KPK Beton
Nastavljam ovaj sada već, mali lični, feljtončić. Druga strana novčića pesništva devedesetih bila je otvoreno zločinačka, agresivna pervertirana epika starijih pesnika od koji su neki bili i direktno uključeni u rat i zbog toga bili najviše slavljeni u Beogradu. Oni nisu bili stišani nego pojačani do pucanja bubne opne ili lobanje, u zavisnosti od toga da li ste Srbin ili ne.
Ja sam ih se plašio, kao nasilnika, siledžija jezika koji su potpuno osvojili medije, dobijali najveće nagrade, pretplatili se na njih, promovisani kao tzv. srpska duhovnost i esencija, a imali su misao koja je bila kao iz devetnaestog veka, poput književne hajdučije koja gazi sve pred sobom, bezobzirno, stihovima punim komprimovane mržnje i besa, tzv. patriotizma, apsolutno suprotno od onoga kako sam zamišljao vrhunske pesnike na kraju dvadesetog veka, posle bogate tradicije pevanja u nas, prefinjene i produbljene, koja je deo svetske baštine čovečanstva.
Trebalo je suprotstaviti se toj bujici neukusa, paralizi imaginacije, napadnoj nekrofiliji i odu mrtvilu, zaparloženosti duha; opisati ih i analizirati kao fenomen jer su se oni predstavljali kao jedini mogući i večni, bilo je potrebno svesti ih na njihove granice i razmontirati tu banalnu retoriku nacionalnog.
Čitao sam često o pravcima i školama u umetnosti, grupama pisaca i pesnika koji su zastupali neke ideje a pri tom zadržavali svoju individualnost, kao što su to bili modernisti, nadrealisti, dadaisti i dr. Mislio sam da su ta vremena zauvek prošla u heterogenosti savremenog, da i nema smisla boriti se za bilo šta parcijalno, i da nikada neću osetiti da pripadam negde a da me to ne guši i ne sputava, da je pisanje stvar samoće, ostavljenosti, nikako timski rad i entuzijazam. Međutim, maštao sam, ipak, o prisnom krugu drugova s kojim bi delio poetička načela i vidike za koja bi se borili na veseo i nadahnjujući način. Bila je to moja utopija i pusta želja, čežnja da se bude u okruženju duhova koji inspirišu i kritički razgorevaju vatru stvaranja, preispituju i ruše prošlo jer samo tako može nešto novo da se pojavi, makar ti pre nas bili i genijalni, tj. upravo zbog toga.
Onda se sticajem sretnih okolnosti i zahvaljujući dobrim ljudima kao i jasnoj koncepciji urednika pojavio podlistak Danasa: „kulturno propagandni komplet“ Beton. Kada sam uzeo da čitam prvi broj Betona koji je izašao 20. juna 2006. godine imao sam čudan osećaj kao da je sve tekstove napisao jedan čovek, jedna ruka, percepcija, iako sam znao svu četvoricu, sasvim različitih, autora. Onda mi je sinulo. U poređenju s većinom štampanih i elektronskih medija Beton je donosio nešto tada, a i još uvek, najpotcenjenije i najređe na sceni i u novinarskoj areni, bio je to jednostavni ljudski razum! Dakle, razum je pisao tekstove! Kakav raritet! Tek tako iz nebuha nekoliko ljudi je pisalo tačno ono šta je mislilo bez ikakvih kalkulacija i obzira prema nametnutim, namrgođenim autoritetima. Nečuveno i neočekivano! Delovalo je to kao udar sveže vode po licu!
Posle decenija izbezumljivanja, sumraka srpskog uma i neuma, ratova i poraća u kojima se cenilo sve drugo, i najluđa objašnjenja i teorije zavere, svakakvo paranoično raskrinkavanje ujdurme Zapada, Vatikana, masona, vanzemaljaca, i to pre svega protiv Srba i srpskog bića, ma šta ovo potonje značilo, ovi ljudi su pisali jednostavno, duhovito, s razložnom argumentacijom, osećalo se da vladaju materijom jer su se već i poigravali njome, vrteli su je na vrhu prsta i glave i hodali kao ekvilibristi po kanapu dobre volje iznad bezdana u kome je lebdeo politički, kulturni i akademski establišment Srbije dovoljan sebi i ljut na ceo svet, na istinu o ratovima devedesetih najviše.
Čovek je mogao fizički da oseti da je njima bilo sve jasno! Bili su po duhu odjek hrvatskog Ferala gde su za vreme ratova dolazili stranci, visoki gosti, da im se pojasni komplikovana situacija na terenu, prosto jer nisu bili korumpirani ni od koga, iskreno su samo želeli da se bave novinarstvom kao zanatom, i zato su u opštem rasulu, orgiji pretvaranja i izvrtanja svih vrednosti, bili jedina tačka kojoj se verovalo, zračili su oslobođenošću od svega, osim od istine.
Beton je bio strahovit udar na simulakrum laži kojima smo zatrpavani toliko dugo da se niko više nije sećao da se i ovde nekada pisalo i mislilo slobodno, sa svim rizicima proizašlim iz toga. Kad čovek krene na taj put, onda uvidi da nema ništa slađe nego izraziti sebe, artikulisati i apsolvirati neki problem, i time se ratosiljati bede makar na papiru. Katarzično i neprocenjivo, intimno iskustvo.
Verujem da su se tada upalile sve vrišteće lampice, zapištali alarmi i sirene za borbenu uzbunu u krugovima okrvavljene nacionalističke vladajuće klase, profesora i instituta, akademija i uredništava, u kabinetu još živog Oca nacije, pod hitno je trebalo odgovoriti na spontano okupljanje nekoliko mladih ljudi, jer otvorila se pukotina na epohalnoj prevari i jedinoj pravoj zaveri protiv srpskog naroda, zaveri njegovih elita, zbog čega je ovo bio nepodnošljiv i neoprostiv potez u čaršiji, i to još u dnevnom listu koji se mogao kupiti na svakoj trafici. Morao se sprečiti požar istine.
U militarističkoj subordinaciji država-crkva-nekultura znalo se ko misli za sve. Ubrzo je formirana grupa podobnih novih i mladih s nazivom koji je i zvučao kao ime za pušku: P-70, poput skorašnjih režimskih relativizirajućih duplikata TV emisija, književnih nagrada, svega, jer se ni atom kreativnog ne može očekivati od sebi teških, neautentičnih, ispraznih, lišenih dara, sumornih i ciničnih vladara duhovne žabokrečine u kojoj se davimo i dalje. U međuvremenu su neki iz te grupe pravovernih vojnika nagrađeni time što su postavljeni na najviše funkcije u srpskoj kulturi.
Kada mi je član redakcije Saša Ilić predložio da za treći broj Betona napišem kritiku za rubriku Cement o novoj knjizi poezije D. J. Danilova, a koji je proglašen za najboljeg pesnika devedesetih i bio okićen najvećim nagradama, za trenutak sam se dvoumio. Nikada nisam pisao kritiku, posebno ne negativnu, i pitao sam se šta će mi to. Samo će mi zakomplikovati život, povezati me s nečim s čim nisam želeo da imam ništa, steći ću ljute mrzitelje na čelu s autorom i postati persona non grata skoro svuda, jednom rečju, sve mi to nije bilo potrebno. Ali, prihvatio sam jer trebalo je povući granicu između nas i njih. A i nisam imao nikakva posla, inače.