foto: Dženat Dreković/NOMAD

Stanković: Učitelj i oslobodilac

In memoriam Petar Luković (1951-2024)

Slušaj, Gašo, zapamti, ništa nije važno i – sve je važno. Bilo je to jedino novinarsko zen uputstvo koje sam dobio od Petra Lukovića kao glavnog urednika kada sam došao da radim u redakciju E-novina. Trebalo je da napišem kolumnu na temu koja i nije bila književna, o ruskim kampovima za drilovanje mladeži, i Luković je verovatno video da sam neodlučan šta i kako, do tada sam pisao uglavnom književnu kritiku i poeziju, pa mi je dao, za mene tada i dugo posle, paradoksalan savet. Nikada kasnije nisam video da je bilo kome tako pomagao, uglavnom bi sedeo za svojim računarom u susednoj prostoriji, komentarisao ludorije, čavrljao s prisutnima, iščuđavao se, smejao, glupostima i podlosti ljudskoj.

Tek odskora shvatam šta je Luković, prekaljeni majstor pisane i usmene reči hteo da kaže, bolje reći uradi jer kod velikih meštara reč uvek postaje meso, akcija, deluje, nema u njihovim tekstovima mrtvih, jalovih rečenica i misli, oni seku kao nož i oblikuju živim jezikom samo svoj univerzum koji diše, pulsira, ne može se ignorisati jer je razigran, ruši pravila, laži i obmanu, utvrđenu rutinu, provocira do nepodnošljivosti.

Misao da ništa nije važno i da je sve važno, formula je koja otvara i priziva autora da od gomile činjenica koje ima sâm odredi šta je bitno, a da bi to mogao da uradi on mora da ima jasan stav, ugao gledanja, kosu perspektivu, što je najvažnije u tekstu. Nema tu nikakve objektivnosti – moto E-novina je i bio da nas ne zanima tzv. druga strana u priči o zločinima. Elem, to se postiže snagom ličnosti, gravitacijom duha koji primorava stvari da lebde i okreću se oko njega, uprkos preovlađujućem mišljenju. Zato se Luković, koji je sâm bio div pisanja, okruživao sličnima i tražio je to od njih. Može se pisati o bilo čemu ali ako nema ličnog pogleda, onog koji će se osetiti od prve rečenice a posle samo se razgranavati, pojačavati i dopunjavati onda to nije zanimljivo pisanje. Nije dobra proza. Proza je iščašenost, ironija.

Luković me je svojim savetom oslobodio, kockao se na mene, imao poverenje, što je osobina pravih urednika, oni bace u vatru čoveka verujući da će se ovaj snaći, da mu ne treba tutor, ideološki i svaki drugi, i onda često mlad čovek kome se ukaže takva odgovornost, rizična, uspe da pokaže svoju najbolju stranu i da i samog sebe iznenadi jer mu je data sloboda i iskušenje, a to je sve što treba mladosti. Jedan drugi Petar, takođe vrstan i uvek spreman za šalu, legendaran urednik KOV-a, rano umrli Petru Krdu, moj prvi izdavač takođe je oko sebe okupljao mlade ljude pokušavajući da im prenese nepisana, starinska, nevidljiva pravila zanata čitanja i pisanja. Njih dvojica su, kako im i ime kaže, ugaoni kameni mog spisateljskog razvoja.

Rad u E-novinama bio je tako za mene izazovan i besplatan kurs pisanja proze, in vivo, na licu mesta, s ljudima koji rade isto i sa rezultatima koji su javni, odmah se verifikuju od publike, bez pristrasnosti. U slikarstvu se to zove oslobađanje ruke od grča. Atmosfera u redakciji je ponajviše zahvaljujući Lukoviću bila vrcava, oslobađajuća jer da bi čovek pisao mora biti potpuno slobodan inače će se suprotno videti u tekstu.

Petar Luković je bio osloboditelj na svim frontovima jer je sam bio slobodan i verovao da i drugi to mogu. Za naše prilike, ropski mentalitet koji se ovde sistematski gaji već vekovima, sresti i raditi s takvim čovekom izuzetna je privilegija.

Prvi veći zadatak koji sam imao u E-novinama bilo je prebacivanje Lukovićeve epohalne Bolje prošlosti (1989) sa papira u digitalnu formu. Jedva smo našli jedan raskupusani primerak. Znajući Lukovića kao urnebesnog političkog komentatora, satiričara, manje kao muzičkog kritičara bio sam zabezeknut informativnošću, suptilnošću i sveobuhvatnošću intervjua objavljenih u ovoj kapitalnoj knjizi. I sâm sam bio intervjuer početnik ali ovo je bilo remek delo ljubavi prema muzici i jugoslovenskoj estradi, njena Biblija. Tako sam upoznao i onu prefinjenu stranu, nežnu, čoveka koji se tih godina nije tako predstavljao u javnosti, pritisnut zlom jednog postgenocidnog društva koje je trebalo osvetliti i rastavljati uvek ponovo. I privatno bio je vrlo pažljiv i srdačan, tankoćutan čovek, sve suprotno od onoga što sam slušao o njemu.

Dolazimo tako i do drugog nezaobilaznog sastojka za pisanje, a to je duhovitost. Pisac ne može ne biti duhovit. Duhovitosti Petar Luković je imao za izvoz i na vagone, uvek ga je pratio smeh. Najveće zadovoljstvo, to sam shvatio, bilo mu je da zabavi druge. To je bila srž njegovog bića. Na sve drugo bio je primoran. Zato je uspevao da nas zasmejava u najstrašnijim stvarima, i s najodurnijim likovima.

Duhovitost je u Lukovićevom slučaju bila kombinacija erudicije i kreativnosti, zrela bezazlenost, lucidnost, relaksiranost, znak čistoga srca, kultivisana naivnost, detinjastost, želja za igrom, kao i baš zato kritika svega, otkrivanje bolnih i bolesnih tačaka društva, razobličavanje pokvarenosti, i svoje i tuđe, samoironija.

Kroz život vodio ga je razum i vera da nešto ipak može da se uradi čime god da se bavio, bio je nepopravljivi optimista do samoga kraja. Mnogi, većina bi odustala na prvom kilometru njegovog puta a on je prešao hiljadu, ostavio je iza sebe raskošno delo nabijeno iskrenim zanosom, jednostavnošću i zapitanošću nad svim važnim tačkama ljudske egzistencije.

Baš zbog te svoje izvorne prostodušnosti, nepotkupljivosti, racionalnosti, iznenađujuće normalnosti bio je svetlo mnogima ali i zazor i ludak za nacionalističku i korumpiranu većinu. Izgoreo je u tome, kao nezustavljiva, silovita zvezda među hladnim i pritvornim planetama i satelitima, jezivim crnim rupama, u beskrajnom prostoru ravnodušnosti svoje sredine, projurio je ovim tužnim, divnim i krvavim krajevima, sasvim svoj i naš! Na sreću, Lukovićev plamen i prah, ostaju da nam greju dušu i vesele duh. Zauvek!

Dragoljub Stanković

Stanković: Izveštaj s autopsije
Stanković: Zagrljaj
Stanković: Predivne zverčice
Stanković: Čemu poezija?
Stanković: Sarajevo on my mind
Stanković: Moj demon
Stanković: Čitalački počeci
Stanković: Svi za mnom!
Stanković: Žmurke
Stanković: Sećanje na seks
Stanković: Pisac na samrti
Stanković: Protoplazma
Stanković: Kasapin i ja
Stanković: Za nežnost
Stanković: Pismo večnosti
Stanković: Igre smrti i gladi

Brecht: Nepobedivi natpis
Rodić: Bijeg
Batinić: Izgubljena mjera