Ili koliko je srbijanski živalj srećan što ima Vučića i Kosovo
Nije zavera protiv Srba mogla navek da traje; uprkos sveopštem neprijateljstvu ostatka sveta, motivisanim kompleksom niže vrednosti, Srbija opstaje, a sada dobija spas božjim pogledom: “Već za deset, dvanaest, petnaest godina pričaće se o materijalu koji će da zameni litijum. Jedan od njih je kalcijum karbonat, mislim da se tako nešto zove. I to smo pronašli u Srbiji. To je dobro, kao da nas je bog pogledao. I želim da vas obavestim da smo pre tri dana pronašli potpuno novo nalazište zlata u jednom od najsiromašnijih delova Srbije. Kao da nas u poslednje vreme i Bog malo pogleda“, izgovorio je Aleksandar Vučić prošle nedelje u intervjuu državnoj televiziji.
Ulivajući novu dozu optimizma vlasnicima poslovne sposobnosti i sugerišući vlasnicima krhotina razuma da njegove laži daleko premašuju feud kojim suvereno vlada (88.361 kilometar kvadratni minus Kosovo). Razmere ovdašnjeg ludila prerasle su jednostavnu fikciju, za ovo se trebalo potruditi; primenjena je i ovoga puta nekakva kombinacija nestvarnog, naizgled realnog, suštinski izmišljenog, neostvarivog i podmuklog. Igrarija mozgom obezmozgovljenih, ubogih, nemoćnih. Još jedna priča koja jezivo dobro zvuči, a uz to i na trenutak spasava od pomahnitalih cena, energetske krize i kataklizmičnih scenarija.
Ko ne voli misteriju, pogotovu ako je spasonosna, prakticirali su je neizlečivi i neizlečeni vernici propagandne mašinerije Slobodana Miloševića, znajući da “nebeski narod” (kompozitor Enriko Josif) treba samo da izdrži iskušenja. I evo tog spasonosnog kontrasta, svojstvenog, da ‘prostite, lažovima, najvredniji metal u najsiromašnijem (konkurencija je velika) delu Srbije. To kao da su – ne zna se ko su “mi” iz Vučićeve skaske, ni otkad to neki “mi” nešto negde kopamo – otvorili Ali Babinu spilju.
Krede će zameniti litijum
Krečnjak će da zameni litijum, ko zna, možda i brže nego što su predviđanja dobro informisanog Vučića. Ili je to provala po logici “molićete me za litijum, kad vam zatrujem podzemnu vodu za celi Niš”. Osveta nezrelog balavca makar i na verbalnom, pretećem nivou. U svakom slučaju, gde se nalazi? I gde je to zlato, da narod počne sa eksploatacijom za svoje potrebe, čim zemlja malo omekša. O tome dan kasnije, ekskluzivno za TV Pink, predsednik izgovara kapitalni obrt. Otkriva, međutim, i izvesne nelogičnosti, vlastite “terasa svijesti”, opsednutost Kosovom i, u podtekstu, izvesni fetiš prema barikadama, poput kninskih odmetnika koji su se ložili na balvane. Evo njega: “Mi imamo i kalcit i taj kalcijum karbonat. Taj kalcit je najčistiji kod nas. Nalazi se negde od Gadžinog Hana pa tamo, a nalazište zlata je na jednom drugom mestu. Samo nas troje zna tačnu lokaciju. Ne vidim zašto je to loša vest. Ne vidim zašto napadaju Vučića zbog toga. Kažu Vučić je sateran u ćošak, ne može mene niko da satera u ćošak. Ja nemam račune po inostranstvu, nemam imovinu. Ne prete oni meni, oni prete Srbiji i srpskom narodu na Kosovu i Metohiji (ovo pamtimo, ostalo pišemo)”.
Teško je za razumeti, a na ovom mestu smo već više puta konstatovali da je učinkovitije verovati u priče o Deda Mrazu nego u Vučićeve izmišljotine. Ako nam se čini da je ovde reč o dijagnozi i dosad najprimetnijem incidentu sa zdravljem, prisetimo se samo koliko smo puta imali istu misao.
Dakle, nalazište kalcita “kod Gadžinog Hana, pa tamo” staro je decenijama, objavljivane su procene da je jedna žica vredna pola milijarde dolara (niko se ni na šta relevantno nije pozvao), a geolozi koji, usput, ne koriste reč “nalazište”, nego “pojava”, govore da je reč o najčistijem mineralu i ne iznose procene.
Kada je reč o zlatu, logično bi bilo da “njih troje” budu predsednik, predsednica Vlade Ana Brnabić i Jorgovanka (guvernerka Narodne banke Srbije, Tabaković, koja treba da raščisti podrume za deponovanje novih vreća). Očito je, međutim, da za riznicu sa zlatom znaju Ali Baba i najmanje 40 razbojnika, budući da su ga u njoj ostavili. Procene bogatstva predsednika i svite, naime, što nije tema ovog napisa, mnogo su veće od novca koje bi Srbija dobila naplatom besmisleno niske rudne rente (koruptivni mehanizam, što se iščuđavamo), kad počne da trebi imaginarne grumenčiće.
Kako je Tito gledao svoju sahranu, a šeik spremao dolare za Brenu
Mnoge su laži ispredane o zakopanom blagu, bilo ga je iz vremena Rimljana (jug Srbije, rimski putevi), sve sa utemeljenim istorijskim objašnjenjima, tražilo se i četničko, dobijeno od saveznika, valjale su se po nabavnoj ceni i neke stare fotokopirane mape, bar dva puta je to bio i državni projekat iza kojeg su stajali Udba, vojska, najviši funkcioneri.
Ovde dolazimo do termina “buva”, to je reč kojom se označava izmišljotina bez mnogo inventivnosti na koju se primaju imbecili; stariji pamte svejugoslovensku žvaku o tome da je Gabi Novak rodila “crnče” (video sam ga više puta, talentovan za muziku, ali ima previše belih pigmenata). Davne 1974. bila je gotova stvar to da je Ivica Šurjak zet Miljana Miljanića, pa selektor zato forsira Hajdukove igrače (tu sam istinu čuo od i od ubeđenog konzumenta 30 godina kasnije). Autora istine o tome da je Tito gledao svoju sahranu locirajmo svako po svom nahođenju, ali fakat je uvek išla uz neko lagano ili manje lagano srbovanje.
Neizlečiva bolest podstaknuta propagandom i zaostalošću. Zagledanost u zvezde i čvrsto uverenje da “nešto postoji”.
Još smo kod dijagnoze, osamdesetih godina prošlog veka takođe je bila gotova stvar da nekakav šeik koji se zaljubio u Lepu Brenu daje novce da otplati sve dugove tadašnje SFRJ. Povod je bila “autobiografska” pesma Hej, šeki, šeki, tadašnji mega hit u kojem je sve nacrtano: “Šeik silno blago nudi hoće za mnom da poludi/ I veliku kesu dreši da probleme moje reši”. Nije šeik škrtario, imao je srce, a i para: “Odakle si lepotice pokloni mi belo lice/ Ubrzaj mi srcu ritam kol'ko košta ja ne pitam”.
I “buva” je postigla uspeh, stvorena (verovatno u nekom kabinetu, ili uz pivo ispred zadruge), završila je kao i song: “Šeik ne zna želje moje, ne zna kako stvari stoje/
I da celi Kuvajt ima, ost'o bi u dugovima”.
Skrivano zlato – državni posao
Ostadoše nama naši dugovi, kasnije smo videli da i nisu bile neke brojke, osta Brena Nacionale.
“Buva” je primitivniji način plasiranja neistina, izmišljotina, nešto kao, danas bi se reklo, spin čitalačke i ostale publike, probuđena mašta, dokolica i izvesna doza pokvarenosti. Potraga za sakrivenim zlatom je, međutim, ozbiljna stvar, u bar dva navrata bila je državni posao. Udba se dala u potragu po nalogu Aleksandra Rankovića, akcija kodnog naziva “Morava” iz 1965. imala je za cilj da se pronađe četničko zlato koje je, navodno, iz državne riznice Kraljevine Jugoslavije Draži Mihailoviću slao Churchill, a izvesni britanski obavještajac William Bill Hudson, pridružen Draži, prisvojio je za sebe i sakrio na nekoliko mesta u zapadnoj Srbiji.
Podataka o Hudsonu nema, ali je, navodno, Sunday Times (ko još tome veruje) procenio da je čovek sakrio zlato u vrednosti skromna tri miliona dolara. Potraga kroz Ovčarsko-kablarsku klisuru je trajala do jula 1966., kada je Ranković smenjen na Brionskom plenumu.
Evo i druge priče koja nas smešta u smiraj vladavine Slobodana Miloševića; neozbiljnija država, glupa, dečja potraga za zlatom, a učesnici sve krvavih ruku do ramena. Generali Vladimir Lazarević (osuđen pred Haškim tribunalom na 14 godina robije za pomaganje i podržavanje zločina protiv čovečnosti nad kosovskim Albancima, prisilno premeštanje, deportacije, ubistva i progon albanskih civila sa Kosova u prvoj polovini 1999.), Nebojša Pavković (22 godine, ista dela), Željko Ražnatović, komandant Srpske dobrovoljačke garde, državne formacije Srbije, osuđivan samo za pljačke banaka.
Oni su bili ključni za operaciju u kojoj su Državna bezbednost, Vojska, Arkanovi gardisti i neki misteriozni Sicilijanac, tobožnji rukovodilac iskopavanja, koji priču čini zanimljivijom tragali za blagom popa Martina. Legenda kaže da je pop Martin bio svestran, pa se u slobodno vreme bavio hajdučijom, pljačkao turske karavane, a plen skrivao u pećinama. Najviše u nekakvoj nepronađenoj Smokovoj jami.
Imamo nemerljivu dragocenost
Još malo misterije, na ulazu u jamu je mehanizam u obliku smuka, neotrovne zmije. Pronalazač koji ne ume da deaktivira tu napravu biva pogođen čekićem u glavu. Ko li je to otkrio, ko posle prve žrtve nategne mehanizam, nisu mislili oni koji su već bili dovoljno udareni da vojne resurse angažuju u traganju. Sledeća misterija opet govori o neozbiljnoj državi: tobožnje arhaično sročene invektive ovog hajduka u mantiji ukazuju na to da je u jami sakriven “tovar blaga”. Nije baš da je Miloševiću tol'ko dogorelo. Ipak, radovi su nastavljeni do 5. oktobra, kada je, valjda, neki psihijatar konsultovan oko čitave zamisli.
Eto, par hiljada karaktera i skoro da zaboravismo: “Ne prete oni meni, oni prete Srbiji i srpskom narodu na Kosovu i Metohiji”. Ko preti Vučiću nije važno, jer mu neko uvek preti i to što ga trese paranoja ne znači da nije ugrožen (naprotiv). Ali, nije to tema. U tim se rečima vidi da bogatstvo već imamo i nije to narod na kosovskim barikadama koji se smrzava zbog manijaka, nisu to kamioni belosvetskog kriminalca Zvonka Veselinovića na istim barikadama, nije ni onih četrdesetak i više razbojnika.
Kosovo je uvek bilo bogatstvo Srbije, zbog njega prete njenom predsedniku. Jer ga ne da, iako ga nema, što bi imalo manju težinu nego u slučaju da ga ima.
I ne pitajmo gde je zlato. Već ga Srbi imaju, iako ga nemaju. Niko ne može da im oduzme Obilića i Lazara, deseterac, pravo na to da odaberu carstvo nebesko, da poginu do poslednjeg.
Imaju mit koji ih hrani i nadahnjuje, kao Švajcarce Viljem Tel (istina, oni danas ne gađaju samostrelom jabuke na glavama svoje dece, ko im je kriv).