio mog brata da ga izvede ispred zgrade. Onda je, okrenuvši se usijanoj zvezdi koja mu je zarila i grejala lice kao svecu, napajala ga energijom, milovala, rekao: „Sunce, Aco, sunce, to je život!“ Kakva je to ljubav! Dugo sam posle mislio na to kako se oseća čovek koji zna da više nikada neće moći da izađe iz sobe, da ode negde makar u šetnju, nego mu se svet sužava kao tamni hodnik s neminovnim nestankom na kraju. To me je beskrajno rastuživalo.
Shvatio sam da je poezija dala smisao smrti moga oca. Drugi čovek, pesnik je na najlepši način izrazio ono što je moj otac imao da kaže kao zaključak i vrhunsku pouku i on se toga setio u poslednji čas. Izbilo je to iz njegovog razorenog organizma, iz podsvesti kao stihija, znak pobede i opraštanja, nikako poraza. Poezija se čini kao najnepotrebnija tralala stvar a onda dođu trenuci kada samo ona može izlečiti dušu. Ona je tu kada sve izgubimo, kada ruke su prazne a oči velike, pune očekivanja i nevidljivih suza. Ona donosi osmeh, olakšanje i kao gumicom briše grč i patnju.
PS
Možda bi na njegovom mestu meni neke druge pesme pale na pamet, one koje izražavaju srž mog bića, i životnog osećanja.
Na primer „Tamnica“ Disova:
„I ne znadoh da mi krv struji i teče,
I da nosim oblik što se mirno menja;
I da nosim oblik, san lepote, veče
I tišinu blagu k’o dah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i teče,“
Ili „Stražilovo“ Miloša Crnjanskog:
„Već davno primetih da se, sve, razliva,
što na brda zidam, iz voda i oblaka,
i, kroz neku žalost, tek mladošću došlom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i laka.“
Itd, itd, dakle, ljubav, jer bez ljubavi, i po Vinaveru, nema literature, ali ni dobrog života niti plemenite smrti.