O knjigovanoj presudi u prvom licu
Glavni junak jedne knjige / došao mi da se žali / Divno bješe glavni biti / dok me nisu pročitali… / Saznali su moje mane, moje tajne, moje tuge / Pokidali neke strane i pošli da traže druge…”
Saznao sam od ozbiljnog kolege (piše za Nomad, znate čoveka) da je predsednik Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj napisao i izdao knjigu o meni, štaviše, poslao mi je kolega CIP (podaci o izdavaču i izdanju) iz Narodne biblioteke Srbije, uz blagi ukor što se ne hvališem (Toma je obično uspešno duhovit). Obimno delo ratnog zlikovca nosi znakoviti naslov “Marginalni izdajnički potrčko Bojan Tončić” – reč je o prvoj knjizi koja se bavi mojom malenkošću, te se pripremih za daleki i neizvesni put do Zemuna (mesecima je raskopana Ulica Glavna, samo rođeni Zemunci pohvatali su trase autobuskih linija).
Uz malu pomoć svojih prijatelja dovukoh se do zgrade Magistrat, sedišta radikala koje im je na 99 godina nesrećne 1997. godine po bagatelnoj ceni iznajmio predsednik zemunske opštine Vojislav Šešelj. Poznati enterijer u dugačkim prostorijama sa visokom tavanicom, visinom podseća na koncertnu dvoranu, zloslutno škripi patos i vraća posetioce u realnost. Unutra portirska kućica u kojoj sate prekraćuje čovek koji me koji sat ranije obavestio da traženog proizvoda ima na lageru. Odsutna beše mlada radikalka sa kojom se pre godinu dana (kupovina knjiga o Milojku Pantiću i Snežani Čongradin – ne želite da znate naslove) sit ispričah, ali i sa prodavcem portirom beše zanimljivo, mislim na razgovor pored police sa sveže tiskanom i drugom robom.
Kad Vojvoda zašilji pero
– Je l tu knjigu Vojvoda pisao?
– Da.
– Obimna je.
– Jeste.
– I sve je ovo sam (1016 strana, među nama, 400 posvećenih osobi iz naslova, ostalo su Šešeljeva TV gostovanja)?
– Da.
– Šta je Doktor napisao o ovom…?
– Verujte nisam stigao da pročitam…
– Sigurno je neki veliki zlikovac. A da li mogu da dobijem popust na ličnu kartu?
(Muk, čovek nije razumeo, možda ne bih ni ja)
Premesitismo se do blagajne, trenutak istine, i SRS i autor dobiše mojih hiljadu dinara, bez PDV-a (Jebo sad hiljadu dinara, kazao bi kolega Dežulović), nešto oko sedam evra.
Priči nikad kraja, valja i čitati. Pravo mesto za to beše velika bašta kafea Dalton. Tog filinga, dragocenost sa tvrdim koricama na kojim je moje ime u zlatotisku, na grobljanskoj ćirilici, teži, saznaću istraživačkim postupkom, kilo i 150 grama, izdavači su Komitet za odbranu Vojislava Šešelja, Srpska radikalna stranka i Velika Srbija, društvo sa ograničenom odgovornošću.
Skrivam poreklo, pišem bez analize, potpisujem peticije
I prvi utisak: u knjizi sve vrvi od istine, Vojvoda (valjda čitav tim) sabrao mnoštvo tekstova koje sam od 2011. do 2023. objavio o njemu (portali XXZ, Peščanik, Diskriminacija, Remarker, Lupiga, Nomad, Al Jazeera, Forum, Kontrapres) i o državnim zločinima Srbije, tiskao ih uz opaske i uvrede, što bi trebalo da bude uputstvo za upotrebu namenjeno viđenijim članovima stranke kao podsetnik za “prorađivanje” na časovima političke nastave i moralnog odgoja.
Sad, da ne budem pogrešno shvaćen, nisam ni ja bio cvećka, napisao sam i objavio o zlikovcu i ponešto što je (njemu) teško prihvatiti; da je o meni neko nešto onako sročio, nisam siguran kakve bi to “duševne boli” izazvalo (meni i njemu).
Prvo dijagonalno preletanje preko dragocenog štiva u polupraznom kafeu, sa rukom na ustima koja bi trebalo da prikrije osmeh (zvaće neko dobronameran lekara). Žešća ekspozicija: “Za njega je stradanje srpskog naroda, čiji je deo samo rođenjem, zanemarljivo. Za srpske žrtve nema razumevanje, ali glasno proziva srpski narod zbog izmišljenih ili stvarnih zločina nad Hrvatima, muslimanima i Albancima (“muslimani” sa malim “m” su, kontam, Bošnjaci, iako su i Albanci uglavnom muslimani, dok se za Hrvate zna, prim. aut.). Tončić komentariše, bez analize šire slike istorijskih događanja, ulogu naroda i institucija u poslednjem građanskom ratu na prostorima bivše Jugoslavije. On uspešno skriva svoje poreklo, ali mu je stav transparentan i izrazito antisrpski. Bojan Tončić (u daljem tekstu BT) je potpisnik svih antisrpskih apela, od Apela 88, peticije podrške Nemanji Batrićeviću, Apela za osudu ugrožavanja mira u Crnoj Gori od strane Beograda do Apela za sekularnu državu i ukidanje veronauke u školama.”
Koji su zločini “stvarni”, koliko je nevin “srpski vojnik”
Ovde poče moje preispitivanje, Vojvoda kaže da BT “glasno proziva srpski narod zbog izmišljenih ili stvarnih zločina nad Hrvatima, muslimanima i Albancima”, što, valjda, znači da je bilo i “stvarnih” zločina. Na stranu sve bedastoće u ovom delu teksta, ovde je najvažnije da autor, kao i svi optuženi (docnije osuđeni) pred Haškim tribunalom optužnicu protiv sebe za teške zločine, svodi na podmuklu kukavičku rečenicu: “Nije to optužnica protiv mene, nego protiv čitavog srpskog naroda”.
Mnogo ga uozbiljismo, ali, takav je posao, uprkos sunčanom i toplom oktobarskom danu.
“U svojim tekstovima BT širi izmišljotine da je srpski vojnik izvršio genocid nad Hrvatima, muslimanima i drugim nesrpskim življem širom bivše Jugoslavije. Na meti BT su svi za koje je njegov zakržljali mozak zaključio da “podržavaju progon Hrvata iz Hrtkovaca”. BT se za svoje monstruozne tvrdnje poziva na izjave haških tužilaca, današnjih dželata srpske duše. Ali, u svemu tome ima neke pravde. Pored toga što je ispunio sve uslove da bude udarna pesnica ‘pete kolone’, BT je ostao marginalni medijski NATO potrčko.”
Odmah mi je laknulo, nije mala stvar biti “udarna pesnica”, pogotovu kad pišete o zločinima “srpskog vojnika”. Kvalifikacije i nekreativne uvrede upućene su konzumentima koji se muče sa opštom uplatnicom. Nisam ni ja uvek bio nešto raspevan, možda je ponešto trebalo reći drugačije, možda je Šešelj, ili neko njegov, bio u pravu: “Ova gnjida novinarska još Šešeljevo životno delo ‘U Srebrenici nije bilo genocida’ naziva kupusarom u tri toma.”
Glavni junak ima probleme
Moglo se to i drugačije kazati/napisati, ali, eto, nekad vas juri vreme, razmišljate o epilogu poslednje epizode “Čikaga u plamenu”, a nekad, kao što će lepo primetiti dr Šešelj glede mojih tlapnji i rastrojstva, imam ozbiljne krize. Ukratko opisane u poglavlju “Nije njemu lako s njim” (još malo istine): “Kako li BT živi sam sa sobom? Verovatno mu olakšava kapanje evra i dolara. Na kašičicu. Jer, ni kod zapadnih gazda ne uživa neko poverenje. Da nije tako, tekstove bi mu objavljivale građanističke novine, a ne neki anonimni portali”.
Nešto nije u redu, “udarna pesnica”, a slabo ga plaćaju zapadne gazde, da neće Vojvoda da me posvađa s poslodavcima?!
Dovoljno za prvo čitanje, jest mi ga rek'o, ali mi đavo ne dade mira. Kao, još jednom da prođem kroz kazalo, kad tamo, jeziva tvrdnja: “Mila Štula je izmislila novinarstvo za BT”. Dođe mi da se, uprkos svemu, proderem i afektivno postavim retorsko pitanje: “Imaš li dušu?”
U miru svog radnog mesta (frilenser bez redakcije) posvetih se naslovima drugih poglavlja i, na momente bojažljivo, sadržaju tiskanih inkriminišućih napisa. Saznadoh i to da je “Zakon o informisanju iz 1998. godine bolna točka plaćeničkog novinarčića”, te da je BT zaštitnik izdajničkog novinarstva.
Pa red kvalifikacija koji me podseti na priču o etiketiranju u davna vremena kritike i samokritike, u kojima partijski drugovi viđeni za odstrel bejahu ne samo đilasovci, nego i rankovićevci. Ne beše mi čudno to što sam za Vojvodu marginalni NATO novinar, ali, za čoveka iskusnog u partijskim obračunima, nije logično da neko bude “lobista NATO-ustaško-mudžahedinskog sektora”. Fakat sam nečiji lobista, ali ne mogu da radim baš za sve.
Bolesni antisrpski um – lud u preambuli
Još malo maltretiranja, da do detalja razotkrijemo s kim imate posla, naravno preko naslovlja poglavlja: Bolesni um BT (povodom teksta Etničko čišćenje kao budžetska stavka); Zločinci po mišljenju nalogodavaca antisrpskih novinara (teška patnja zbog napisa Dajte nam naše zločince, neka robijaju u Srbiji – fakat sam tražio đavola). Ima još lepših: Kompleksaš Tončić podržava Franju Baričevića protiv Srbije i Šešelja (o tužbi prognanog Hrvata iz Hrtkovaca); Antisrpski stavovi BT; Za Tončića je i đeneral Mihajlović koljač (U ime naroda – koljač je nevin, Lupiga, o rehabilitaciji ratnog zločinca, maj 2015.). Ustaški drveni advokat BT; Zaslužio je Tončić bar deset dana odmora u ustaškoj Hrvatskoj; Šizofrenija BT; Tončićevo bulažnjenje.
Već ovo je dovoljno za ozbiljno upozorenje čitateljstvu: “Na portalu Remarker 11. decembra 2017. godine objavljen je tekst BT sa naslovom ‘Srpski osvajački ratovi i ratna šteta’. Ovaj tekst je teško komentarisati. Kao i sve nebuloze. Dovoljno je videti naslov i shvatiti da je autor definitivno lud.”
Ludi potrčko
Ovako upozoreni čitalac/čitateljka moći će da shvati neke krucijalne činjenice o lobisti (nisam lud da potenciram “potrčka”):
“On je programiran da radi suprotno interesima naroda kojem rođenjem pripada. BT je čovek bez časti i morala.“ Pa malo duševne boli Vojvode, nevešto zatomljene mržnje: “Ni beznačajnije ličnosti, ni poganijeg jezika, moglo bi se reći za BT koji svoje znanje i saznanja crpi iz dokumenata FHP ustaške kurve Nataše Kandić.”
Pravo mesto da usporim sa prepričavanjem, valja ovde zapaliti (pušenje je štetno po zdravlje), prošetati do terase, napolju je život, kakav-takav (živim blizu odeljenja gerijatrije Gradske bolnice), pa nazad na posao, ako Vojvodi nije bilo teško da mi posveti drvored (papir nije recikliran), mogu i ja svojim čitateljkama i čitaocima da ispričam dobru priču (da pokušam, bar).
Ne diraj Ratka Mladića
Da budemo nakratko ozbiljni, netačna je i gnusna tvrdnja u jednom od poglavlja: Tončić se poput ustaša ruga žrtvama Jasenovca i Jadovna. U napisu objavljenom 2019. u Remarkeru pod naslovom Godišnji morbidni performans, o obljetnici Oluje, citiram Aleksandra Vučića i njegovo ronzanje o suzi koja “nema roditelja”. Za Šešelja dovoljno da ustvrdi: “Nejasno je da neko može da živi i da mrzi svoju državu i svoj narod. BT je primer da je to moguće. I više od toga. On ismeva srpske žrtve iz ustaških logora.”
Lažeš, Vojvodo.
Pa sve i neka su tačne tvrdnje: “On je programiran da radi suprotno interesima naroda kojem rođenjem pripada. BT je čovek bez časti i morala”; Antisrpski stavovi BT ili “Opet Tončić ništa ne razume. Tačno je da je sudija Nijambe pokazala da joj je stalo do zakona i pravde, ali srpski heroj je slavni general Ratko Mladić i to kod Srba ne može promeniti ni Haški tribunal, a kamoli bezlični Tončić (9. jun 2021, Lupiga, Nova heroina je sutkinja Nijambe, o presudi Ratku Mladiću. )
Tol'ko toga ima, ko da iščita, Tončić laže kao pas, Psi poput Tončića se drže na kratkom lancu, BT laže za sve pare, BT šampion laži, Tončićeva patološka opsednutost Barbalićima, Još jedan ustaša u zaštiti Barbalića, BT protiv Velike Srbije (rekoh da ima i tačnih stvari, odnosno da ih je više), Lažni moral BT, Drugosrbijansko licemerje, Autoprojekcija autošovinista.
Neko kao da gostuje u Šešeljevoj knjizi, ili ovako piše sam o sebi: Vojislav Šešelj ima rešenje; Šešelj je simbol doslednosti u politici.
Srbija među radikalima
I još nekoliko ozbiljnih opaski, povodom suđenja za zločin u Kravici (ubistvo 1.313 zarobljenika i civila na poljoprivrednom dobru, u vreme genocida u Srebrenici), Šešelj konstatuje “Setio se Tončić Vučića iz radikalskog doba”.
Tačno, setio sam se i doba u kojem je Šešelj Vučiću posvetio knjigu pod naslovom “Sanaderova pudlica Aleksandar Vučić”. U mojoj, pak, naglašava: “Setio se Vučića radikala. Verovatno ga boli činjenica da je zvanična politika države Srbije i predsednika Republike sve bliže radikalskoj ideologiji”. Nije “sve bliže”, gotovo da je identična.
I konačno zaključak, Šešelja najviše boli učešće u razbojništvu, pljački i otimanju stana porodice Barbalić, u čemu je, kao predsednik opštine Zemun učestvovao, kao i bivši i sadašnji predsednici Srbije (Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić). Ne bi da se pominje progon Hrvata iz Srema, za koji je osuđen pred Haškim tribunalom, smeta mu kad ga neko podseti na Zakon o informisanju iz 1998. koji je inspirisao i sprovodio preko svog pulena Aleksandra Vučića, tadašnjeg ministra informisanja u Vladi Srbije. Ne bi da se piše o genocidu u Srebrenici, o državnim zločinima Srbije, o ratnom zločinačkom angažmanu njegovih sledbenika koje je potpaljivao za zločine u Hrvatskoj i Bosni. O vezi sa režimom Slobodana Miloševića i sličnim detaljima bavljenja politikom koja je postala očigledna historija čije pogubne posledice gledamo.
Žene vole negativce
Povodom knjige oglasili su se Fond za humanitarno prao, Žene u crnom, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji i Inicijativa mladih zajedničkim saopštenjem u kojem Šešelja nazivaju bolesnim ratnim zločincem i ističu da je reč o poslu za državnog tužioca.
Ostalo je upoznavanje meni bliskih osoba sa radikalskim produktom; beše tu zanimljivih opaski, prednjačio je Stoške, urednik u Danasu: “Ovakva slova neće ti stave ni na nadgrobnu ploču”, ratni snimatelj Đurović interesovao se za termin konferencije za novinare, Nenad Prokić konstatovao da je o meni samo jedna šlajfna, dok je sve ostalo o Šešelju, sve je zanimalo da li ću knjige potpisivati na Sajmu. Gospodin David će sa vrha astala ustvrditi: “Ključni medijski događaji su Karleuša (hvalila Vučića puna dva sata) i Tončić. Konačno je svako od njih na svom mestu”. Ali i to da je, otprilike, prošlo mojih pet minuta slave u uglednom kafeu Galerija: “Nema više Tanjevića da te brani!” (Bogdan Tanjević je tih dana bio u Beogradu i fotografisao naslovnicu knjige).
Zabrinuo se istinski naš Mile Stojić, šalje mi toplu podršku, verujem da sam ga uverio kako nema razloga za bilo kakvu bojazan (valjda). Najviše me ohrabrio Ivan Milenković (u knjizi je prenet intervju koji smo uradili, Vojvoda kaže “filozof i kreten”), rečenicom “Žene vole negativce”. Stigla je podrška i iz rodnog Leskovca, odakle mi je Jugoslav Tomić poručio da izdržim, a Dobrosav Nešić da će se jednog dana otkriti sva zlodela koja je počinio autor knjige. Čarli je bio ubedljiv: “Zamisli da je on o tebi napisao nešto afirmativno”.
Ne mogu da zamislim, dosta mi je.