Svega se sećam, kao i ti. Neke stvari ne prolaze, nikada. Ostaju zaleđene u vremenu.
Na primer, dok stanovao si blizu ulice Đorđa Kratovca kod parka Šumice, a u kojoj je nekada živeo Miljković s porodicom, preselivši u Beograd da postane najveći pesnik i kasnije da odbegne u Zagreb gde će završiti na slaboj grani obešen, blizu Ksaverske šume, dakle od šume do šume, (To je bila šuma koja je pojela nebo; Reci mi nešto što je šuma; Jer pesma se ne piše ona se živi) da, voleo si ga, njegovu melanholiju i tragediju, i ti si bio pesnik koji je morao da postane pisac bežavši od patetike u prozu u kojoj je ostao dah pesničke slabosti, kao i kod Kiša; silazili smo tada do prodavnice izašavši iz tvog stana u kojem je trenutno bila žurka i svi pričali su o sasvim zemaljskim stvarima, lova, karijera, seks, a ti si mi tada rekao: „Vidiš, mene od svih tih stvari više interesuje simbolotvorni organ kod Mije Pavlovića.“ Inače, da proširim, Miljković je u Nišu živeo s druge strane Čaira, gradskog parka, u odnosu na kuću moga dede, okruženu zovom.
U tom stanu, u Vidskoj ulici, imali smo i sasvim miljkovićevske udese i viđenja. Desilo se da sam došao kod tebe baš popodne na dan početka NATO bombardovanja 24. marta 1999. godine i kasnije sam otrčao kući na Karaburmu, u noć, znajući da se dešava nešto što nikada nisam doživeo, o čemu mi je otac pričao, što sam samo na filmu gledao: realna opasnost da pogineš bilo gde i bilo kada. Dobro, neuporedivo je to sa sarajevskim četvorogodišnjim paklom. Ali ipak.
Bili smo u tvom stanu i kada se zgrada zaljuljala od zemljotresa a mi smo mogli samo da ostanemo prisebni, bez panike, držeći se za rukohvate stolica, na petom spratu. Tih godina, uvek kad sam bio s tobom znao sam da sam na pravom mestu na planeti, osećao sam se siguran, i nisam se uplašio. Za mene je tada centar sveta prolazio kroz tvoje srce. Šalili smo se da ako i treći put dođem kod tebe – nastupiće Apokalipsa, mrtvi će ustati iz grobova.
Reči su tu da pomiluju naše rane i provalije, da smirimo se bar u napisanom jer sve je razapinjanje i besmisao.
A kad sam te sreo dok si izlazio iz Gradske biblioteke s mladim i sada prerano pokojnim Borivojem Adaševićem, pravim kišovcem, i kada mi je čuvši po prvi put moje ime rekao da dobro zvuči za pisca, da stoji na korici knjige. Nisam nikada o tome razmišljao, odgovorio sam smehom, jer ništa nije dosadnije od sopstvenog imena, ali Bora je mislio ozbiljno, gledao daleko, preko horizonta.
Pišem ti ovo kao da si mrtav, a u mom životu i jesi, ne možemo se sresti više. A možda si oduvek to i bio, kao i ja. Obojica iz različitih razloga osećali smo se kao mrtvaci, od detinjstva, a posebno u devedesetima. Tvoje ruke su mi izgledale kao da su balsamovane, imao si voštano telo, žuto, staro, iako si mlađi od mene dok sam ja sebi oduvek bio nestvaran. Radijacija zla koja je prošla kroz nas učinila nas je providnim i besmrtnim kao na plastičnom rentgenskom snimku pluća. Možda smo postali senke iz tvojih knjiga, što rastu, iz budućnosti.
Sad vidim da je naše druženje bilo u znaku mučenika, zanesenjaka, samoubica, ljubitelja smrti i pisane reči, onih koji uvek pišu samo jedno – svoj testament. U sporu sa celim svetom a pre svega sa sobom. To je bila ta mladost, u znaku Zveri. I neka je. Svaka se voli i svako ima samo jednu. Ona armira kosti i ne može se izbaciti iz sebe, zaboraviti.
Ali ne može se ni produžavati u nedogled, zauvek ostajati u dihotomijama i šančevima mladalačke borbe, život se u zrelim godinama ukazuje ipak kao nešto najdragocenije, kao kompromis, prihvatanje, posebno kada si prešao više od pola i kada si više puta mogao i da ga izgubiš. Nestaće i njega i ljudi koje si znao, i svega, kao da ničega nikada nije ni bilo, i da li je onda tvoja borba baš najvažnija, iznad svega. Ko haje za tvoj trud?
Shvatio sam zašto ne možeš sa mnom više da se vidiš. Ja nosim sav teret i bagažu zajedničkog prošlog, uspona i padova a koje želiš da zaboraviš da bi krenuo u okršaje dalje. Ne treba ti svedok prošlog i nemaš ništa protiv mene lično, naprotiv, drag sam ti. Dok ja želim da prihvatim svo to zlo, da se pomirim sa svetom, ti želiš da nastaviš borbu kao da ćeš živeti još hiljadu godina ili večno. Ono što je sumanuto i šizofreno je da kad na par godina sretneš moju suprugu ti me preko nje pozdraviš i javiš da me čitaš. Zato valjda i pišem ovo, kao deo našeg nepostojećeg i nemogućeg dijaloga.
Rekoh ti, formatirani smo, i samo je pitanje kako ćemo s tim bremenom postupiti. Kako da olakšamo nošenje. Negiranje je opasnost, lako se čovek pretvori u svog neprijatelja, baš jer ga mrzi toliko dugo. I onda je u njegovoj vlasti a da to i ne zna, izgubio je, isprazni mu se biće. Vodi bitku s utvarom. Mnogi su tu stali. Vrte se ukrug. Ne vide da vreme protiče. Drugi su im krivi, ne uviđaju da je zlo duboko u njima, pre svega. Priznanje poraza možda je zdrava osnova za dalju borbu i život sa ljudskim likom, dušom. Zar nismo poraženi epohalno? Ali činjenica da smo još živi čini nas i pobednicima. Mnogi nisu, hiljade. Nismo li svi propali? U propasti treba tražiti odgovore. Nema povratka na staro koje je i samo bilo trulo.
Sve što stvarno imamo u životu, s čim se susrećemo, to su drugi ljudi, oni su najviša vrednost, ne mogu se preceniti, jer su neponovljivi, i jedini su koje ćemo ikada upoznati, nikakva ideja ne bi trebalo da bude iznad toga. Inače nalazimo se u bezbroj puta viđenom ideološkom mraku. U borbi za savršenstvo koje je bolest i koga nema osim u glavi. Ja to najbolje znam, po sopstvenim lutanjima i bludnjama. Opraštanje je suština društva, napisao je Brodski.
Mi se više ne možemo stvarno sresti i kad se budemo sreli jednom, veliki je ponor iskopan između nas, godine ćutanja, i ne bih imao ništa da ti kažem uživo, na brzaka. Poslednji put kada smo naleteli jedan na drugog nisi hteo ni da staneš nego si me ironično, u prolazu, pozdravio sa: “Gde si intelektualac!” Znam da je to bila tvoja maska i nervozna odbrana od nečega što ne želiš da vidiš.
Ostaje ovakav zamišljeni dijalog, pisan ili nepisan, i možda je to i jedina korist od svega. Umetnost dobija, i to nije malo, naprotiv, u njoj se spašavamo.
Živ i zdrav bio!