Atlantida osećanja
Rusko groblje
Salvador Dali pamtio je i svoje intrauterino bivanje, neki su u memoarima opisivali bogati niz detalja i događaja iz ranog detinjstva. Meni se čini da imam veoma ograničeno sećanje na prve godine života.
Rodio sam se u ulici Branka Radičevića u Svetozarevu, današnjoj Jagodini, u podnožju brda zvanog Rusko groblje zbog memorijalnog parka na njegovom vrhu, velikoj beloj grobnici u kojoj je sahranjeno 1.170 vojnika Crvene armije palih za slobodu grada, oktobra i novembra 1944. godine. Brdo je odvajalo grad od sela i njiva koje su se pružale iza. Bio je to za mene na neki način i kraj civilizacije, granica koju je činila pretežno borova šuma, na dugoj zaravni na vrhu. Puteljci, posuti iglicama, prolazili su između stabala i na par mesta otvarale se čistine gde bi mi deca igrali fudbal.
Mašta mi se razvijala u dodiru s prirodom, elementima, sve vrvelo je okolo, nezaustavljivo, prevazilazilo me: mravinjaci poput vulkana iznikli pored puteljaka, crvene bubice što se s proleća naočigled svih dugo pare, dobre bubamare koje najavljuju goste, hiroviti skakavci, neuhvatljivi, čudesni, krhki leptiri, zelenilo ograda, oranice čije braonkaste grumene zemlje, sada, u mislima, jedem kao kolač; voli-me-ne-voli-me srcasta devojačka trava, strelasto popino prase, šišarke što grebu dlan, žut kao ulje, mlečni maslačak, kasnije s loptastom četom belih padobranaca, dežurni psi, mačke, poneka unezverena veverica koja beži uz stablo, bumbari, pčele, ose, spori trutovi hvatani u letu, pamtim uživanje u njihovom migoljenju u zatvorenim šakama, onda bagrem koji smo brstili kao koze i slatke bele i crne dudinjke posle kojih smo se vraćali uflekani, zamazanih lica i ruku.
Uznemiravanje popaca guranjem vlati osušene trave u zemljanu rupicu ovih crnih insekata, njihov nervozni, smešni izlazak, ostaje mi kao živa uspomena na ono što sam radio po kosoj padini brda u letnjim mesecima. Zimi spuštali smo se na sankama i izletali na ulicu ispred zgrade gde je bila terasa mog stana u prizemlju. Miris zemlje i trave zauvek ostane u krvi. Težak i opojan dah borove šume, smole koju sam često nosio na prstima, uvek ponovo ispitujući ljuspastu strukturu kore ovog zimzelenog drveća, postao je metafora za detinjstvo, trajanje, snagu života, obnavljanja i zdravlja. Kada bih se docnije u mladosti našao u borovoj šumi, a bio tužan, zabrinut, žile miomirisa širile bi mi svest, granale percepciju, smirio bih se i osetio spokoj, sigurnost, ruka utehe obrisala bi tegobu u trenu, lako, sažaljivo, vraćao bih se na rana podešavanja, na nevinost prvih godina kao na tvrdu, rodnu zemlju, osnovu od koje uvek mogu da počnem iznova.
Igranje vatrom
Jedno od najranijih sećanja je i događaj zbog kojeg sam mogao da ostanem unakažene šake. Odmah ispred moje terase, u uskom dvorištu koje se pružalo duž zgrade, bila je pumpa za vodu na parčetu betoniranog zemljišta. Ne zaboravlja se nikada podatni otpor elegantne duge ručke, nepravilno prskanje kroz otvor cevi, osvežavajuće vode, metalnog ukusa. Kušanje utrobe zemlje i poljubac hladnih gvozdenih usana.
Paljenje vatre posebno kada padne mrak bilo je praznik za oči i duh. Jednom smo na tom mestu zapalili granje i papir, plamen je buknuo i ja sam posegnuo za nečim na ivici. Sledeća slika koju imam je kako me otac vozi u bolnicu u Ćupriju dok držim šaku na vetru, isturenu kroz prozor, opečenu istopljenim stiroporom. Doktor je predlagao hiruršku intervenciju ali majka nije pristala. Mazala mi je melem od masti i belanca i sve je lepo zacelilo.
Dedina melanholija
Kad sam bio mali gledao sam začuđeno svog dedu kako sedi i ćuti ispred kuće u Nišu, nalakćen na kolena, poguren, melanholičnog pogleda koji je padao negde neodređeno ispred i imao kap ironije i gorčine. Nisam mogao da pojmim kako se on oseća, bilo mi je neshvatljivo to pomirenje sa sudbinom, sa oskudnim životom, bolestima koje su svodile uživanja i radosti na minimum, na proticanje vremena osušeno i stvrdnuto kao što je bila i njegova naborana koža. Bila je to perspektiva trajanja bez previše smisla, sivog, beskonačnog, s neminovnom smrću koja će sve obrisati kao nevažno i suvišno. Činjenica da je neko stajao mirno pred zidom ništavila i bio dostojanstven, ponekad veseo, s jakom voljom, bez da padne u depresiju, tugu ili uradi nešto nepromišljeno, bilo mi je nepojamno jer sam u to vreme plivao u svakovrsnim telesnim zadovoljstvima i oduševljenjima.
Međutim, kako zalazim u srednje godine, svako malo sustiže me neka neprijatnost. Telo koje nekada nisam primećivao osim kao izvor ekstaze, nagoveštava da ima rok trajanja, ugrađene greške, sušenje, habanje i kraj. Povremeno mi postaju teže dostupne obične, elementarne stvari, one koje sam ranije podrazumevao, za koje nisam ni sanjao da mi mogu biti uskraćene, kao što su šetnja, sedenje, spavanje, čitanje, željena ishrana; i nevelika bol razdvaja od sveta i samim tim postaju mi bliži dedin stoicizam i vizura. Zrelost karaktera jasnije se vidi kada nije ugodno u telu. Za većinu je to u drugoj polovini života. U mladosti višak snage često odlaže sudar sa istinom. Niko ne može da te pripremi za opadanje vitalnosti jer prosto ne veruješ dok ne osetiš. A kada osetiš kasno je. Dok sam gutao knjige u ranim danima mislio sam da se pripremam za život, nekakav, ali sam kasnije shvatio da je vežbanje duha, filozofiranje, spremanje za – smrt, kako su i govorili starogrčki mudraci. Deda je voleo da se šali, i time pokazivao, onome ko ima oči i uši, da je duhovitost verovatno jedini recept za makar kakvo prevazilaženje muke i besmisla.
Privilegija
Prošla je očajna mladost, nastupila veselost, bezbrižnost laganog propadanja, postapokaliptični smeh jer sve je izgubljeno, nije ostao ni kamen na kamenu od nekadašnje stvarnosti, samo sećanje, emocija koja čuva potonulu, razorenu Atlantidu nekadašnjeg a o čemu mlađi mogu samo da sanjaju. Sad se još čini da sam bio privilegovan što sam formatiran u vreme stabilnosti, jasnih vrednosti, što sam imao vremena da upijem u sebe sav kosmos i osećaj da je normalan život moguć jer u to, ovde i danas, malo ko veruje. Može se živeti i od zlatnih rezervi, dugo.
Bio sam slobodan, to će mi biti poslednja misao, mogao sam uvek sve šta sam hteo. Biće mi to jasno kada budem umirao. Sve suprotno od onog u šta su me ubeđivali ceo život: da sam bolesnik, rob, žrtva, mučenik, zatvorenik, broj. Preplaviće me to saznanje, da sve se ostvaruje. Život je bio toliko intenzivan, nesamerljiv, beskrajno raznolik, nesaglediv, da i smrt dolazi samo kao još jedno njegovo ispoljavanje, mogućnost, iako ga ukida. Ne mogu tražiti da se ne desi jer ne znam ni šta je život, ono što bih eventualno mogao hteti da se nastavi. Um će mi eksplodirati i opijen prepustiti se onome što dolazi, toliko je sve veličanstveno i ništavno u tom trenutku. Ne isključuje jedno drugo. Nema straha na samrtnom času, ima ga pre, kada si jak i ne želiš da se prekine zamah kreacije.