Ja sam noćni cvet. Impotentan, invalidan, neuravnotežen, perverzan, staromodan. Ne učestvujem u igrama moći. Ja sam slavlje slabosti i inferiornosti, raskoš bolesti. Na margini lelujam, gledam život koji gruva, udara, brekće, očajne borbe za vlast, maske i zategnutu kožu mladosti; međutim, ceo taj igrokaz, daleko je od mene. Posmatram ga dvogledom.
Hteo sam i ja neko vreme da budem među živima, uticajnima ali sve se izjalovilo. Smrt je moj element. Uvek je tu, prati me u stopu. Ona je senka moje misli i dno osećanja. Sabire me u žižu, daje fokus, izoštrava percepciju. Većinu što hrli gledam sa obala nepostojanja i osećaj je kao da samo što nisam ispario, iščileo.
Ja sam tamna strana raspadanja, boli, kidanja, onoga što se ne vidi na dnevnoj svetlosti, u zvaničnim odnosima i što ne može da se prenese rečima, osim kao krik, nepovezan govor, to je bezdan u koji tonem jer nema dna paklu u glavi, od njega se ne može pobeći, drajv je instaliran i on se periodično aktivira.
Doduše igram preko dana opšte igre ali me u njima nema, odrađujem glumački. Posao, znanje-imanje, novci, odgovornost, deca, porodica, domovina, običaji, politika, ishrana i prehrana, ko je jebao koga i ko bi mogao da jebe koga, sve to preturim preko glave po nuždi, ništa me od toga ne zanima. Dobro, možda ovo u vezi jebanja jer je to čin blizak smrti. Ali ni to.
Ja sam obamro, to mi je omiljeno stanje. Privilegovano. Još neaktiviranih, spavajućih mišića u vretenastim maglama, prijatno oduzet u zoru, meškoljim se, nisam krenuo u novi dan, ne pomeram se ni milimetar, toplina struji kožom i udovima, oklevam, sa zadovoljstvom čuvstvujem da sam u tom trenutku i sve i ništa, samo svest koja lebdi, telo je ukinuto a time i tegoba, muka, zavist, želja, dakle: nirvana, utrnuće, milina. Odgađanje je mera standarda, životnog postignuća. Ko može da odlaže koliko hoće, da ne juri nigde i ne kasni – taj je povlašćen. Kad se samo setim koliko su mi bili slatki oni minuti vremenskog otezanja pre ustajanja i odlaska u školu. Pod jorganom, zimi. Najskuplji momenti, kaplju kao zlato.
Zato mi je najgore ujutru kada se sve zahuktava, pogledam kroz prozor, orni očevi kreću na radna mesta, pozicije, vode dečicu u vrtić, iznenađen sam kako mogu tako svaki bogovetni dan, godinama, iskreno im zavidim za tren, majkama i domaćicama se divim jer im je još teže u ovom patrijarhalnom kazamatu i kasarni, od osetljivijeg, nežnijeg dela čovečanstva traži se nemoguće, pa se onda vratim u krevet, okrenem na stranu, zahvalim Bogu što ne moram ništa da radim. Tokom obdanice povlačim se poput priviđenja, aveti, prikaze na zidu, bauljam i snatrim o miru, spokoju, sunčeva svetlost me iscrpljuje kao fantoma noći, duševnu nakaznost vešto skrivam.
Formatiran sam u devedesetima koje ne prolaze i ne mogu da zamislim da živim u normalnom društvu i poretku, da nema hipohondrije i svakih 24 sata najavljene nove katastrofe, lokalnog ili svetskog rata, epidemije, borbe na život i smrt koja se pravi od svake, i najbeznačajnije stvari. Nemoguće je više bez apokalipse. Otišli smo sa živcima, svemirska težina počinjenih zločina zauvek se nastanila u nama i ne znam kako će proći. Ne znam ni kako bih se uklopio, koliko bi mi trebalo, kada bih nekim čudom, sretnim sticajem okolnosti odselio na Zapad, u neko mirno i pristojno nemačko predgrađe.
Izgleda da je u pravu Luis Bunjuel kada u autobiografiji Moj poslednji uzdah kaže da bi prva stvar koju bi uradio kada bi kojim čudom postao svetski vladar bilo ukidanje opšte informisanosti. Ovde svi prate sve što se događa hiljadama kilometara daleko, kao da se njima događa, nesrećni su, ne mogu ništa da učine povodom zemljotresa u Japanu, i tako žive hiljadu kilometra daleko od sebe, ne svoj život, jedinstven, kratak, unikatan, dragocen, nego nekakav apstraktni, tabloidni, koji nam serviraju mediji ne bi li nas držali podalje od suština, večno gladne, unezverene i nezadovoljne.
Zbog toga onda kupujemo više, punimo stanove i stomake nepotrebnim i štetnim stvarima, raspršene pažnje, sve prazniji, a punoća je bila tu, nadohvat ruke, u vidu zahvalnosti i lepote za svaki dan i trenutak. Ali šta bi bilo sa svetom kada bi se ljudi okrenuli sebi, gledali svoja posla, trudili da u mikrosvetu i najbližoj okolini srede sve najbolje što mogu. Onda nam ne bi bile potrebne vođe da spasavaju narode i vode ratove.
Zato se ja okrećem noći, kao negativu, intimnoj istini, jer čovek je pao na ispitu dana. U arhetipskoj prošlosti i sâm sam se survao s neba, ne pamtim kada. To je onaj život gde sam pao i ja… Svaki pokušaj da se vratim ispada komičan, da postanem gospodar svog života, kontrolišem ga. Senka sam i samo vodim poreklo od ljudi. Vodim ujedno posmrtni i predsmrtni život.
Noć je voda koju željno čekam da me zapljusne, da zaronim, u san kao u blagodat. Najlepše je u snovima, java je stalno odlučivanje, rastrzanje, izgubljenost, cepanje. U snu sam ceo i sve je čudesno. Zato često dremam poslepodne, po više puta, i uvek sanjam. Kad ne mogu da spavam tu su filmovi, od istog tkanja satkani. Mulholland Drive.
Energiju i krila, čilost, dobijem tek iza ponoći, oko tri sata, cvetam jer nema ničega od dnevne dreke i vike, duboka je noć, spavaju i psi i deca, tih je i mrtav čas, najdublje se ide u sebe. Otvaraju se vrata u donje i gornje svetove. Nema straha. Ništa se ne očekuje od mene, dosadni likovi su isključeni, nema egomanijaka i to je onda područje slobode. Ničim ograničen, a mrakom sa svime spojen, u zaveri prokletih i razvratnih, onih koji se predaju, prepuštaju stihijama, usne mi postaju čulne i pogled obojen, bludim telom i duša mi peva. Koža postaje zvezdano nebo a čelo mesec što sladostrasno plovi kroz beskraj i žudi za svojim iščeznućem.