U drugom srednje, u Matematičkoj gimnaziji, bio sam zaljubljen u Zoranu, bila mi je ona hodajuća i ovaploćena boginja ljubavi, imala je u sebi nešto dečje, otvoreno, naivno, iskreno zapitano, a sve to u bujnom telu mlade vilendorfske Venere. Sve je bilo okruglo na njoj, u znaku savršenstva kružnice. Oči, usne, glava, grudi… ostalo zamislite sami. Možda me je njena detinjastost obarala s nogu.
I desilo se da je baš ona razredu jednog dana svečano prenela poruku, misao koju joj je nekom prilikom uputila njena mama, a koja je glasila: „Ma ljubav ne postoji.“ Pitao sam se kako je moguće da žena koja je rodila i očuvala moju opijajuću, hipnotišuću i tajnu ljubav tvrdi tako nešto? Zar nije trebalo da joj prenese upravo suprotno učenje, da je ljubav sve?
Nismo imali psihologa u gimnaziji jer šta će nama to kad smo elitna specijalna ustanova za genijalce, mlade matematičare, buduće projektante svemirskih brodova, najbolja u bivšoj Jugi. Tako sam u jednoj od kriza ličnosti otišao u susednu, takođe srednju ali običnu elektrotehničku školu, u istoj ulici Narodnog fronta, i ženi koja me je ljubazno primila iako nisam bio njihov đak, izneo tvrdnju Zoranine mame.
Kako dokazati da ljubav postoji, dok ona kipti u tebi? Psihološkinja me je verovatno sa smeškom i simpatijom gledala, ne sećam se. To su godine kada uspostavljaš temelje svog sveta, imaš potrebu da o tome razgovaraš. Sada vidim da sam bio otvoreniji od drugih s obzirom na patrijarhalnu sredinu u kojoj sam rastao, spremniji da probijem ljusku konvencije. Radilo se tu za mene o pitanjima od suštinske važnosti, prezrenim u robo-novčanom okruženju u kome sam živeo, poput onih o Bogu, zlu, zagrobnom, smislu postojanja, životnom pozivu, svemu onom što svaki tinejdžer ako se hoće zvati svesnim bićem treba nekako da istraži u knjigama i prodiskutuje s drugima. Glavno je da mora da ima samo svoj stav, lični, da ne prihvata tuđa rešenja bez analize i sumnje.
Danas se čini da je još manje kritičnosti nego tada, pre četrdeset godina, posebno među mladima. Sve se uzima zdravo za gotovo. Da li medijsko zagađenje uopšte dopušta da se čisto i usamljeno misli kako je jedino dobro o tim stvarima? Bez samoće nema individualnog napretka a danas je skoro nemoguće biti sam bez buke i ometanja sa mreža i virtuelnog. Kako onda doći do pravog sebe? A možda je i to iluzija, da postoji neko pravo „ja“? Ali i tu iluziju treba razbiti na razložan način. Oljuštiti budistički crni luk.
Mi smo uvek u interakciji s drugima, rađamo se u mnoštvu, ono nas oblikuje, govori nam ko smo uverljivije i istinitije nego mi sami sebi. Ali opet smrt je ono što nas odvaja od drugih, ona će biti samo naša, savremenici će nastaviti da žive a nas neće biti nikada više. (Doduše, ako ima iskrenih, pravih vernika za njih ovo ne važi.) Da li je to dovoljan argument za jedinstvenost svakog? Uprkos tome većina živi i umire u krdu. Tako je lakše, manje je odgovornosti, ona se prenosi na druge, niko nije kriv kada su svi krivi.
Pre nešto godina na Bulevaru sreo sam svoju drugaricu iz odeljenja Milicu, sedela je u klupi ispred mene, s njom sam tada puno pričao, ispovedali smo se jedno drugom, poveravali, i onda me je ona posle prohujalih decenija pitala: „Je l’ se još uvek baviš pitanjima smisla života i sličnog?“ rekla je to tonom skoro podsmešljivim koji govori da su to stvari koje se odmah prevaziđu i dalje nastupi pravi život u kom koračaš kao pobednik. Ona je uspešno živela negde u Evropi o čemu sam ja mogao samo da sanjam. Bio sam bez teksta i postiđen jer se svim tim temama, ljubavi i smrti, bavim od tada bez prestanka ali na umetnički način i ne mislim da je to besmisleno i uzaludno.
Od malog kružoka nas nekolicine zainteresovanih za pitanja umetnosti i metafizike čini mi se da sam samo ja ostao na tom polju a da je za druge to bila buntovna faza u odrastanju, privremeno stajalište, poluintelektualna pauza pre briljantne karijere u zemlji i inostranstvu. Izgleda da sam ja tada zbiljno shvatao te probleme i teško sam mogao da prozborim nešto o njima, gušio sam se od njihove veličine, preplavljen, neiskusan, nemušt, uglavnom sam slušao tirade i apsolviranja svojih ranije sazrelih drugara, divio sam im se na elokvenciji i sigurnosti kojom su tvrdili ovo ili ono.
Jedan od najcenjenijih u tom društvu, Cerić, za koga su mi rekli da je pročitao celog Tolstoja, što je za mene bilo fantastično postignuće, verovao sam da je svu mudrost sveta upio u sebe dok sam ja prevrtao erotske časopise jednom rukom, on mi je rekao, videvši da se skoro nikada ne izjašnjavam i da sam bojažljiv i povučen u razgovorima: „Znaš, važno je da tvrdiš nešto, nije važno šta, niti da li veruješ u to. Samo se drži teze i udri.“ Za njih je, dakle, sve to bila zabava, neobavezna, flert s mudrošću dok sam ja to gledao kao najvažniju stvar u životu, u kojoj ne sme biti greške. Osećao sam se zaostao u razvoju, kao da nikada neću moći tako lako da žongliram rečima o bitnom.
Možda i grešim dušu, izgubio sam svaki kontakt sa bivšim drugovima, viđam ih ponekad u prolazu na vodećim stručnim mestima, kao vlasnike kompanija, profesore, niko od njih javno ne mlati praznu slamu literature i filozofije kao što to radim ja, nikad sazreli pubertetlija. Emotivno nikada nisam mogao da se povežem s njima i sada smo verovatno još udaljeniji svetovi, posle ratova i apokalipse.
Nikada nisam uspeo dubinski da osetim svoje drugove iz srednje iako smo slušali istu muziku, bančili po žurkama, gledao sam uživo njihove nervne slomove, opet, sve mi je to bilo daleko i nerazumljivo, suvo, jalovo, strano, kao i nekom filmu u kome lik ima apstinencijalnu krizu odvikavanja od droge. Najčešći uzvik očaja bio im je: „U kurcu sam!“ Nisam mogao da se identifikujem s njihovim rečima, osećanjem sveta, a imao sam svoje probleme koji su zahtevali potpuno drugačiji jezik i intonaciju, prilaz i boju. Oni su tačno znali o čemu govore padajući međusobno u zagrljaj a ja bih bio kao vazduh koji stoji pored njih, nisu me primećivali u trenucima očajanja. I to dovoljno govori. Bio sam više od godinu dana stariji od svih jer moji nisu žurili da me upišu u školu sa šest godina, nisu jurili karijeru za decu, bilo je nešto važnije od toga. Osećao sam se među njima kao da sam više godina mlađi, balavac.
Kasnije sam sve to sebi objasnio faktom da sam ja u srednju školu u Beograd stigao iz provincije, iz unutrašnjosti. Kao da mi koji se nađemo u milionskom gradu došavši iz svojih idiličnih, sporih, pasivnih, palanačkih sredina u kojima se svi znaju i sreću svakodnevno, gde nema velegradskog otuđenja dok ima jačeg dodira s prirodom, nesagledivim i nekorisnim, vremena na pretek, nema jurnjave, kalkulisanja, kao da mi nosimo sa sobom nekakav teret od hiljadu tona a da toga nismo ni svesni.
Postanemo svesni tog bremena tek kada vidimo da te težine i sputanosti nema kod naših drugara. Oni su vazdušasti, previše racionalni, mozgovi koji hodaju, duhoviti, ironični, starmali, cinični, perverzni, munjevito misle i rečitiji su, sve usvajaju s lakoćom, hodajuće su enciklopedije, i kao da su došli do poslednjeg stadijuma saznanja, nema se šta više videti osim potvrde naučenog, primene u životu koji neumitno dolazi, a sve što kažu, što se meni čini prepametno, govore tonom kao da je to samo još jedna činjenica koja i nije vredna velike pažnje, ništa nije vredno velike pažnje, samo treba surfati između stvari i pojmova, ići dalje i dalje iako se čini da je sve to ništavilo…
Nas nekoliko drugova iz odeljenja, iz najužeg kruga, sedeli smo jednom u kafeu „Verona“ koji je bio tik pored škole i bili veseli kao i obično. Ne znam kako, zašto, da li je bila isprovocirana našim dobrim raspoloženjem, vikom, obratila nam se tada žena srednjih godina, ozbiljna, sa susednog stola, i pitala nekoga od nas kratko, izazovno: „A kako ti živiš?“ Bio je to kao hladan tuš za sve. Nismo imali odgovor na pitanje zrele osobe koja je u tom trenutku bila oličenje života koji nas čeka posle školovanja, nešto sivo, teško, mučno, tegobno, bezizlazno. I dan-danas me proganja pustoš tog pitanja a verujem da su ga prisutni zaboravili istog dana i sata. Samo smo se pokupili i izašli pokunjeni, nešto prazno je lebdelo u vazduhu, u duši. Bar sam ja tako osećao. Nismo imali temelj na koji se može stati i odgovoriti, lebdeli smo u bezvazdušnom prostoru neodgovornosti.
Prvo sam proklinjao to svoje nevidljivo emotivno breme, neotopivi ledeni breg koji sam osećao u potiljku i dijafragmi a koji se sastojao uglavnom od porodičnih i ličnih kompleksa vezanih u nerazmrsiv čvor i koji nisam mogao da artikulišem i prenesem drugima, a blokiralo mi je život. Razlagalo se u meni godinama po malo, nagrizao sam ga razmišljanjima, samoćom, smrću i tek posle srednje škole suočio se potpuno s njim. Shvatao sam da ne mogu da mu pobegnem, nikako, ali da je to ustvari i rezervoar darova, mračnih, podsvesnih, da je to ogromna energija, materijal za stvaranje, osvešćivanje, ide u paketu. Jednom rečju talenat. On uvek nosi i odgovornost, veliku. To je prokletstvo, nakaznost, skrivena terminalna bolest iz koje paradoksalno izvlačimo lepotu i radost za sebe i druge.
Samo nerešive i unapred izgubljene stvari, one koje nas prevazilaze, vredne su umetničke obrade. Srećom, našao sam u mladosti sliku i viziju svojih problema u delima pesnika, pisaca i režisera i to mi je govorilo da možda i nisam u krivu, da nisam zaostao i propao.
Ovaj tekst isprovocirao je film Kšištova Kišlovskog „Kratak film o ljubavi“. U njemu režiser upravo dokazuje da erotska ljubav postoji, i to u onom najčistijem obliku. Protagonist, mladić, bezuslovno voli svoju nepoznatu prelepu promiskuitetnu komšinicu koja s druge strane ima tezu da ljubav ne postoji i da je sve samo seks. On na kraju uspeva da je preobrazi, stavljajući svoj život kao ulog. Njemu je dovoljno njeno postojanje, divota, ne traži ništa od nje u trenutku kada mu ona sve ponudi. Na seksualnom planu pokaže se i vrlo neuspešan, ali baš to bude dokaz obožavanja i očaranosti, zanosa. Zato biva jezivo poražen u sopstvenim očima.
Kišlovski je jedan od genijalnih istraživača nevidljivih konaca koji određuju naše živote, ispod granice razuma, on promoviše beskrajno strpljenje, fokusiranost, koncentraciju, ranjivost i hipersenzibilnost za ono što nam se dešava, a takođe, i udeo čuda i neshvatljivog, to je jedan takoreći antiracionalistički i antiutilitaristički, duboko humani pogled na svet i čoveka, zbog čega gledajući njegove filmove vidimo ljubav na delu, ako je Bog koji je stvorio svet – ljubav.
I ne radi se tu o samovoljnom haosu nego upravo o suptilnosti i preciznosti kojima on uspeva da oslika ono ogromno i neiskazivo, bol, tugu, predosećanje. Negde sam našao da je kocka šećera u krupnom kadru u kome je u kafu umače Juliette Binoche, u glavnoj ulozi u filmu „Tri boje plavo“ morala da se otapa tačno pet sekundi čime je posredno, lirski prikazan nenadoknadiv gubitak voljene osobe. Kišlovski je majstor slučajnosti, znakova i signala koje nam život šalje a mi ih ne primećujemo.
„Kratak film o ljubavi“ je dirljiv film koji pokreće teme odnosa među ljudima, slutnji, žudnje, svega onoga što je Kišlovski uspeo da sačuva u svojim delima a što je suprotnost od banalne, divlje, nasilničke, materijalističke stvarnosti u koju nas teraju da poverujemo, da samo ona postoji. Zato treba gledati Kišlovskog i razmišljati uvek ponovo o osnovnim stvarima, jer one se ne mogu iscrpsti. Na taj način se i mentalno i duhovno obnavljamo, spremniji smo za iskušenja i izazove koji sigurno dolaze po nas. Eto ih tu, iza ćoška, na dnevnoj bazi.