Pitanje svojine
Trudno dete
Lovac juri trudno dete. Ono ima tri noge. I lovac ima tri noge. To ništa ne oduzima od dinamike i realističnosti, naprotiv. Besomučan je trk. Lovac ga skoro sustiže i samo što ga nije uhvatio desnom rukom, dok levom široko zamahuje možda i držeći nešto u njoj: oružje, nož? Dete trči uplašeno i pogleđuje iza sebe na svog ubicu. Zašto je i kako dete ostalo trudno? Kako je to uopšte moguće, posebno jer je ono muško, ima gustu crnu kosu iznad čela, dok lovcu kosa u jurišu vijori prema leđima. U dubokoj šumi su i nema nikoga da pomogne, da vidi nadolazeću nesreću, bol.
Jedan zeka dugih belih ušiju stoji ukočeno u blizini, nervozan, plašljiv, zapanjeno gleda šta će se desiti. Slab je da pomogne. To je samo zeka.
Da li od straha ili stida jedna krupna riba zaronila je glavom u vodu dok joj rep i peraja stoje vertikalno. Ne želi da vidi opasan prizor? Baš je briga? Da li je ona samo simbol, komentar situacije?
Poslednja slika govori o kraju, smrti. Crni čovek leži mrtav na zemlji raširenih ruku i nogu, iz stomaka vire mu dva bodeža od kojih je stradao i koja imaju neke veze s lovcem i trudnim detetom. Da li je lovac ubio dete? Onda je crni čovek to isto dete koje je odraslo ali ga je ubica sustigao posle puno godina? A možda je crni čovek u stvari lovac koga je neko treći ubio i time spasio dete?
Kako znam da je dete muško? Dete sam ja. Ne znam kako sam zatrudneo, ni kakav to dragoceni teret nosim. Lovac je moj brat. I crni čovek, mrtvac, moj je brat. Neodređeno zlo, kob zrači iz njegove figure, neka neumitnost. Tamnih udova, izgoreo, ugljenisan, s kukuljicom na glavi, leži naopačke iza lovca kao njegov negativ, budućnost? Dete trči prema ribi. Zeka je gore, desno, iznad lovca, okrenut leđima, netremice posmatra, skriven u granju.
Predstava se odigrava u lišću, novembarskom, popadalom, koje truli, oseća se slatkasti miris, kraj je godišnjeg, sunčanog ciklusa, sledi sumiranje proteklog i slutnja dolazećeg. Braon boja zemlje preovlađuje, u nju se sve vraća, kao prah nestaje, topi se, zeleno se raspada, crno skuplja, iščezava, belo razliva kao zaborav, vatra koja sažiže. Sve se završilo momentalno, pre nego je počelo. Često sam se pitao kakva je to bila zagonetka, čega predskazanje?
Godinama, bezbroj puta, legao sam i ustajao s tom čudnom, uznemirujućom slikom koja me je ipak umirivala i opuštala, kao svakodnevni narkotik, tik ispred nosa, ukazivala mi se na mebl štofu kreveta mog detinjstva. Uporno ju je sklapalo moje nesvesno kao što se povezuju zvezde na noćnom nebu. Bila je ona prva i poslednja scena koju bih ugledao. Budio sam se i tonuo zagnjuren u kasnu jesen. Nikada nisam saznao šta se desilo s detetom i lovcem, i šta je sve to značilo.
Početi s izvinjenjem
Izvinjavam se što sam se rodio, nisam planirao. Desilo se. Bez svoje volje ugledao sam svet. I svet se zgrozio, verujem, ali greška je već bila napravljena i nije se moglo natrag u ništavilo, bar za neko vreme.
Odmah sam shvatio da je on, svet, neprijateljski raspoložen prema meni, da moram da mu se umiljavam, da se pravim da mi nije stalo do onoga do čega mi je stalo i da ću tako možda uspeti da dobijem ono što želim. Sve je pitanje vlasništva, razumeo sam. Ja posedujem stomak kao najvažniji deo tela, ali i stomak poseduje mene. Roditelji me potpuno imaju i mogu me u bilo kom trenutuku otuđiti od sebe, života, jer oni su njegov izvor; dakle, oni su svemoćni, besmrtni bogovi i njihovom carstvu neće biti kraja, kao što nema ni početka. Bez njih ja sam krpa. Doduše, i s njima sam krpa ali bar sita, zadovoljna.
Imao sam igračke, kockice, loptu, medu, velikog ljuljajućeg konjića ali sam ih delio s bratom tako da je to u stvari bila državina, ne lična imovina. Nisam bio „svoj na svome“ nego neko fluidno „ja“. I trudio sam se da budem nevidljiv ali to je teško uspevalo, najveća prepreka bilo je moje telo, i oči.
Osećao sam da ne postoji ni najmanja mogućnost uticaja, promene bilo čega u uspostavljenoj hijerarhiji, katastru moći i nemoći.
Kada su počeli da me šalju u kupovinu, prvi put pustili da sâm hodam ulicom, prema kamenom mostiću na obližnjoj rečici Belici, u prodavnicu ili u školu, bilo mi je čudno i jezivo da mogu po svojoj volji da pomeram noge i ruke, da gledam levo ili desno, i idem gde god poželim bez kontrole roditelja, makar na kratko. Od te nevezanosti mantalo mi se u glavi, nisam smeo mnogo o tome da mislim, opijalo je. Delovala je kao otkrovenje, nešto strašno i privlačno bilo je u činjenici da moje telo nije povezano ni sa čim. Ali to je značilo i da će njegov nestanak biti samo moj, kao i eventualna patnja kojoj ću najverovatnije biti izložen. Bolna spoznaja. Slutio sam moguću autonomiju u budućnosti kao da gledam neki magični film, u kom igram za mene tada fantastičnu, nezamislivu, stranu, po prvi put glavnu ulogu, razmahano činim šta hoću, okrećem se osmehnut, kao u snu, u priči koja jedva da ima nekakve veze sa tadašnjim, nego sam odrastao, slobodan, nešto što mi je vaspitanjem bilo zaklonjeno, prećutno zabranjeno.
Pitao sam se tada i kako ljudi uopšte mogu da rade ono što hoće a da to ne bude greh? Makar da su krenuli da popiju čašu vode jer i to je stidno. Neprijatnost me je obuzimala od bilo kakvog direktog iskazivanja želje, bio sam margina tuđih života, nešto što je trpelo pritisak, kontemplativno, što je posredno dolazilo do cilja, bar delimičnog ispunjenja žudnji i snova. I to samo onda kada bi se ukrstile povoljne okolnosti i postupci drugih. Kada bih zamislio da imam inicijativu u bilo čemu, sebe bih doživeo kao bahatog, nasilnog, neotesanog i ružnog čoveka. Ne znam gde je bio koren te pasivnosti, bespogovorne poslušnosti autoritetu.
Na sreću, moj brat bio je „zli pokretač“ dešavanja i akcije, bez njega pretvorio bih se u mlaku baricu, izmaglicu. Zbog toga sam mu bio beskrajno zahvalan. Bio je čista volja i htenje. Meni koji sam zbog toga sebe doživljavao i kao žensko to je bila nepojamna hrabrost. Koristio sam njegovu prostodušnost da podmuklo proguram neku stvar kod roditelja ili se spasim kazne. Brat je bio gromobran, delimično me štitio entuzijazmom i naivnošću.
Gledao sam na druge, komšijske porodice kao na inostrane države i zavideo im na uređenju, odnosima, u početku delovale su demokratskije, odmorio bih se u njihovim sazvežđima, udahnuo svež vazduh, drugačije duhove kupatila i kuhinje koji bi prodirali direktno u mozak, otvorili bi se nepoznati prostori, dimenzije, galaksije, ali samo na kratko. Ubrzo bih uviđao da i kod njih postoji stega, gravitacija, samo drugačije prirode. Mene njihovi zakoni nisu obavezivali i zato sam se osećao privilegovano, sve je bilo novo, jarko obojeno, što je bilo dovoljno za nove perspektive i uzbudljiva dešavanja.
Naročito privlačna bila su kraljevstva gde je bilo sestara. Devojčice, mame, drugarice, bile su božanske kreature, nežno nestvarne, satkane od sna, neuhvatljive, delikatne kao duhovi, neobjašnjive, čarobne, nešto s čim nisam bio u dodiru i što nisam mogao da zamislim kako izgleda na dnevnoj bazi. Ustuknuo bih kada bi mi prišle, širile su mirise u kojima bih mogao da se ugušim od milja.
U mojoj porodici vladao je muški, tvrd, suv, racionalan duh i zato su mi ženska stvorenja bila kao bića s druge planete. Osećao sam se beskrajno nedostojno u odnosu na njih, što se produžilo do dana današnjeg. Nikada nisam uspeo da sakupim dovoljno snage, hrabrosti da im se obratim, skrenem pažnju na sebe. Stid kako bi one to mogle razumeti bio je ogroman i nesavladiv. Jedno „ćao“ značilo bi „udaj se za mene, rodi mi decu i budi sahranjena sa mnom u istom grobu“. Mozak mi je prebrzo radio. Paranoja bila ugrađena kao pogled na svet.