Pisao sam u odnosu na kišu, na mesec
Sve ću vam ispričati. Kako sam došao, šta sam video, koga sam sreo. Moje su žile pune meda što sada kaplje. Zuji mi u glavi kao u košnici i jezik mi je sladak. Sve bilo je moguće, to sam znao, pa zaboravio. Ne može se dugo izdržati taj pritisak. Učili su nas da živimo u raspolućenom svetu. To je laž ali je nepodnošljivo i dugo biti u obilju. Sve vrije, raskida se, rastače, prolazi i nema kraja.
Šum knjiga
Pre nešto godina, u ranijem stanu, kupio sam police za knjige. Dao sam da mi se izrade po meri. Doneli su ih dva momka s drugog kraja grada i soba mi je odmah zamirisala na drvo, ivericu. Nisam znao koliko će to biti važno u mom životu, ta jednostavna i skromna kupovina.
Ustao sam sledeće jutro, seo na ivicu kreveta i gledao u nove police koje sam nemarno veče pre toga delimično napunio knjigama. I odmah sam čuo šum. Onda mi je došlo. Setio sam se da nikada niko u mojoj porodici nije kupio police za knjige. Uvek su to bili regali i ormari koji su ih imali kao svoj deo, kao da one nisu najvažnije, naprotiv. Držalo se u njima svašta: vazne, ukrasni tanjiri, veštačko cveće, raznobojne figurice, igračke, piksle, porodične slike, tako da su beletrističke knjige uvek bile u drugom planu, porinute u dubinu i tamu. Sav moj raniji život mi je govorio da su knjige samo dodatak, nežan i svakako ne mnogo potreban, kao oblak lebdele su iznad bitnih i važnih stvari: hrane, novca, egzistencije, škole, posla, porodice… Dakle, baza i nadgradnja.
Sedeći tako i ćuteći novu atmosferu u svojoj maloj sobi, gledajući u razne knjige razbacane po policama: poeziju, prozu, filozofiju, religiju, sabrana dela, nove hitove, sve ono što je obeležilo neki trenutak mog bivanja na zemlji i u šta je uložena energija, emotivna i intelektualna, pri čemu sam mislio kako je sve to privremeno, da su to neke proteze i skele koje treba što pre odbaciti ne bi li se pristupilo životu kao takvom, njegovoj punoći i toku, kako je to sve ipak tuđe i slučajno a da pravi život samo što nije nastupio za koju godinu… shvatio sam da je upravo suprotno, da gledam u svoju budućnost, takoreći u večnost, u ono što će ostati posle mene i bukvalno, u vidu mojih sopstvenih knjiga. Shvatio sam da gledam u svoju sudbinu, u smisao svoga postojanja a koji nisam uzimao ozbiljno. I da neće biti drugog cilja i poslanja, da sve služi tome. Čuo sam to kao nečujan šum, zen glas jedne šake.
Kada sam se kasnije selio znao sam da će moj dom biti tamo gde je tih nekoliko knjiga, ne mnogo, a koje možda i neću čitati i od kojih neke i nisam pročitao do kraja dok sam neke i po deset puta. I tu čak ne mislim baš na autorske, one su odletele ptice, dok su letele bile su mi zanimljive, sad nek se u drugima gnezde i možda prave potomstvo. Baš one koje nisu moje mogu još ponešto da me nauče, mogu da im se vratim različit i čitam ih drugačijim tempom i emocijom, ne kao bez daha, s nekadašnjim ushićenjem, i kao da se radi o mojoj glavi. Ili se ipak uvek samo tako stvarno čita?
Svaka knjiga je beskrajna prava, nema početka ni kraja, ima svoju boju, miris, muziku, nebo i pakao, i kada se ukrste dve ili više njih, u tom preseku zazrcali ukus i lik onoga čiji su one ultimativni izbor. Jedino je to zbilja tvoje, baš jer i nije tvoje nego te uznosi i spasava od svega drugoga, zla i oskudice, od samoga sebe, to je malešno mesto u kome si probio ljušturu banalnosti i kauzalnosti svakodnevice, pobedio demone, bahate vladare sveta, jer oni tome ne mogu ni prići, niti ga videti, to je antisvet, duboka realnost.
Ima knjiga za koje sam verovao da će zauvek ostati u mojoj zamišljenoj biblioteci kao vrhunci pisanja, majstorska dela, a onda sam vremenom prema njima promenio stav, osećajući da mi više ne daju radost, da su se zatvorile, kao tašti, povređeni cvetovi, osušile su se, i nemam potrebu da im se vraćam, njihova patetika postala mi je smešna, izgaranje konstrukcija, pisac providan u pozi, iako se radi o najcenjenijim autorima, dok su neke druge, koje su se činile za dobar stepen manje vrednim i jer je to bio i ostao preovlađujući stav čaršije o njima a ja sam uvek verovao da su drugi pametniji od mene, na moje iznenađenje, one su ostale da gore provokacijom i živim jezikom i time preuzele red omiljenih, baš jer su nepretenciozne, skromne, uzdigle su se kao prave, istinske vrednosti, u punom sjaju pisane reči. To su one gde se ljubav može opipati, gde nema foliranja, samoobmane autora, to je krv i oduševljenje, spontanost. Zbog toga je samo prisustvo knjiga velika uteha i toplina. A dom je tamo gde ti je toplo oko srca. Spreman sam i na to da neki pisac koga sam otpisao vaskrsne ali se to još nije desilo. Intuicija je, izgleda, nepogrešiva stvar.
Klasika je izraz doveden do savršenstva, kada ne možete, niti želite promeniti niti jednu reč, a opet sve zvuči sasvim prirodno, obično, život koji pulsira, lagano ili olujno, besni kao strast. On je prikazan tako da su iscrpljene sve mogućnosti, apokalipsa se već desila ali sve još postoji kao slika, muzika, gesta…
Za Brodskog umetnost je smisao ljudske vrste, ne tek ikebana, zabava i odmor između poslova. I mlađahni Andrić slično je zurio u izlog knjižare, njemu je odmah bilo jasno da nema ničega drugog na svetu. Meni je trebalo skoro pola veka da knjige uzmem bar malo ozbiljno. Bilo je potrebno da sasvim neobavezno kupim police misleći da rešavam čisto fizički problem gomilanja i raštrkanosti u stanu. Ali važno je doći, nije bitno koliko kasno, bar po Knjizi nad knjigama.
Shvatio sam da mi je oduvek jedino bilo bitno da mogu sve da iskažem, da sam o tome stalno mislio, jer ako mogu sve da kažem što se mene lično tiče onda sve mogu i da sačuvam, i da prevaziđem. Naći pravi izraz, ritam, sliku, da se prenese najintimnije i najbanalnije, najstrašnije i najlepše, to je sve što sam želeo u životu. To se valjda zove književnost. Knjige su tu da pomognu u traženju. Reći tačno ono što se misli, ni više ni manje, to je i za Vladana Desnicu bila suština pisanja. Jednostavno i najteže.
Zar je sve bilo tako prosto?
Kostur
Ustajući iz kreveta dodirujem iznenađujuće oštar prednji rub kosti potkolenice i postaje mi jasno: ja sam kostur! To saznanje, začudo, deluje umirujuće, utešno, slika mog kostura, skeleta, u budućnosti, kao da mi kaže: Eto, i ti si čovek, i kad umreš bićeš kao i drugi, kost i prah, večnost se okreće, deo si kruga od kog vrti se u glavi, sve je već aranžirano, ekstaza obezbeđena; hvata me neka euforija izazvana beskrajem, kao da sam popio opojno vino, omamljen sam; spušta se blagodat na mene.
Glad i ja
Ujutro me nežno sa strane hvata za ruku i pogledom koji osećam na sebi govori: Hajde, ne budali, mi smo stvoreni jedno za drugo! Ne želim da se okrenem ka njoj a znam da je prijatno nasmešena, sretna, razdragana zbog novog dana, samo našeg. Znam da ću morati da se osvrnem ali baš zato odlažem pokret koji znači predaju, pravim se da nije tu. Stidim se nečega iz dubine, samog sebe, života, nelagodno mi je, hteo bih da iskočim iz kože, da budem bilo gde, samo ne tu gde jesam. Paralisan sam kao plen dok me ona golica i čeka da prsnem.
Lišće
Gde ide svo to lišće? U ništa? U zemlju, disoluciju, bezobličnost… I ja sam grudva pulsirajuća, razložiću se kada kucne moj čas, biću to ništa, vrtoglavo… Omama hvata me od ove kasne jeseni, nadolazeće zime, brisanja godine, sećanja… Bio sam mlad, davno, kratko, godinu dve, uglavnom bio sam večan, star… Drugi su živeli, jurili, borili se, ja sam čekao svoj poslednji minut, sek…
Čovek koji umire ukida prostor i vreme.
Samoća prethodi smrti.
Ko ne ume da bude sam neće umeti da umre.
Umreti je najveći stupanj samoće.
Nedohvatni ste u smrti.
Ako sam se i raspao
bar sam se trudio
da to nekome bude na korist
da izvučem estetiku
iscedim pakao
kao pomorandžu.
Svi se deformišu
pitanje je samo kako
da li postižu ekstazu
žena što rađa odvaja se
daruje život.
Kako meštar Lucić reče
najviše što možemo uraditi je da zaplešemo
nad svim beskrajnim
očajem bolom i tragedijom
na ruševinama sopstvenog života
koji je i bio osuđen na propast
ali baš zato predivan!
Smrt nije teorijski nego praktičan problem. Kao i život. Smrti treba prilaziti kao nepoznatom psu, opušteno, bez prethodnog razmišljanja, straha.
Epilog
Edipov greh je što je proroštvo shvatio bukvalno (Miodrag Pavlović). To da će ubiti svog oca i spavati sa svojom majkom. Predskazanja i mitove treba čitati posredno, ironično, kao i život, inače nemamo duha, nismo civilizovani. Cela stvarnost je apsolutno posredovana (Hegel) samim tim što imamo svest o svesti, ne možemo joj neposredno prići, uhvatiti je (Prust). Predmet, objekat uvek izmiče, kao u kvantnoj fizici. Određujemo položaj tek po verovatnoći. I jezik je konvencija, nema fiksiranog značenja. Užasno je mnogo neodređenosti. Ali u tome je i sloboda, čar. Najbolji pisci izvlače tlo pod nogama, uvode princip neodređenosti time što su supersvesni, autoironični, prikazuju svet u njegovom dinamičkom naviranju, nalaze ritam i muziku, slike te groznice. Igraju se kontekstima kao perspektivama u slikarstvu. Život je san iz koga nema buđenja jer smrt nije buđenje. Svesni smo da spavamo, da nam nije sve jasno, ali se ne možemo probuditi. Bio je jedan koji se zvao Buda i koji je propovedao da je moguće da se probudimo a da ne umremo. Ali i to je veliki i divan san.
Pisao sam u odnosu na kišu, na mesec, s obzirom na raspad i noć, poslao sam pismo Marsovcima, sebi u budućnost.
Mene ne zanimaju ideje, ima li boga, života, pre i posle kraja, ko sam i kuda idem, mene interesuje kako se sve može baciti mreža reči, jezika, i uhvatiti nešto novo, po obliku. Razapinjem je dok kucam po tastaturi kao što sam nekada otplitao olovkom čvor svog udesa i mraka.
Na dnu mog očaja neko se smeje.
Šta mi, kog đavola, hoćemo s tom literaturom? Kako znamo šta je dobro pisanje? Kada je sve fikcija, gde je fikcija? Da li je književnost samo instrument da dođemo do svoga dna, da se ispraznimo? Odakle dolazi ta potreba? Da li je ona kao disanje, glad, jedan nagon zbog koga glavinjamo kroz kulturu? Kada nam je otpao rep da li je na njegovo mesto došla svest, sećanje, lepota? Da li je zato lepota vezana za prepone? Zašto je važno da izrazimo svoj svet i sebe u njemu, da to zabeležimo? Za koga? Knjige su odeća koju skidamo celog života da bi došli do gologa, do ničega, i odahnuli. Osloboditi se, to bi bio poziv, ostvarenje ravnoteže između nagona za životom i nagona za smrću, membrana koja vibrira našim glasom, ispisane stranice onoga Ja koje polazi iz j i širi se i nestaje u a. Kao jauk, pad u bezdan. Je, I, Ich…