I matematika i alkohol
Pripadao sam „zlatnoj generaciji“ mladih matematičara i fizičara OŠ „17 oktobar“ u Svetozarevu tih dalekih osamdesetih godina prošloga veka. Sve mi je bilo lako. Matematika, koja po pravilu pravi najveće probleme đacima, „kamen je spoticanja“, nama je išla kao voda, zabavljala nas i terala na međusobnu zdravu kompetitivnost, nadmetanje i borbu. Na časovima sam se dosađivao i nikada se ozbiljno nisam spremao za takmičenja, sve je to bilo usput, kao izazov i provaljivanje šeme zadataka, po vrstama, ovladavanje zagonetkama i trikovima koje su neki daleki pametni ljudi pravili za nas, ulaženje u logiku tih postavki, izbegavanje zamki i lažnih tragova. Bilo je to veliko intelektualno zadovoljstvo, zapanjujuće i neobično standardnom đaku koji je bežao od bilo kakvog misaonog napora i doživljavao školu kao prinudu i kuluk.
Četiri puta išao sam na republičko takmičenje prošavši glatko pre toga opštinsko i regionalno na kojima sam često bivao u samom vrhu liste. Da li je u tome pomagalo i to što mi je majka uvek prosipala vodu i spremala jaja na oko za doručak, ne znam.
Iznad mene na tabeli bili bi uglavnom profesionalni štreberi, „monasi i uškopljenici“ koji žive samo za matiš, mamini i tatini odlikaši, buduća profesorska elita.
Međutim, ja i moji drugari imali smo i druge, važnije prioritete. Republičko takmičenje, kada se putovalo dalje i odsedalo u hotelu, bilo je unikatna prilika da se napijemo i izdivljamo u drugom gradu, bez nadzora roditelja i veseli, lelujavi kao ptice na grani ludiramo se po nepoznatim ali tada sigurnim ulicama jedne zemlje, oslobođeni obzira i kočnica, kao u snu. Kada smo bili u Kraljevu neko mi je na trotoaru pokazao tada zvezdu u usponu, Vlade Divca ali ja sam bio više zainteresovan za ženski deo pridošlih ekipa i za lokalne meštanke a sport i nisam pratio mnogo. Vođa puta, nastavnik Voja koji nam je predavao matematiku i bio draga osoba, uvek bi bio prezadovoljan samim učestvovanjem na ovom, trećem nivou takmičenja tako da nam ništa nije branio niti nas terao da se po svaku cenu kvalifikujemo za savezno takmičenje. I on je bio pripit jednom, sećam se. Za mene je takođe taj stupanj bio dovoljan, dosta mi je bilo i cifara i mozgalica, paralelopipeda i trapeza, prava i kružnica, gledao sam samo da zadatke uradim najbolje što mogu ali bi oni tada obično bili preteški. Zahtevali su disciplinu i vežbu što mi nije padalo na pamet da radim. Uživao sam u rešavanju kao pas koji se baca u potragu, instinktivno, trči za lopticom u parku, kad je trebalo da se uči, prisiljava se na rad, tu je bio kraj. Bilo mi je nepojamno da treba i malo da patim i odričem se bilo čega zbog matematike. Ona mi je donosila slobodu jer smo mogli pod izgovorom da vežbamo za takmičenje da odsustvujemo sa drugih časova i gledano nam je kroz prste iz ostalih predmeta zbog uspeha u prirodnim naukama. Osećali smo se privilegovano, škola nije bila stega niti teskoba. Slavljeni smo kao pobednici i tako se i osećali, skoro nedodirljivi. Loši đaci nisu mogli da nas mrze jer smo po ponašanju bili isti kao i oni.
Zato sam kasnije u srednjoj školi odustao od matiša jer nisam mogao da se uživim, igram se nečim nepredstavljivim, apstraktnim, nezamislivim kao što su integrali i granične vrednosti za razliku od aritmetike i geometrije. Nikada nisam shvatio, osetio šta je to infinitezimalni račun. A kad ne mogu utrobom, intuicijom, prostorom i vremenom da naslutim supstancu kojom se bavim, prestaje mi zanimanje.
Posle naših uzastopnih uspeha škola je kao nagradu od države dobila, u to vreme redak, matematički kabinet. Mi smo već sledeće godine odlepršali dalje ne stigavši da u njemu bilo šta radimo, bio je to amanet mlađim generacijama.
Kada sam trinaest godina kasnije svratio u rodni grad i ušao u hodnik škole, odavno potonuvši na svim planovima, ne ostvarivši ono što su svi videli kao sigurnu budućnost a to je da blistavu inteligenciju pretočim u akademsku ili inženjersku karijeru najvišeg ranga, da projektujem satelite u Nasi i idem na odmor na Bahame sa sisatom američkom ženicom i zajapurenom dečicom, video sam slike nas nekolicine na zidu kako nas drže za primer i bio u šoku da me je neko za života okačio na takvo mesto. Sve je to za mene tada već bila daleka prošlost i stid jer sam bauljao, gmizao po dnu egzistencije, izgubljen, pitavši se gde je sad taj dečak, da li sam to bio ja, i kako je moguće ovoliko pasti, u ambis, da ne mogu ni izmeriti to minus beskonačno i kao da strmoglavi pad još uvek traje.
Inače, najbolji plasman koji sam imao bila je treća nagrada iz fizike na republičkom takmičenju ali ja sam fiziku gledao kao sluškinju čiste matematike, bila mi je profana, inferiorna, prosta, prljava, manje privlačna svojom opredmećenošću. Osvojio sam Vukovu, Teslinu i Alasovu diplomu, bez da sam to mnogo želeo, i dobio kao izvrstan đak besplatno zimovanje na Pohorju u Sloveniji. U hotelu „Tri kralja“ prvi put sam se napio toliko da sam imao crne rupe u pamćenju tako da su me dan posle bančenja nepoznati ljudi pozdravljali i smeškali mi se a ja nisam znao zbog čega.
Spremam se ovih dana da posle tridesetak godina odsustva odem u rodni grad, u kome sam u imaginaciji poznanika ostao perspektivni mladi matematičar, gde se za mene vreme zaledilo u bujnom dobu novog romantizma i novog talasa, kao da u međuvremenu nije bila apokalipsa i nestao čitav svet bezbrižnosti i društvenih vrednosti i kao da se nismo probudili u masovnoj grobnici i pustoši posle nezamislivog krvavog orgijanja, balkanskog pira smrti, beskrajne nepravde nanesene drugima, bližnjima.
Suvonjava nastavnica geografije koju nisam mnogo voleo imala je običaj da, strogog lica i podignutog kažiprsta, kaže: „Nemojmo biti nezadovoljni!“. Tada me je to iritiralo, išlo na živce, bio sam buntovan, a sada vidim koliko je bila u pravu, šta smo sve izgubili, a što nismo ni znali da imamo. Čitav kosmos. Jednom pri otkrivanju spomenika nedaleko od škole, gde smo službeno dovedeni, lokalnom revolucionaru i partizanu, pravio sam šale na račun njegove izvajane klecave starosti: „Sigurnim korakom u budućnost!“. Nisam ni sanjao da ću za koju deceniju da vidim to kao jedinu pravu i spasonosnu tradiciju svog jadnog naroda, da će ona postati nedostižni ideal a ne predmet podsmeha.
Šta te je slomilo?
Ovo pitanje javlja mi se već decenijama, izranja iz prošlosti, uvek nekako sveže, otkad mi ga je početkom devedesetih postavila drugarica iz odeljenja, iz četvrtog razreda osnovne škole „Rada Miljković“ u tadašnjem prosperitetnom, industrijskom gradiću Pomoravlja. Tri stana sam tamo promenio, selivši se u sve bolji, zahvaljujući Fabrici kablova u kojoj je radio moj otac. Išla je šala tih godina: kad ti dođe da krečiš, ti pređeš u novi stan.
Slučajno sam sreo Ivanu te večeri na glavnoj štrafti, posle puno godina, i neću je posle nikada više videti, nismo ni bili posebno bliski ali seli smo u kafić i kada je čula priču da nisam na fakultetu, da sam batalio matematiku, da nisam nigde u svojim dvadesetim, neobavezan kao ludak, postavila mi je to pitanje čiju snagu, direktnost sam osetio kao oluju, nisam očekivao takvu vrstu zadiranja u intimu, otvorenosti, zbog čega sam ga i prenebregao, uplašen kao da me je neko razotkrio, razobličio, raskrinkao pod maskom opuštenosti, i ošamućen od neočekivanog uvida nemoćno sam se osmehnuo, nešto promrmljao, kao da rečeno za mene nema mnogo smisla i značaja. Zapamtila me je kao odličnog đaka i nije mogla da veruje da se nisam snašao. Svi su se negde udenuli, bili u nekim pričama, radili, učili, ma kako sitno ili površno. O ratu i užasu koji su upravo trajali niko nije pričao, kao da smo živeli izdvojeno u nekom novom, uređenom univerzumu i samo je trebalo naći svoje mesto u njemu.
Nisam bio svestan da u istom trenutku dok zadubljen i samozaljubljen meditiram o sebi, stotine, hiljade drugih, mojih sugrađana na par stotina kilometara bivaju bukvalno lomljeni, povređivani i ubijani na najsvirepiji način, u moje ime.
Ivana, zrelija od mene, u trenu je prozrela moju situaciju i postavila pitanje-dijagnozu. Na njega ću sebi odgovarati godinama kasnije pokušavajući da se sakupim i saberem, da definišem šta mi se desilo, zašto sam epohalno propao.
Mnogo kasnije sam od drugova koji su za razliku od mene bili zdravi kao dren, završili fakultete, putovali, bili uspešni u firmama za koje su radili, potpuno ostvareni, čuo da bez obzira na sve to imaju isti osećaj neispunjenosti, rastrzanosti, propuštenog i nenadoknadivog. Izgleda da su devedesetih suštinske niti života bile pokidane i da svi to nosimo kao nevidljivi ožiljak, nerazmrsivi čvor u duši, daleki odjek koji se sluti u našim pogledima i glasovima, u senci osmeha, ponašanju. Samo ako je čovek dovoljno pažljiv on to može da vidi. Susret sa Zlom strukturno menja ljudsko biće, uvek je iznenađenje, jedinstveno i ne može se preneti drugome kao nauk (Brodski). Paradoksalno, baš nepopravljive greške čine naš karakter, bez njih smo nezreli, nespremni za život. I da citiram druga, pisca Bojana Babića: samo „oni koji znaju više nego što čovek treba da zna, prepoznaće u nama decu rata.“