In memoriam Bojan Tončić
Bojana Tončića sam najzad na duže sreo u redakciji e-Novina. Kažem najzad jer sam želeo da ga upoznam ali budući introvertan zazirao sam od nezgodne, prgave ličnosti koju sam slutio kod njega. Pre toga obojica smo pisali za Danas, kao što ćemo kasnije nastaviti pod krovovima XXZ magazina i Nomada. S Tomom Markovićem činili smo trio koji se selio iz medija u medij.
Kada sam prvi put otišao u toalet e-Novina video sam, zaprepašćen i ushićen, da na radijatoru stoji jedan broj Alan Forda i moja hermetična knjiga Barka tela! Mislio sam: ako to nekom pomaže pri obavljanju najpotrebnijih radnji onda moja poezija ima značajniji smisao, oslobađajući, poput dobrog stripa.
Dakle, zadesili smo se Bojan i ja u trpezariji, kuhinji velikog stana u Knez Mihailovoj, gde smo ručali zajedno, svaki svoj obrok. Znao sam da moram da odigram defanzivno kao Roni O'Saliven ne bi li mi bilo prijatno s tim čovekom. I desilo se upravo to, brzo smo počeli da se smejemo i šalimo, nije ni bilo prepreka, na čuđenje Sandre Dančetović koja je sve to slušala iz susedne prostorije jer, po njoj, Tončić se retko u prvom susretu tako otvarao prema nekom.
Ja sam instinktivno osetio o kakvom karakteru je reč. Bio je on kao moj deda Stojan, ne slučajno isto Leskovčanin, južnjački tip čoveka koji je spolja prek, grub, strog, lik iz proze Bore Stankovića, ali bi ti dušu dao ako treba, sve učinio da pomogne, emotivan do krajnjih granica, do pucanja, krio bi to ispod maske muževnosti, zračio toplinom koju je šifrovao jer kad bi je neposredno izneo, možda bi se i raspao od količine, bila je to nepatvorena ljubav za čoveka i prema konkretnom životu. Meni su takvi ljudi uvek bili posebno dragi, privlačni, vratili bi me u detinjstvo, u bezbrižnost, na njih si mogao da se osloniš, nikada te ne bi izneverili, jaki, utemeljeni, u halabuci i varljivosti života bili su postojani kao stene.
I tom ili već nekom sledećom prilikom kada smo jeli zajedno doneo sam kao skroman ručkić dimljenu kolenicu u kiselom kupusu dok je Bojan bio na nekoj tankoj dijeti jer je imao problema sa zdravljem tih dana. Ozbiljno zapanjen rekao mi je da je to nečuveno da jedan pesnik jede kolenicu, nije se to uklapalo u sliku stihotvorca, paćenika koji izgara od gladi, bolestan, umire i piše svoje genijalne patriotske rime, skončava u Gulagu i biva kasnije proslavljan širom sveta na katedrama univerziteta. Kako to može pesnik da jede kolenicu, bio je uporan, dakle ja sam onda lažni, nikakav poeta. Mesecima je kasnije kad bi se našli u društvu, čim bih se ja pojavio, upirao prstom u mene i svima govorio kakav sam ja pesnik. Uživao sam i ludo se zabavljao.
Kada bi me sreo slučajno obavezno bi imao nešto negativno da me bocne a ja sam znao da je to čista naklonost, kao kad me je sreo s Dženatom Drekovićem na piću u kafeu Galerija Jova Kapičića i usput rekao: Čitao sam tvoj intervju, pitanja su bolja od odgovora.
Jednom mu nisam ostao dužan. Dok smo sedeli sto do stola u redakciji, on kao da je non-stop smišljao kako će nekog da isprovocira, nije ništa drugo mogao da mi kaže pa mi je rekao: Kakvo je to ime Gaša, pa ima onaj strip, totalno bezveze, neozbiljno! Ja sam mu rekao da je njegov nadimak još gori: Tonka. Zašto, pitala je Sandra. Pa Novi fosili, začuđeno sam odgovorio. Sandra nije znala za čuvenu pesmu. Osmehnuo se, pobeđen. Od tada sam pomislivši na njega stalno pevušio: Tonka reci cvrčak…
Neko vreme mi je stalno govorio da sam vrlo verovatni samoubica potaknut čitanjem moje knjige S onu stranu noći, izašle u Levom krilu, pod okriljem e-Novina. Odmah mi je rekao da je zabrinut za mene. Na jedan mail mi je odgovorio:
„Tvoje javljanje, kao i, inače, svaka vrst pojavljivanja u javnosti, izaziva u meni ambivalentno osećanje; odlažeš neminovno poput gospodina Goluže, a ja nisam baš kvalificiran za čaršiju koja će te nagoniti na bilo šta.
U finalnoj ćeš fazi, verovatno, kazati kako razmišljaš o načinu, a tada ćeš već imati devedesetak godina i misli koje ‘vrludaju’, kazao bi pesnik.
Srdačan pozdrav.
B“
(Ja otpisujem: Kad se pojavi Savina Geršak onda ću se ubiti…)
Bojan: „Na dobrom si putu, za normalne ljude taj “anđeo ili sotona” je razlog za odustajanje od suicidnih namera. Nešto treba da probudi u tebi oca Makarija…“
Ili: „Ubeđen da te ovo pismo nalazi u poetskom raspoloženju (Viva la Muerte), želim ti da ne odustaješ lako – svet je prepun onih koje zbog nekakvih, naoko laganih uzmaka, puk prezire. I čvrste ti veze želim, a grana se uvek nađe, makar i u trećem činu, kao što redovito opaljuje čehovljevski osmišljena puška.“
I na kraju:
„Pisanje je, kaže Nenad Veličković (roman Vitez švedskog stola), “pripitomljavanje smrti”. Čitam, pa pomislih na tebe, izvini što sam te požurivao, neću više.“
Kada bi se uhvatio neke komične teze zagrizao bi i ne bi je puštao, podsećajući na nju u svakom kontaktu s čovekom. To je bilo urnebesno. I eto kakve je duhovitosti i bravure prosipao u običnim mailovima! Bio je pravi spisatelj, imaginacija i jezik sustizali su jedno drugo u njegovom umu.
Priznajem i da mi je njegova rečenica bila duga i teška, nekad nisam mogao da joj dođem do kraja, dok je pisao za e-Novine i to o ratnim zločinima i njihovoj negaciji jer se trudio da ne bude, pre svega sebi, dosadan, živog duha, stil mu je bio književan, melanholičan, à la Crnjanski, što je govorilo o kreativnosti, načitanosti, širokom obrazovanju, ne samo angažmanu, to ga je izdvajalo od drugih, njegov tekst je bilo moguće prepoznati što je i najviše što pisac može da postigne.
Znam da bi na ove moje reči on odmahnuo rukom i rekao da ne budalim, da je sve drugačije. Kada sam mu poklonio primerak svoj prvog romana dugo sam čekao da mi nešto kaže, bilo mi je stalo do toga. I rekao mi je možda godinu dana posle toga: Čoveče, pa nisi morao da pišeš baš sve detalje iz bolnice, ko će to da čita! Nisam bio njegova šolja čaja. Međutim, on svakako jeste bio moja šolja vrelog, lekovitog, pomalo ljutog, ozdravljujućeg čaja! Hvala ti na tome, Tonka! Na ljubavi i šali! Faliće tvoj osmeh svima…
Tvoj Gaša