Uvek se piše na samrti. Pisac je onaj koji je mrtav i kao nevidljiv oživljava svet pred našim očima. Samog sebe secira, razdvaja žile, drži srce u rukama, pokazuje šta je bio uzrok smrti, prolaps valvule, hladne glave, kao da se radi o nekom drugom. Mi se onda čudimo kako može mirno da pripoveda o takvim užasima, onima koji su ga lično i intimno razorili, uništili sve za šta je znao, čega se on sada samo seća, s ljubavlju, blagonaklono. Piščev osmeh lebdi iznad teksta, a ponekad nam i namigne.
Svaka knjiga je labudova pesma. Otkinuta od ništavila koje dolazi iza ćoška, sledeće sekunde. Oteta za druge, prokrijumčarena tik pored Zla, velika je pobeda. Stalno se piše poslednja i u njoj treba reći sve jer možda neće biti naredne šanse.
Danas je svet starac koji se priseća mladosti, prolazi mu život kroz glavu u slikama, to je taj tzv. duh vremena. Mladi su stari čim se osveste, breme civilizacije je teško, traži se misaoni napor, Aušvic, Srebrenica, glava puca pod pritiskom. Čovečanstvo je zrelost doživelo pre stotinu godina, s Prustom i Džojsom, od tada ide iz greške u grešku, slabije se snalazi, baulja i sapliće se o isti kamen uvek ponovo, dementno. Sada je to čovek koji se pita gde je zabrljao ali nema vremena ni strpljenja da na miru promisli, fali mu tišina, ometa ga, razjaruje buka medija, spokoj je nemoguće doseći, kasno je, mašina melje, mase su se izlile iz kanalizacije, glupost metastazirala.
Ipak, sve bio je uspeh. Svaki korak, šetnja, stih, rečenica, dah, pogled, bili su neprocenjivo vredni, samo nismo to znali, uzimali smo zdravo za gotovo da nam je nešto dato, a nije, sada hodam s lakoćom deset metara i kažem fenomenalno, napišem parče proze i prokrčio sam put za više kilometara u mrak, olako se uzima život, ne ceni se, sve se rasipa okolo, snaga, energija, mirisi, vazduh sagoreva u ćelijama, jedan pokret zavisi od hiljadu parametara, lebdimo u nemerljivosti vasione toliko mali da je to neuporedivo i svo to čudo gledamo sa dosadom kao da nam ga je neko obećao ili smo ga zaslužili.
Zato su deca pametnija, njima je sve novo i sve radost. Mi se gasimo s decenijama, zaboravljamo veličanstvenost postojanja, brinemo, plašimo se apstraktnih stvari, nepostojećih, izmišljenih, štete od sto dinara, šta bi mogli a ne možemo, šta smo mogli a nismo uradili, svuda smo samo ne ovde i sada, u ovom času, unikatnom.
Šta god da radim uvek osećam da sam na ivici i da sve može da se surva odmah. Tako već tridesetak godina. Ne smem da bagatelišem vreme koje mi je dato, ne znam koliko ga još imam, i da li ću kasnije moći ono što sada radim. Kada se osvrnem vidim da je odgovor po pravilu ne, neponovljivo je negdašnje, ono je san i raskoš trenutka, šum krvi, blesak epifanije.
Ko još veruje u besmrtnost? Šta bi to bilo? U besmrtnosti nema ni prostora ni vremena kakve imamo svakodnevno. Zato mogu da kažem: Bio sam besmrtan tj. bio sam besmrtan više puta, jer ona ne traje dugo ali ne može da se izmeri. To su momenti kada se ne plašiš smrti, spokojan si, ponireš u neku dubinu, sve je baš kako treba da bude, večnost nije teška, ni malo.
Inicijalno, pisanje nije od ovoga sveta, u njemu postoji ta distanca, a čitanje, i najobičnije knjige, odlazak je u drugi svemir, prenesenost, čarobno putovanje.
Ležim na samrtom odru, familija se okupila, domunđava se, dolaze mi glasovi i davni predeli, kroz polusvest, sretan sam ali to ne mogu da iskažem, ne mrdam, utrnuo, blažen, zakoračujem u provaliju, rupu, sve je vredelo, sva proročanstva su se ispunila, nema se više kud, ni zašto.
Nemam više šta da kažem bližnjima. Sve se potrošilo. Zato govorim daljnjima. Daljnji su bližnji. Pišem im iz budućnosti u kojoj me odavno nema. Život je prošao, ma šta to bilo, postoji vreme da se ostavi poruka nepoznatom nekom kao najrođenijem. Grlim vazduh.
Treba umreti za života, to je monaštvo, povlačenje iz vreve, prekid dečijih igara za odrasle, odseliti u pustoš, u odricanje od sveta da bi se on bolje video i voleo, onda nema razočarenja i sve je vedro i oberučke se prihvata, i najgore. Obitavati u ništavilu, preduhitriti ga, otvoriti ga u sebi, pozvati da dođe, udahnuti, tako da se postane manje primamljiv plen, neko ko se pomirio, ugasio, nije više izazov poništenja jer se već sam izbrisao, sakrio u praznini. Onda se može slikati na tom platnu, belini, slobodnije i šire, nema ega, najvećeg neprijatelja, robovanja strastima koje nikada ne mogu biti zadovoljene. Jedina strast koja ostaje je svest, ona gori i osvetljava, ne plaši se tame i okončanja.
Šta je trajanje? Treptaj? Večnost? Samo jedan čovek je živeo i umro, oduvek i zauvek, kako reče Borhes. Svi smo mi taj čovek.
Beskrajna samoća ne treba da plaši, ona je možda ključ i znak nečega, misterija kao što su to rađanje i nestanak. Treba razvezati čvor i grč egzistencije jer je on nametnut sredinom, vaspitanjem.
Ovde govorim o položaju pisca, njegovom mestu u svetu, on je senka, prikaza, avet, nakaza, antisvet, suvišan je na promocijama svojih knjiga, neprijatno mu je, vrpolji se na stolici, kvari ugođaj, skreće pažnju s glavnog, u najboljem slučaju ponaša se kao iznenađeni čitalac sopstvene knjige ili priča neke bezvezne anegdote i skarednosti. Bog i pisac vrede samo ako su gravitacija nepostojanja, tajna kreativnosti, tamna materija, huk, neprisutni, izgubljeni, miljama daleko, a najbolje je da su pokojni. Ako se eventualno vrate, vaskrsnu, to je onda događaj prve vrste, kosmičko preuređenje i štimovanje. Zato moraju da budu duboko sahranjeni.
Današnji spisatelj ako sve što je imao da kaže nije rekao na par stotina stranica onda i nije imao šta reći nego samo proizvodi inflaciju reči, piramidalne banke poverenja koje se ruše odmah sutra. Šta bi Bog još imao da doda? Da mu je žao? Da je sretan? On ne sme da progovori zbog stvorenog, zbog nas, popustila bi napetost, mistika, pukle veze u orbitama atoma i sve bi se sunovratilo, odavši se kao kič i jeftina zamisao. On mora da ostane tamo, na nebu, ne sme da objašnjava šta mu je bila namera s delom, a mi ćemo već odrediti motivaciju i uspelost.
Pisac razočarava, posebno ako ga lično upoznate, bušan je na hiljadu mesta, nikada nije onakav kakvog ga zamišljate, češka se, čačka nos, ide u kupovinu, čeka u redu u pošti s vama, čista dosada. Knjige ostaju, nekada i bliske savršenom, menjaju nam gensku strukturu, spasavaju, dok pisci propadaju i prolaze. I tako treba da bude. Amin i aliluja.