Književna valorizacija iz malog mozga
Od Laze Kostića i njegovih erotskih, komičnih snova pisanih krišom na francuskom o vezi s Lenkom Dunđerski do čitave knjige snova Ibrahima Hadžića „Prodavac magle“ gde je dat intimni, onirički, harmsovsko humorni i baš zato kritički pogled na značajan deo naše književne scene, a u kome autor i sebe ne štedi, što govori o iskrenosti tih decenijskih zapisa, evo i mog malog priloga tradiciji pesničke kompenzacije u ogledalu nesvesti.
Praziluk poezija, kritika Bećkovića
Sedimo za velikim stolom, nekoliko nas, na prvi pogled večeramo, šta li. U stvari pozivamo srpske pesnike jednog po jednog da sednu s nama i da im objasnimo, kažemo kakva je njihova poezija, koliko je dobra ili loša.
Seda Bećković i svi se izjašnjavaju ponaosob šta misle. Neki su stidljivi, neki se plaše a i ja se sustežem mada sam siguran u negativan sud. Osećam veliku odbojnost.
Bećković se smeška, drži struk praziluka i pokazuje na zelena perca. Jedno je bilo kao odlomljeno, skraćeno u korenu a onda u drugom trenutku se izgubilo, struk je ceo, i on onda slavodobitno kaže, jer priča o svojoj poeziji: „E, vidite, to je večno!“
Gledam u taj praziluk, u perce koje je popravljeno kao u njegovu poeziju i izražavam oštro neslaganje: „Ne, nije večno! Nije!“
Onda pokušavam da apsolviram ono što hoću da kažem o njemu, obraćam mu se od gneva ga i ne gledajući: „Lirski subjekt te poezije nije samo onaj ko vidi i zna više od drugih nego on i ima, poseduje više od drugih, u imovinskom, vlasničkom smislu, on ima vlast!“
Alek Vukadinović
Sedim za okruglim stolom u holu hotela, kao da je neka konferencija u toku, prilazi mi s leđa Alek Vukadinović i kaže kako Zagorka Dolovac, ali misli na sociološkinju, onu koja se preziva Golubović (ne znam u snu ništa o njoj osim da je ekonomistkinja, a ona to nije nego je bila antropolog i sociolog, na javi) a koja je trenutno u nekoj od soba hotela, da nije mogla da se odvoji od moje knjige, „Beogradskog kiklopa“. Zahvaljujem se Aleku, dodirujem mu ruku, kao glasniku dobre vesti, ali znam šta mislim o njemu kao pesniku.
Ja u tom trenutku imam Marcijala ispred sebe i kažem da ja ne mogu da se odvojim od njega (s malom grižnjom savesti jer sam svestan da se opscenost Marcijala verovatno, sigurno, ne sviđa pravovernom Aleku), dodajem da su to one prave knjige, one koje te privuku kao magnet i ne puštaju, kao magija.
On mi u poverenju govori da je sramota da Ivan V. Lalić (ili u prvom trenutku čujem Jovan Hristić) bude izabran u neko visoko zvanje, a glasanje je u toku. Slažem se i shvatam da i pesnici koje ne volim mogu međusobno da se preziru.
Onda se polako budim sa mišlju kako to da I. V. Lalić bude izabran, zar nije on mrtav, umro, kao i Hristić… pa se pitam da li je i Alek živ… a možda je to onaj Ivan Lalić mlađi… (direktor Mixera) i tu se probudim.
Dobrica Ćosić
Pored neke ograde kao u nekoj pauzi razgovaram, čavrljam sa kardiohirurgom koji me je dvaput operisao, doktorom Birovljevim i još jednim nepoznatim čovekom.
Dr Birovljev kaže za Hajdegera da učestvovanje u Hitlerjugent diviziji sve dovoljno govori o filozofu, ne treba čitati dalje. Ja dodajem da se i iz njegovih knjiga može zaključiti isto, da su ti fazoni bitak, nebitak, tubitak samo maska, šifrovani jezik iza koga se krije moć i sila. Kažem još da je on napisao svoje knjige da ih nikad ne rastumače, mistifikovao a da ima i slučaja kada pisac napiše puno knjiga, desetine i onda ko će se s tim izboriti i pokazati da je sve to slama?!
Na primer Dobrica Ćosić i njegov opus, ko će to da pročita! Niko ti ne može reći da nisi pisac nego da si političar, zločinac, budala, ako napišeš dvadeset i više knjiga u kojima ne mora da ima ničega vrednog. Smejemo se nad tom činjenicom sva trojica.
Razdragan pričom doktor mi kaže da citiram iz svojih knjiga nešto jer njegov drug nije čuo za mene, pa kaže: Daj ono „Dolaz proleća od slava!“ Nikad nešto pod tim naslovom nisam napisao, čudim se, pokušavam da se setim, uviđam da je potpuno nepravilno, leksički, gramatički, da zvuči kao da ga izgovara neko ko ne zna jezik, a i da su slave na jesen, budim se s tom zaumnom rečenicom u glavi.
Kako na kvarnjaka ući u Nebeski Jerusalim
Stojeći među nekim okupljenim ljudima, ne znam kojim povodom, saginjem se i pri zemlji uz ivicu nekog zida vidim ciglu koju uzimam, šege radi. Pokazujem je jednom drugu rekavši: „Pazi šta pričaš, imam ciglu!“ Držim i neku odeću u rukama. „Gde si je našo?“ pitaju me, ja pokazujem mesto gde sam je uzeo.
Pojavljuje se Selvedin Avdić. Njemu pokazujem drugu ciglu, kao da se radi o prethodnoj, među nekoliko na zemlji ali ona je išarana, ima čudna krupna slova na sebi i okrnjena je. Premeštam je s jedne strane na drugu, premećem, da bih je najbolje uglavio u prazno mesto u zidu, među druge već složene, kao da zidam.
Onda počinjem Sefketu da pričam o mistici cigle, navodim učenja u kojima bi se to moglo naći: zen budizam, francuska književnost (?), hrišćanstvo… Sefke nezadovoljan samo nabrajanjem kaže: „Da si mi ispričao (konkretno koji su primeri) sad ne bi vodili ovaj razgovor.“
Ja mu kažem: „Spašen si i ako te neko i sa dve rečenice, makar anonimno, navede u knjizi.“ (Cvetajeva, Prust) Smeškam se lukavo i dodajem: „Eto kako na kvarnjaka ući u Nebeski Jerusalim!“
Sefke i ja u tom trenutku nekako ležimo, čudno, i on je isto nasmejan, kao pred prasak, svestan da se zajebavam ali zapanjen mojom ludošću zainteresovan je gde sve to vodi. Ja se celo vreme u sebi smejem, većim delom, urnebesno je, ali malecnim delom možda i verujem u to što pričam, u tu kolosalnu ironiju.
Budim se, pola sedam je ujutru, odlazim na fejs i vidim da je Sefke online, kao i Kebo. Kažem sebi: „E, ovo je Nebeski Jerusalim!“