foto: Dženat Dreković/NOMAD

Stanković: Vaskrs u Sarajevu

Moje srce zakopano je u Sarajevu. Ako negde treba da nikne ponovo, izraste iz mraka, ništavila, onda je to u njemu. Ne mogu da ne plačem kada pomislim na Sarajevo. Ja u stvari tamo živim, ovo ovde je privid, opsena, priprema, nestvarna senka mog istinskog bivanja u tom gradu. U Beogradu sam avet, sablast, poruga, tamo sam reč.

Kako opisati taj osećaj pripadanja? Znam da ću možda samo još neki put u životu otići u Sarajevo ali to nema nikakve veze. Ljubav koju sam tamo naslutio nema meru niti granicu. A to je bilo samo normalno, ljudsko ponašanje, vibracija, toplina, ništa posebno neko bi rekao.

Taj grad u kotlini moje je srce koje se guši kao što se on guši u smogu svake zime, želi da živi uprkos i zahvaljujući užasima koje je pregurao. Ima tu svega naravno, i loših ljudi, događaja ali mene to ne zanima. Nepojamno je veće ono što mi širi um i dušu.

Kako su ti ljudi sačuvali svoju čovečnost posle svega što im se desilo! Tragedije nisu postale grč, zatvaranje u sebe, frustracija i negacija realnog kao u Srbiji, nego su produbile davnašnje odaje plemenitosti, sazvežđa milosrđa i nesagledive izvore blagosti. To obara s nogu.

Povrh toga još od pre postoji samoironični humor tamošnjeg naroda koji sebe ne vidi kao ozbiljnog, glavnog, jakog, velikog, nego baš kao komičnog, jer ugrađen mu je gen smejanja samome sebi, a to je lek, melem za ranu od svake nepravde, suprotno od samozaljubljenosti i samooplakivanja, osionosti i bahatosti, jedini pravi pogled na svet, onaj koji omogućuje promenu i razvoj, katarzu. I Bohumil Hrabal koji luta po kafanama i sakuplja anegdote i ludosti tzv. običnih ljudi, časti pićem studente, bio je Sarajlija.

Ja u Beogradu ne postojim i na to sam se svikao. Ne prepoznajem ljude na ulici, ne znam kako dišu, mladi su mi neuhvatljivi, neprozirni. Ovo nije moj grad odavno, više liči na kolosalni tržni centar, život se pretvorio u samoposlugu i bezglavu jurnjavu u kojoj svi kasne. Ima dobrote i ovde ali ona nije tako obilata, štedra, sveobuhvatna, mila, mirisna, dobrohotna, poput prosvetljenja, verovatno i zato jer je suočavanje s ratnom prošlošću lažirano i blokirano, nebo je zatvoreno, demoni čuče po ćoškovima, svakodnevno truju iz tabloida, urlaju iz medija, niko ne vidi čudovište i onda sve postaje čudovišno, mi sami pre svega, kako je govorio Radomir Konstantinović.

Iz dubine dijafragme sam shvatio i da ja Sarajlije ne mogu da lažem, nikada. Ni u malim stvarima. Neka vrsta dužnosti se tu nalazi ali ona koja pročišćava. To su moji ljudi, s velikim Lj, nema nikakvih ograda, biće se otvara kao cvet koji sâm ne zna kako izgleda i iznenadi se kada u očima sagovornika vidi da je ipak lep, pa zato i – večan. Ne, nema nikakve obaveze i to očarava, sloboda je od koje se muti, a opet sve jasnije se vidi. Zaljubljenost neka pradavna, iznenadno otkrivena.

Mekota sarajevskog jezika posebna je priča. Mogao bih ga slušati stalno, sa oblapornim zadovoljstvom, gutati te dužine, akcente i igrarije, dok on lak kao perje ili jastuk za pod glavu, oblak na vedrom nebu, iskreno srdačan, miran i prastar kao stećak ili Miljacka, svetluca mutno, nakrcan emocijom koja se opipava u dahu iza reči, i koja je poput rečne struje izglačala njegove belutke glasova pa je on okrugao, obal, nikako špicast, kockast ili grub, nego vrcav, vickast, razigran, ženski, sličan vodi što prodire u zemlju i kamen, i razlaže ih toplo, ljubavnički, teši i opija, zaceljuje, spaja u novu celinu, menja kao plastelin, on je sigurni, nežni dom za osećanja, pažljivo građen stolećima, grlima i grudima bezbrojnih govornika. Mera, odnos apstraktnog i intuitivnog, iracionalnog i svesnog, melodijski, u njemu je idealna.

Tolerancija koju sam doživeo u Sarajevu ona je od najboljih, nije zapadnjački hladna iako je i to preko potrebna, retka i dragocena civilizacijska tekovina, nego je od onih koje niču iz mentaliteta i sredine, širine pogleda, izmešanosti različitih kultura, kao što je i svako od nas svet za sebe.

Pre šest godina sedeo sam na Baščaršiji sa piscem fenomenalne, otkrivalačke knjige o Sarajevu za vreme opsade „Vedran i vatrogasci“ od prošle godine, Harisom Imamovićem, i pošto mi je navika da kada o nečemu ne znam mnogo onda se pravim kao da ne znam ništa, pretvorim se u nasmešenu budalu da bih saznao više i temeljnije o onome što me se tiče, kada me je upitao da li sam video Vijećnicu ja sam ga pitao šta je to, na šta je on samo opušteno pogledao u stranu jer eto, došao pisac iz Beograda pa ne zna šta je Vijećnica. Jeste čudno ime za biblioteku ali sam ranije mogao da se obavestim detaljnije o njoj. Međutim ja volim da nešto prvo vidim, kad već imam priliku, pa da posle čitam o tome, tako mi je stvarnije.

Do danas, evo, stidim se svog pitanja. Haris baš u pomenutoj briljantnoj knjizi živopisno daje potresne, neverovatne slike i događaje spasavanja knjiga iz zločinački bombardovane Vijećnice. Bio sam da je posetim posle. Danas pomalo pratim i nadgornjavanje sarajevskih institucija oko prava na nju.

Haris nije pokazao ni trun nezadovoljstva čuvši moje pitanje, možda samo neku skrivenu setu u sekundi. Prešli smo na druge teme. Inače, njegov životni moto, između ostalih, glasi: Ne moramo to da uradimo i baš zato ćemo ga uraditi. Znači sloboda i dobra volja kao vodilje, a ne inat i resantiman, prisila ili osveta kako funkcioniše dobar deo homo balcanicusa.

Jedan drugi autor, takođe Sarajlija, kritičar, rekao mi je, možda u šali, da me smatra sarajevskim piscem. Bila mi je to najveća pohvala. Kao da me je neko iz novog zavičaja pronašao.

Ne mogu dovoljno dočarati kakvu energiju, zračenje osećam kada razgovaram sa stanovnicima ovog za mene magičnog grada, ona je kao svetlost, puna neposredne, prisne ljubavi, bliskosti. Kada se upoznam s nekim obično imam utisak da smo se poznavali i ranije, u nekom prošlom životu, a sada smo se samo ponovo sreli, nema potrebe za objašnjavanjima. Zapazim odmah i ostatke zaboravljene, starinske duševnosti i samilosti ali i pravednosti, dobroćudnosti koja čuva lik čoveka, njegovu uzvišenost kao i palost, ima razumevanja za slabosti i bizarnosti, bez podsmeha je, i uvek je nekako šira od onoga što posmatra, rastvara nebesa i prostor iznad tako da se čovek oseća celim i kod kuće, izložen je izazovima i raskošima postojanja, onome što život i treba da bude, punoća i nada, radost i zahvalnost, a ne amputirani mozak, očaj i mrak koji veju sa svih strana, u kojima se plašiš da izgovoriš reči istine jer ćeš biti kažnjen i izopšten.

Reći ćete možda na kraju da idealiziram, romantizujem, da bih se razočarao kada bih živeo duže u Sarajevu ali to se mene ne tiče. Svako ima pravo na svoj san a moj je još i stvaran, opipljiv i naseljen divnim ljudima. Ne treba mi više od toga. Živeli!

Dragoljub Stanković

Stanković: Izveštaj s autopsije
Stanković: Zagrljaj
Stanković: Predivne zverčice
Stanković: Čemu poezija?
Stanković: Sarajevo on my mind
Stanković: Moj demon
Stanković: Čitalački počeci
Stanković: Svi za mnom!
Stanković: Žmurke
Stanković: Sećanje na seks
Stanković: Pisac na samrti
Stanković: Protoplazma
Stanković: Kasapin i ja
Stanković: Za nežnost
Stanković: Pismo večnosti
Stanković: Igre smrti i gladi

Brecht: Nepobedivi natpis
Rodić: Bijeg
Batinić: Izgubljena mjera