foto: Dženat Dreković/NOMAD

Stanković: Za nežnost

Moja koža je sanja, šake mi bride, prazne, uzalud zagrejane krvlju, hvataju je u vazduhu kao himeru, sve je na telu napravljeno prema njoj, u njenim razmerama, zarad njenog ispunjenja, a nje nema niti će je biti do crnoga kraja, u grob ću leći gladan nje. San o njoj zamenio ju je jer je ona bila sve što sam oduvek želeo: nije to bio seks osim kao deo njene raskoši, ni novac, uspeh, moć, šta me briga za to, nego nešto suprotno od vrednosti koje su se promovisale u mojoj porodici i društvu od kada znam za sebe. Instrumentalizacija drugog je ono što se ceni, nije drugi cilj, nego sredstvo.

Kakva tragedija za čoveka, za ljudsku rasu, da smo od blata i vode sazdani za nju a onda provedemo vek u grubostima, nasilju, beznjenici, bežanju od nje, ubijanju i pomisli na nju jer su nas učili da budemo čvrti, jaki, bezobzirni, vlastohlepni i pohlepni, nezasiti materijalnog i – bezosećajni. Karijera pre svega, i nametanje volje u odnosima, i najintimnijim, koji tako postaju službeni, licemerni. Ne priznaje se beskrajna vrednost svakoga.

Kasno sam to shvatio.

Znam da i moj život vredi samo ako i dalje težim njoj iako je neću nikada doseći, zato ne smem izgubiti veru u nju, ona je poslednja ostala kao dokaz da postojim, sve drugo što sam postigao jeste važno, neophodno ali bez nje gubi smisao kao slučajna slika, rasipa se.

Pronašao sam je u umetnosti, i kao konzument predavajući joj se, i kao stvaralac. U estetskom me kao tzv. muškarca nije stid da je ispoljim. Tu je njeno pribežište od buke i besa. Čitanje poezije mi je pokazalo kako sve čovek može da se oseća, do beskraja proširilo čuvstvovanje u svetu i istoriji. Ona je tananost ali ne lukavost, podmuklost. Druga imena su joj ranjivost, saosećanje, rafiniranost, senzitivnost, oči dečije duše. Uvek sam želeo da upoznam ljude koji bi u nečemu bili finiji, istančaniji od mene, sofisticiraniji jer nema kraja u usavršavanju duha. Takvi otvaraju nove prostore – oduševljavaju.

Najbliža je dahu, on je njen znak. Razbijena je na nebrojeno delića i tragove nalazim joj svuda a od toga živim bar jedan dan; npr. od osmeha nepoznate prolaznice s kojom sam se sudario na ulici ili donese je iskreni glas doktorke u kom bruji topla mazna struna razumevanja i opraštanja. Da, opraštanje je velika stavka, i suze koje idu s tim. Kako je teško oprostiti sebi! Učili su nas da budemo kruti, nepopustljivi, savršeni, nepogrešivi, da nikada ne priznamo da smo pogrešili, da budemo tvrdoglavi i u zlu, hvale srpski inat, i onda to s divljenjem nazivaju: snažan karakter!

Jedan od urednika koji mi je lektorisao tekstove za novine rekao mi je da to što rado dopuštam da budem ubeđen da promenim napisano nije znak slabog nego baš jakog, širokog karaktera. Zamislio sam se. Bio je u pravu. Ako znaš ko si na jedan opušten način kao i koliko vredi to na čemu radiš onda možeš slobodno i usvajati sugestije drugih, to neće promeniti suštinu.

Ovde se ona dozvoljava samo prema kucama i dečici inače je sve regulisano pravilima ponašanja u kojima nema ljudskosti osim ako to nije slobodna inicijativa. Brka se često sa sentimentalnošću koje je njena lošija sestra. Gde je sentimentalnost, bolećivost, pristrasnost, tu ispod leži i okrutnost, samo čeka povod da se ispolji i ošine. Primer toga je ono što je divna Mira Furlan doživela od Radeta Šerbedžije na Brionima a čega ima u njenoj epohalnoj autobiografiji ako koga zanima. Nemilosrdni su ovi prostori. Da bi se neko sažalio i dirljivo se emotivno otvorio prema tebi, moraš biti smrtno bolestan ili mrtav, inače si samo brojka.

Poverenje je njena dobra sestra a ono se izgubilo evo već trideset i kusur godina od kada su elite društva krenule u pravcu rata, mržnje i smrti. Zato i ne postoji društvo više, nego gomila ljudi, stanovništvo. Ono može postojati samo ako između građana i u odnosu s državom ima poverenja. Lako je vladati masom ljudi koji se gledaju ispod oka, samo treba ubrizgavati dozu otrova svakodnevno. Da se nikada, ne daj bože, ne uspostave normalni i humani odnosi i vrednosti.

Kampanja u srpskim školama posle dva majska masakra od ove godine bila bi smešna kad ne bi bila uvredljiva i dvolična, prazna i plitka kao prepisani doktorati ministara. Ona tačno cilja na to da se državna laž nastavi i podigne na viši stupanj. Nasilnici propovedaju mir. Krvavi generali, ubice stotina i hiljada video linkom iz kazamata u školama uče decu dobru i zlu. Uništiti svaki izvorni pojam i misao, to je misija vladajućih. Kada više niko ne bude mogao ni da misli nemajući čime da barata jer sve je relativizovano i postalo je kafanska vika, onda za moćne nastupa carstvo i uživancija, sve se može i ništa se realno ne može. Hir i ćef postaju zakon, institucionalizuje se grabež, što dovodi do umiranja, nepotrebne patnje mnogih, osipanja i na kraju nestanka terminalno obolelog društva. Zajednica ljudi su proklamovane vrednosti kojih se većina drži, a ovde toga nema osim ako to nije slavljenje ratnih zločinaca, ksenofobija, nacionalistička paranoja, osvetoljubivost, resantiman i ponovno prizivanje zla. Život je mešanje različitosti, suprotnosti, nepredvidiva, čudesna igra, vatra. U sebe zaključan čovek i zatvoreno društvo neminovno se raspadaju i to, psihološki, čak na sličan način.

Nekada mi se čini da smo posle decenija rata i poraća, duhovne bede u kojoj se negiraju osnovne činjenice i istine, sami principi čovečnosti, došli do stupnja međusobne komunikacije koja je često na ivici fizičkog obračuna, žestoka, iz koje izvire osećaj beskrajnog poniženja i izgubljenosti, koju odlikuju strašna ignorancija bilo čega što nije uzak interes i potpuna besvest o tome da smo u istom loncu hteli to ili ne; jednom rečju da smo se čudovišno ozverili, mentalno zagađeni, zaluđeni agresivnim tabloidima i šovinističkom propagandom kao vrhovnom ideologijom. Sada u sopstvenom dvorištu beremo gorke i očajne plodove onoga što smo sejali decenijama. Stariji, pristojno obučeni ljudi, od kojih očekujem primer u ponašanju, ophođenju, kultivisanosti, psuju se kao kočijaši po prevozu zbog sitnica, a kada bi imali mogućnost da ubiju ne bi oklevali, toliko su ogorčeni na sudbinu koju su sami sebi isposlovali.

Ali da se vratimo na temu, iz naslova. Sve je delikatno u prirodi, taktilno, senzitivno, i biljke i životinje, osećanja zavise od jedne reči, pogleda, odnos dvoje ljudi je kompleksan svet za sebe i mi možemo da postojimo samo sa drugima makar bili u najvećoj osami jer čovek je proizvod drugih i formira se u interakciji s njima. Tu leži naša krhkost ali i naša snaga, spas. Ko to odbacuje i želi da bude kralj u svom svetu kome će se svi pokoravati, na putu je da postane ili već jeste psihopata. Opasan po okolinu. Nesvarljivo previše je primera u poslednje vreme onih koji su bez trunke razmišljanja uništili tuđe živote.

Nežnost je, o kojoj govorim sve vreme, upravo najveća pažljivost prema drugome i razmena ljudske supstance, nevidljivo i neprocenjivo. Nekad bi me samo par običnih, lepih reči upućenih od slučajnog prolaznika izvukle iz ponora očaja i beznađa, klonuća, pripitomile demone, osvetlile unutrašnjost, dale realnu nadu i motivaciju da sve ipak ima smisla. One bi mi rekle da me vide, da značim nešto, pronašle bi u meni mizernom nešto vredno i čak ohrabrujuće što ja ne primećujem. Ljudska supstanca kruži, spojeni smo na nekom dubljem nivou, ili je sve ništavilo. Ne živi se samo o hlebu, rečeno je.

Razmena ljubaznosti što je donji prag civilizacije, i nežnosti u verbalnom i telesnom smislu ono je što fali ovom svetu u kom kao da se sve hladi kako prolazi vreme. Osobe koje sretnemo u životu, pa makar i online, za koje osećamo da imaju sličnu potrebu za ljubavlju i idealom Čoveka, Žene, a da ona nije povlađivanje i samoobmana u užem krugu samosažaljenja, nego otvaranje prema nepoznatom i rizičnom, jedino je što imamo na zemlji. Samo ono što daš niko ne može da ti uzme, ono time postaje zauvek tvoje. To se ne može kupiti, naručiti, glumiti, to je srce koje se raduje i smeje, tuđe kao tvoje, to je samilost, milosrđe jer svi smo osuđeni na smrt pa zašto onda ne bi pomagali jedni druge, pružili ruku, rame, zagrljaj. Ne zna se dokle si ovde, zato voli najjače što možeš, da ne bi zažalio na kraju. Spasavaš sebe ali i druge, ne znajući to. Ima li od toga nešto važnije, veličanstvenije i lepše?

Dragoljub Stanković

Stanković: Izveštaj s autopsije
Stanković: Zagrljaj
Stanković: Predivne zverčice
Stanković: Čemu poezija?
Stanković: Sarajevo on my mind
Stanković: Moj demon
Stanković: Čitalački počeci
Stanković: Svi za mnom!
Stanković: Žmurke
Stanković: Sećanje na seks
Stanković: Pisac na samrti
Stanković: Protoplazma
Stanković: Kasapin i ja