Tragom obračuna posle kojeg ništa neće biti isto
Malo je odgovora na brojna pitanja koja se logično postavljaju nakon terorističkog nasrtaja Beograda na Kosovo (noć između 23. i 24. septembra) – izvesne su tek neke važne činjenice tragične pogibije trojice naoružanih Srba i jednog pripadnika kosovske policije. Ostalo su, u nedostatku rezultata istrage, čaršijska nagađanja koja manje ili više dokazuju činjenicu da je Srbija akcijom, sa kakvim god da je ciljem realizovana, te brojnim pokušajima pravdanja terorista, smestila sebe u terorističke režime, budući da priča o tobožnjoj nekontrolisanoj pobuni kosovskih Srba nije dokazana (istraga je u toku), a i teško je održiva. Ubistvo pripadnika kosovske policije je, pritom, tokom samo jedne noći, od izražavanja žaljenja (predsednik Aleksandar Vučić u obraćanju javnosti) pretvoreno u konstruisanje tobož opravdanih razloga za pobunu domicilnih odmetnika.
Sve zvuči kontradiktorno i konfuzno? Naravno, ali ko hoće da veruje Predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću neka to čini na sopstvenu odgovornost.
Kad režim baulja
Slučajni, neplanirani sukob (zar dva pozornika idu da provere blokadu kamionima?), ili akcija državnog kartela, vatreni okršaj na Kosovu akt je terorizma u vezi sa kojim je svejedno da li ga je Aleksandar Vučić planirao. Budući da stoji iza svih razbojničkih akcija, baš kao i iza političkih promašaja kakav je bilo napuštanje kosovskih institucija i višenacionalne policije. I da su, kako se može čuti iz diplomatskih izvora, u akciji učestvovale bitange iz sive zone, korišćene dosad uglavnom za sukobe sa antirežimskim demonstrantima.
Nova stranica kosovske novije istorije ispisuje se, dakle, na najtragičniji način, beogradski režim i Aleksandar Vučić knjiže nova poražavajuća brojanja i samoubilačke autogolove, u trenutku kada se činilo da je Vučić uspostavio snažnu kartel-državu u državi u kojoj nedodirljivo, uz pomoć solidno namirenih kriminalaca, zapoveda hiljadama ustravljenih talaca. Čelnici Srpske liste imaju monopol na raspolaganje budžetskim novcem, do kojeg se dolazi unosnim poslovima, plaćenim državnim parama.
Droga, oružje i balvan – hladnjače
Niko nije planirao da se te noći nešto desi, kažu neki respektabilni analitičari, bez namere da aboliraju Vučića, ne zanemarujući činjenicu da godinama na Kosovu postoje paravojne strukture sa komandom u Beogradu. Neobično je svakako da, ukoliko je planiran napad, nije iskorišćena ogromna količina oružja koje je zaplenila kosovska policija. Ali, put u blizini pravoslavnog manastira Banjske je blokiran – zašto ako nije bilo namere da se izazove sukob. Pre svega, zašto su se na inkriminisanom mestu (opština Zvečan) našle naoružane spodobe, nesposobne za iole ozbiljniju akciju. Trgovina drogom? Nije isključeno, jer, državi se godinama pripisuje uloga povlašćenog dilera.
Otkud oružje na Kosovu pitanje je koje zvuči naivno, nakon kosovskog sukoba od 1998. do 2000, ali i velikih količina pušaka, municije, ručnih bacača, bombi i granata preseljenih sa ratišta u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
Na momente se činilo da Vučić ne drži situaciju pod kontrolom i takvu mogućnost ne treba isključiti; kao da nije postojao plan medijske torture koja bi reagovala na “patriotski” način, falsifikujući činjenice i epilog. Reakcije režimskih eksponenata i medija bile su afektivne, prepune opštih mesta i mržnje usmerene prema kosovskim vlastima. Preslabo da bi se govorilo o planu.
Kakva je razlika između vlasti i opozicije
U režimskim medijima preovlađuje osuda kosovskog premijera Aljbina Kurtija koji je, nakon niza incidenata i akcija kosovske policije, usmerenih protiv bezbednosti Srba, ovoga puta vukao nepogrešive poteze, dok je, s druge strane – valjda je to najbolji primer konfuzije – očitu neusklađenost sa razumom (glup u društvu) iskazao srbijanski šef diplomatije, kazavši da je snimak iz drona na kojem je u uniformi i naoružan snimljen ključni čovek Beograda na Kosovu Milan Radoičić – iz neke druge akcije.
Srbijanska je opozicija ćutala do iznemoglosti, iskazavši tradicionalnu kretenoidnu bojazan od mogućih loših reakcija biračkog tela na iznošenje istine – da se Srbija udobno smestila u red tvorevina sklonih teroru. Nerežimski mediji (N1, Nova) eksploatisali su duboko zamišljenog, pravosudno nevinog, Momira Stojanovića, ratnog načelnika Odseka za bezbednost Prištinskog korpusa, u vreme najmasovnijeg ratnog zločina na Kosovu (operacija Reka, 27. april 1999, ubijena 252 albanska civila, muškarca i dečaka).
Kako Vučić prikriva kriminal
Otkud zapovednik pobunjenika, lice se američke crne liste, predsednikov čovek od poverenja, na snimku načinjenim dronom, u naoružanoj skupini, nije rekao ni Dačić, ni bilo ko iz beogradske vlasti. Nije bilo davno, šef države ovako je ubeđivao kosovske Srbe u Radoičićevu pravovernost: “Šta mislite, da je najgori na svetu, da li je zavredeo hiljade naslovnih strana i ovde i u svetu, Milan? Neće biti da je to razlog. Biće da je razlog što ga se plaše i što ga vide iza svakog drveta, i što znaju da će da se bori sa svojim narodom ako, ne daj bože, do toga dođe”.
U novom kontekstu zvuči još realističnije.
Došlo je do “toga”, ali ne kao do elementarne nepogode. A Radoičića nema, ne oglašava se da demantuje zle jezike koji govore da je ranjen, nije ga predsednik obišao u bolnici, iako je, navodno, na Vojnomedicinskoj akademiji. Malo je neobično da predsednik prikriva sudbinu pravog Srbina i konzula organizovanog državnog kriminala na Kosovu.
Ne zna se ni identitet bandita koji se od prostrelnih rana leče u novopazarskoj bolnici, a beogradska čaršija govori o sedmorici mrtvih.
Srbija je proglasila dan žalosti zbog kojeg je bila na meti kritika međunarodne zajednice; neobično i nadasve neprimereno, žalost nije proglašena zbog poginulih, nego, kako je saopšteno na sajtu Vlade, “povodom tragičnih događaja na Kosovu i Metohiji”.