Igračka plačka
Usred mirnog popodneva, kada težim opuštanju i odmoru, meditaciji, uši mi je kao sečivo zaparao iritirajući ton uzvika i brzog govora nekog deteta u parku pored moje zgrade. Ne mogavši da ignorišem viku, iznerviran, s psovkom u najavi, pogledah i začudih se da tamo nije bilo više dece u svađi nego dečak s majkom. Stalno joj je nešto objašnjavao, elokventno, imao je oko šest godina. Dobro, da vidimo šta će dalje biti. Otrčao je do drvene kućice na igralištu i okrenut leđima počeo da broji. Znači žmurke. Prebrzo je brojao pa mama nije uspela da se sakrije. Produžio je i na trideset i jedan se okrenuo da je potraži. Gledao je u suprotnom smeru od onog gde je bila ona. Osvrtao se okolo nikako ne pogledavši u pravcu obližnjeg drveta. Vrteo se u mestu, kao da nije ni znao šta treba da radi, kako da traži, bio je blokiran, bez imaginacije, a nije bio težak zadatak koji mu je postavila roditeljica puna ljubavi.
Počeo je onda da je zove da se javi gde je, postajao uznemiren i kad ga je strah već preplavio, od toga da njegove mamice možda i nema nigde, da je nestala netragom, kad je potpuno potonuo – ona se pojavila, otkrila. Deca su uvek u sadašnjosti koja im se ukazuje kao večnost, bez aparature koja će ih u kasnijoj dobi distancirati od sveta. Videvši je, sav unezveren potrčao joj je u naručje i zagrlio najjače. I ona njega. Plakao je doživevši veliko olakšanje. Ona ga je grlila i govorila mu da je bila nedaleko iza drveta. On joj je rekao da je trebalo da je vidi. Pa kako da igramo žmurke kad ti moraš da me vidiš, rekla mu je, on je slutio apsurdnost situacije, i zajedno su se smejali kroz suze. Ona mu zatim kaže da ne mogu da igraju žmurke ako ne može da podnese njeno odsustvo.
I tu negde pri kraju scene i meni su krenule suze gledajući sve to s prozora, osetio sam sav užas dečaka i majčino razumevanje kroz reči koje mu je ponavljala dok ga je dugo milovala i tešila na klupi na koju su seli iscrpljeni igrom: „Srce moje, dušo…“. Za trenutak podigla je pogled ka zgradi i videla me da se smešim nalakćen. Uzvratila je osmehom. Ustali su sa klupe i otišli lagano, on je opet skakutao, bio zadovoljan i u svom svetu. Do prve prilike, rekao bih.
Postoji i obrnuta vezanost, majke za dete u kasnijoj dobi, kad je potomak odavno punoletan, posebno ako je bio bolešljiv ili sa specijalnim potrebama ali tu se često radi o patologiji a ne o nužnom stadijumu u odrastanju, takva povezanost je višak i otrov.
Dete se ogleda u majci i zato je, kao ovaj nežni hipersenzibilni i hiperaktivni dečak, stalno zivka da joj pokaže i najbeznačajniju stvar koja je njemu u tom trenutku fascinantna, jer ako je majka nešto videla onda to postoji, u suprotnom nije sigurno da nije od pene ili magle, da se neće rasprsnuti kao mehur, i tu se rađa nesigurnost u mladom biću. Treba mu neko stabilan i jak, miran da bi utemeljio svoj svet makar on bio i suprotan, što najčešće i jeste a i treba da bude slučaj. Inače bi bio klon. Majčina mlečno bela koža i telo budu bliskiji, intimniji od sopstvenog, jer još nema granice, odvajanja i roditeljska gravitacija je moćnija, pretežnija od samospoznaje.
Kad odrastemo osećamo da smo otpali od nečeg čemu bi se možda vratili kad bi mogli, vidimo se izdvojeno, bolno, nema više osovine, zaštite, mekanih toplih zidova koji čuvaju od zla i bdiju nad nama, dan i noć. Ali ipak je to pobeda jer se tek onda kuša jeziva, slatka i neprocenjiva nezavisnost i odgovornost, nasluti se čovekovo veličanstveno postojanje na svetu, jedinstvenost, neponovljivost egzistencije, i svakako sve to zahvaljujući zlokobnoj senci smrti s kojom počinju pregovori a koji će verovatno trajati do poslednjeg daha.
Ogledalo
I u srednjoj životnoj dobi još uvek se ponovo pitam ko sam. Osećam se sve dalji od sebe jer između mene i mene stoji ogromno, nesagledivo vreme, više života proteklih u jednom, administrativno-finansijske činjenice, zdravstveni problemi i bukvalno promenjeno telo s tišom energijom, sporijim metabolizmom, bez žustrine i s drugačijom vizurom, anđeo uništenja stavio mi je perce u desno oko, zažmurio sam na njega, tražim se, brojim godine, a celinu, isceljenje, nalazim u očima drugih. Kao da se vidim sa strane, objektivno, nisam ceo u sebi, tako da mi je onaj prvotan lik nedohvatan, drevna neposrednost u odnosu sa svetom i sobom izgubila se, javi se tek ponekad, a delimično se osećam i kao kiborg, zavisan od elektronike koja mi daje ritam srca, ugrađenih proteza koje mi spašavaju život a koji se dobrim delom vodi i u virtuelnom, online, podeljen je, rascepljen; svest ne može da se vrati na prethodne stupnjeve, unazad, posle ekspanzije, zakon entropije važi i za nju: neodređen sam i raspršen.
Ako je čovek najbliže sebi u trideset i trećoj onda sam ja dete Zla i najveće apokalipse ovih prostora. Tu nema mnogo mogućnosti promena ličnosti, formatiran sam trajno u devedesetima. Kada nema katastrofe na vidiku, bliske smrti, čini mi se da nešto nije u redu, da ne štima.
S druge strane, nikada nisam uspeo da budem ozbiljan dok se gledam u ogledalu, možda tek uz krajnji napor i to kratko. Oči mi se često smeju, podsmevaju, otkrivaju moje najgroznije gnusobe i snove. Da li to znači da sebe ne shvatam ozbiljno? Smešan sam sebi znajući šta mi sve vrvi ispod čela potpuno nepotrebno i besmisleno. Ipak, smirim se kada se pogledam, ne mogu tada nikako biti očajan ili besan, tužan. Kao da progutam pilulu diazepama koja momentalno deluje. Vidim to lice, tu okruglu tintaru, poznatu iz ranijih stadijuma a opet istu, s mnogo manje kose ali uglađeniju i ne mogu da se ne nasmejem, neretko glasno.
I eto, koliko ću još dugo tako gledati sebe, pitam se, kao da hoću da se iznenadim, krišom da se vidim kakav sam stvarno a to je nemoguće jer se uvek pretvaram u neki lik, karakter, raspoloženje, najčešće se kreveljim, kao da mi je neprijatno da se gledam direktno u oči, maltene se stidim, čim pokušam da se vidim kakav jesam skrećem pogled, ne mogu samog sebe da prevarim da bih video istinu. To je igra munjevitih, instinktivnih zapažanja, naizmenična struja misli u kojoj moj mozak tiltuje i predaje se odmah na početku. Možda mi i nemamo pravo lice, ono se uvek konstruiše s obzirom s kim smo i kako se osećamo, šta radimo. Istina je konstrukcija, pisao je Matić.
Zašto se čini da moram i pred sobom da se pretvaram? Samo malo dete može da pogleda istinito, nevino u svoj odraz, jer deca su deca zbog toga što im drugi nameću kontekst ako on nije određen igrom i maštom. A i kontekst je samo igra ali za odrasle. Kao kad neko dete u prevozu zuri u tebe i ti moraš da se glupiraš, namigneš mu, praviš grimase, neizdrživ je pogled apsoluta, uvlači te u sebe, guta kao plavetnilo, u ono iz čega si davno pobegao kao iz raja.
Drugačije rečeno, nema istine bez konteksta. Nema apsolutne istine. Suprotno od istine takođe je istina, kažu budisti. U odrazu nekad sebi delujem bezlično, bledo, anemično, depresivno, ne vidim se iako se gledam jer je to slučaj kada nešto dugo i neprekidno čulno opažamo: pesmu koju slušam do iznemoglosti pa je više ne čujem kad je pustim, ukus lubenice koje sam se prejedao tokom leta gubi se, trenje uživanja nestaje, kao dodir koji traje predugo, nepokretnost udova čini da ih telo više ne zapaža, zaboravi ih, ono se adaptira, shvati nadražaj kao situaciju, stanje. Zato postoji problem da se vidim, pored toga što su leva i desna strana zamenile mesta.
Ipak, prvo što primetim kad pogledam u ogledalo je ono što me izdvaja od većine, desno oko stalno beži u stranu gore, kao da ne želi da bude uhvaćeno u krađi. Ono i jesam i nisam ja. Tako me drugi vide. Do tridesete godine sve je bilo paralelno, vertikalna osa prolazila kroz teme, održavala ravnotežu, bio sam simetričan i četvrtast, običan, a sada kao da sam nagnut udesno, padam u neki mrak, daljinu, i ne mogu se identifikovati, iracionalna strana je pobedila. Nikada neću moći da uhvatim taj deo sebe. Ako su oči ogledalo duše, pola moje duše je pobeglo, nestalo ali, tešim se, ko gubi u vidljivom možda dobija u nevidljivom.
Dakle, kad stanem ujutro ispred zerkala spremam se za ulogu, uvek istu, znanu ali i prijatnu, rutina daje sigurnost, ritam, ljuljanje kolevke razgoni anksioznost bebe. Spiram slike i odjeke sna, zadah noći jer počinje nova izvedba. Osvrćem se okolo, shvatam da nema drugog filma niti glumca. Mora biti nešto a ne ništa. Ja bih možda voleo da ostanem u tom ništa ostavljenim u krevetu, u beloj vatri zvezda što rotiraju ka svitanju, obamrlosti, u nekom arhajskom stanju nesvesti, magmi i plazmi stvaranja gde se valjda nalazi ono najdublje ja. Ali i to je konstrukt, ta ideja, čovek je biće ograničenja i izbora, strašnih i divnih jer su dokaz slobode.
Jedna od mudrosti je da ne treba očajavati, niti praviti suviše racionalne, samomučilačke obrte u ponašanju, ljudi se tako ne menjaju, nego je bolje prepustiti se uobičajenom, inerciji, najvažniji izbori su napravljeni odavno, u prvoj mladosti, nema naglih rezova, a život će se već postarati za promenu, ona dolazi polako, ptičijim nogama i iz temelja preokrene sve. Jedino takva i može biti ako je prava. Kao što voda dugo podliva temelje a mi je zapazimo tek kad nam je došla do struka ili grla. Čovek je pre svega iracionalno biće, kolosalni glečer što proviruje iz mora i tako treba i da brodi, pažljivo osluškujući šumove, struje i vetrove.
Uz svežinu jutarnje vode, umivanja, odmah se prizvodi koncept, okvir i atmosfera delovanja, gomilama polumisli i osećanja, projekcija i očekivanja, stotinama niti koje me prekriju kao paučina i daju mi izraz lica i govor tela za taj dan. Desnica je pisao da bi trebalo zabraniti da se gleda u lice spavača jer tada nema odbrane od sveta, nužne maske da bi se preživelo u teatru apsurda i licemerja. Pogled na onog koji spava može biti opasan i za onog koji gleda, razoružavajuće istinit, strašan, ponoran ali i božanstven, zaslepljujuć, kao vrata neba.
Kao što je glupost sociološka, društvena stvar, nevezana striktno za formalnu inteligenciju tako su lepota i ružnoća psihološke karakteristike, ne prvenstveno fizičke. Kažu da posle nekih godina sve ono što je vodilo čoveka, činilo suštinu misli i emocija bude oslikano na licu. Zloba, mučeništvo, bol, samozavaravanje, naivnost, sujeta, lukavost, zavist, dobrodušnost, specifično iskustvo osobe transponuje se, objektivizuje estetski, svima na uvid, kao semafor, često uprkos tome što baš želi da se sakrije. Zaslužena maska nas odaje. Vlasniku lica promakne sopstveni izraz zbog navike i samoobmane. Zato je autoironija najbolji antibiotik, korisna ne samo u pisanju. Rezbarimo svoj lik iznutra. Lice je cvet duše. Ne postoji ružna osoba samo po spoljašnjem izgledu, urođeno. Nema ružne žene. Sami od sebe pravimo nešto odbojno načinom života i vrednostima u koje verujemo. Počinjemo da zračimo duhom ili neduhom, agresijom, banalnošću. Primer je očajna praznina i odvratnost poznatih, koji su savršenog izgleda, čak hirurški potpomognuti ali baš zato antipatični, providni kao obrazina ništavila. I da zaključimo, humanost je ono što nas čini privlačnim, a ne proporcije. Lice govori kako smo razumeli život. Ja, očigledno, ne preterano ozbiljno.